ОДМОРИМО ОД ПЉУВАЊА ДЕСНИЦЕ: Шта нам раде љевичари и либерали?

Ми превише енергије трошимо на пљување по десничарима. Та говна нам већ дуго за ништа нису крива. Него, да видимо шта нам раде наши љевичари и либерали?

Andrej Nikolaidis / 31. август 2015

Ми се патимо зато што смо темељно неозбиљни људи – стога је чак и наша патња неозбиљна. Нас понижавају зато што свакодневно понижавамо себе. Нас лажу зато што непрекидно лажемо себе. Нама продају муда за бубреге зато што смо хиљаду пута демонстрирали да код нас све може – а кад све може, могу и муда бити бубрези.

Рецимо...  "Желите ли да Република Црна Гора буде независна држава са пуним међународно-правним субјективитетом?". Тако је, година је била 2006.,  гласило питање на референдуму за црногорску независност.  Већина, преко 55 посто грађана, гласала је .- да. Онда, да ли је данас Црна Гора, сходно у демократској процедури исказаној вољи грађана, независна држава? Можда, у вицу... у врло перверзном вицу. 

РЕЗУЛТАТ ВИЦА

У стварности, Црна Гора је, као и све пост-Југословенске државе, у најбољем земља са ограниченим суверенитетом. Земља је то, Црна Гора, у којој изасланик ЕУ, у актуелном мандату Словенац Митја Дробнич, игра улогу римског папе: када он проговори, све полемике престају. Нјегова је задња, његова је истина, његова се не пропитује. МИТЈА ДИИТ!

Земља је то која више нема такозваних “унутрашњих ствари”, оних у које се, наводно, странци не мијешају. Земља је то, тачније, у чију се политику не мијешају домаћи политичари. Они, додуше, још могу да краду, намјештају послове кумовима и запошљавају пријатеље и родбину, због чега ће сутра завршити у затвору, али су толико глупи и похлепни да чак ни то не разумију. Оно чиме се они баве свакако није политика. Земља је то која доноси законе које аминују стране амбасаде: тачније, земља чија политичка елита преводи и прилагођава материјале који им стижу из Брисела и Вашингтона.    Земља је то у којој опозициони политичари свједоче да страни амбасадори организују опозицију, бирају јој лидере, заказују састанке и одређују идеологију. Није тешко претпоставити да исто чине и са влашћу, само што су они на власти за зеру озбиљнији па о томе јавно не говоре. Земља је то у којој стране амбасаде такве тврдње опозиционих лидера чак ни не демантују, не улажу дакле чак ни минимум труда да то макар перформативно прикрију. Земља је то у којој тајкун, чијем незнању може парирати једино његова безочност, напише текст у којем вријеђа новинарке. Текст нисам читао, јер имам зрно самопоштовања, и не занима ме шта о било чему мисли човјек који је написао: “Што рече Маркс: све тече, све се мијења”.

Елем, црногорски новинари онда нашиље перо и пошаљу писмо папи Дробничу, па од њега затраже да осуди текст нашег обогаћеног марксисте. Нису први: марксиста и његови медији са сарадницима свако мало, такође, траже мишљење и заштиту од папе и осталих амбасадора. Треба ли поменути да и марксиста са својим новинарима, као и потписници најновијег писма Дробничу, о себи мисле као о независним новинарима и интелектуалцима? Сад, оца му јебем, какви су то независни интелектуалци за које је изасланик империје, или било који други политичар, врховни ауторитет?       Што рекао Младен Делић: па људи моји, је ли то могуће?! Па шта је ово, лудница? 

ДА ОТВОРИМ ДУШУ

Па кад смо већ у лудници, да отворим душу – има ли пригоднијег мјеста за то, осим можда исповједаонице у цркви? Прво. Боли ме курац шта о било чему мисли европски изасланик Митја Дробнич, са све особљем, као што ме боли курац шта о било чему мисли америчка амбасадорка или руски амбасадор, такође са особљем.  Друго. Ми превише енергије трошимо на пљување по десничарима. Та говна нам већ дуго за ништа нису крива. Него, да видимо шта нам раде наши љевичари и либерали? Претходне је двије године, рецимо, међу њима било популарно изрицати њежне ријечи о Гаврилу Принципу.    Човјек би, суочен са енормном Принциповом популарношћу међу овдашњим љевичарима, помислио да овдје по читав дан у ваздух лете западне амбасаде, да се амерички и европски амбасадори не усуђују изаћи на улицу, у страху од љевичарских атентатора, Принципових бранитеља и сљедбеника. А шта, умјесто да као идол им Принцип убијају окупаторе, раде наши борци против западне хегемоније? Ждеру и лочу на пријемима које организују западне амбасаде. Аплицирају за ЕУ фондове. Иду на студијска путовања по Европи. Не пропуштају на промоције својих књига и премијере својих комада и филмова позвати западне амбасадоре, или барем ниже особље амбасада. Фукара! Постоји, међутим, и сој презрења врједнији од балканских фашиста и балканских љевичара: то су балкански либерали. Ко су балкански либерали? То су балкански фашисти и љевичари који су надиректније финансијски везани за европске и америчке, што јавне што тајне фондове и службе. То су балкански фашисти и љевичари који су миљеници западних амбасадора. Као што пса и мачку можеш научити да не сере по кући, тако и балкански фашисти и балкански љевичари науче да не буду фашисти и љевичари док једу из руке западним амбасадорима. Треба ли рећи: фукара!* * Парафраза говора лика по имену Томовић, из есеја-приче коју сам написао за њемачко издање Бетона, представљено ове године на лајпцишком сајму књига.

(зурнал.инфо)


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.