ОГЊЕНКА ЛАКИЋЕВИЋ, пјесникиња и музичарка: Све невоље света потичу од интелигентних људи који се не суочавају са својим страховима

"Каријерно и можда објективно гледано, ја сам тежак лузер. Субјективно, ја волим своје лузерство. Ја сам срећан лузер."

BUKA portal / 28. мај 2019

Огњенка Лакићевић  је пјесникиња и музичарка. Фронтмен је рок бенда Аутопарк из Београда. Објавила је збирке поезија: ‘’Испод степеништа’’ (2002.), ‘’Улубљења”, збирка ‘’Троје’’, са још два аутора, Владимиром Табашевићем и Иваном Токином и ‘’Љубавна писма Гуглу’’ (2017.).  Првог јуна наступиће на књижевном фестивалу Императив, гдје ће бањалучка публика имати прилику да се упозна са њеним пјесмама. Тим поводом, разговарали смо са Огњенком за БУКА магазин.

Колико ти значи позив да наступиш на Императиву?

Много ми је драго што су ме се организатори Императива сетили, част ми је да учествујем да оваквом фестивалу пред бањалучком публиком, мало сам нервозна, а много се радујем.

Јеси ли си раније наступала и боравила у Бањалуци и каква су твоја очекивања?

Нисам никад наступала раније у БЛ. Немам очекивања, више веровање да ће нам бити лепо.

Да ли си добијала књижевне награде?

Не. Била сам номинована за једну награду и ушла у најужи избор прошле године, али никад нисам ништа добила. И то је сасвим океј. Нисам никад добила ни једну награду, осим једном у петом основне нешто, не само књижевну.

Пишеш ли искључиво поезију?

Па, писала сам и кратке приче, можда ћу у будућности, кад постанем стрпљивија, више да се бавим тиме. 

Шта те највише мотивише за писање?

Живот. Стање света и стање срца и све оно о чему размишљам по цео дан и ноћ, као и потреба да сва та размишљања буду преиначена у стихове.

Има ли писање смисла у овом свијету и могу ли пјесници/писци барем мало утицати на промјену свијета и колективне свијести човјечанства?

Е, па, то се и ја питам. Ако је поезија опстајала током ратова, када су људи умирали свугде около, очигледно да постоји некаква органска потреба, мада је то питање има ли смисла писати о личним превирањима, док свет гори на овај или онај начин, увек релевантно. Ја мислим да има. За мене има смисла да бих могла да поднесем живот. Не знам да ли човечанство више има свести, заправо, не знам да ли ће поезија зауставити еколошку катастрофу, али ако бар једна особа пронађе утеху усред ноћи, нешто смо урадили. 

Шта те највише разочарава у животу?

Интелигентни људи који се не суочавају са својим страховима и собом. Све невоље света потичу одатле. Узнемирава ме њихов кукавичлук. Разочаравају ме издаје блискости.
Разочарава ме највећа пошаст 21. века, страх од блискости и обостране, рањиве љубави. Разочарава ме колико се некад заносим без основа. Разочарава ме ароганција људске расе, како смо одлучили да имамо права на све, на природу, животиње, надмоћ над свим бићима, толико је мало понизности, скромности и захвалности. 

А шта те весели?

Весели ме да играм баскет, јако сам лоша у томе, мало ми је непријатно, али очигледно не довољно да престанем да се бламирам, ипак ме више радује. Много ствари ме весели! Веселе ме животиње, луна паркови, мој бенд, пиво са пријатељима, лига шампиона, нерадни дани, моја песничка радионица, кад спавам више од 5 сати, кад ми се неко јави из чиста мира, само јер мисли на мене, када некога насмејем.

 

 

Да ли сте твоја поезија може жанровски одредити као "урбана", "модерна", поезија и да ли те иритира то одређивање било које умјетности?

Рекла бих да може да се окарактерише, између осталог, и тако, мада контам да може да се окарактерише и како год неком падне на памет. Разумем потребу људи за одредницама, али оне доносе ризик банализације и превеликог поједностављења. 

Много се људи данас на нашем говорном подручју бави писањем поезије. Како би окарактерисала ту појаву и да ли је кванитет оправдао квалитет?

Савремена поезија је добила некакав хајп. И у тим ситуацијама обично велики број људи помисли како то и они могу. Питање је да ли је поезија баш све то написано, оно кад само проспеш осећања и не враћаш се на песму. Али, нека пишу људи, ко сам ја да оцењујем квалитет, ако им значи, нека пишу, све нађе публику. Има места за свакога. Ако има места за мене на баскет сцени у крају, ако ме то чини срећном, онда сигурно има и за песнике свих врста. Нико ме неће узети заозбиљно, можда ни њих, али ја се забављам, а успут се добро ознојим, што је оно што желим свима. Без знојења и рада нема добре акције. 

Каква је београдска сцена кад су у питању пјесници млађе генерације. Имате ли довољно књижевних догађаја, гдје се промовишете? Колико се дружите међусобно?

Па, ја сам права особа за ово питање, будући да већ пет година држим песничку радионицу, одакле излазе најмлађи песнички гласови, прве збирке и остале дивне ствари. Има добрих песника, само мора да се ради. Ја се нешто иначе не дружим превише с песницима, али има изузетака, не као јер је то сад неки став или одлука, више стицај околности. Генерално, не волим да сам део неке еснафске екипе, мало ми је то секташки, волим да не знам никакве позадинске приче, јер ми то онда поружни књижевност. Али, дружим се са људима са своје радионице, оформила се једна феноменална екипа, пресрећна сам због тога.

Да ли је твоје интересовање за пјесништво подстакла музика, или те је пјесништво подстакло да се бавиш музиком?

Тотално је нераскидиво у мом случају. У свему тражим поезију, у свему тражим музику. 

Да ли се, и по чему, разликују твоје пјесме које пишеш за музику од оне лирске поезије, или се ради о истом опусу?

Разликују се, највише по метрици, затим по језгровитости, не могу толико да се расплињавам у текстовима за музику, не користим баш све речи које хоћу, просто, у текстовима за музику имам један строжији оквир.

Какво је твоје мишљење о књижевним наступима. Да ли се на класичан начин представљаш публици или радиш и некакве перформансе?

Ма ја се једва икако представим публици, мислим, то је већ само по себи перформанс колико је мени нелагодно на јавним наступима. 

С обзиром да се бавиш музиком, колико музика утиче на твоје писање?
 
Много. На моје писање је првенствено највише утицала рок поезија, а не поезија из лектире. 

Да ли се боље осјећаш као рок музичарка или као пјесникиња?

Сигурније се осећам као песникиња, јер сам то првенствено. Музику само више волим од свега, а десило се да неки људи хоће са мном да свирају и тако сам се нашла у музици. Ту се осећам мање сигурном, али самим тим је то још већи изазов, потребна ми је сва храброст коју могу да скупим. 

Волиш ли да слушаш музику док пишеш и који ти је омиљени бенд или композитор?

Слушам музику док пишем, често. У зависности од фазе писања, ако постављам песму на ноге, онда ћу пре слушати музику која ми не одвраћа пажњу на текст, или неки пост рок, где нема певања. Избор се креће од радио депт, тwиллигт сад, слоwдиве, моллy нилссон, преко гун цлуб, тхис wилл дестроy yоу, могwаи. 

 

 

На домаћој рок сцени и нема много жена фронтмена. Зашто је то тако?

Ех, па немам ја одговор на сва питања. Не знам тачно, делом јер су свугде остаци патријархата, можда се очекивало да имају нека ‘финија’ интересовања, а можда и рок данас није толико занимљив. Ипак мислим да има све више жена, и ваљда ће једном то бити уобичајена појава и да неће уопште бити тема. 

Твој бенд Аутопарк на музичкој сцени је већ двије деценије. Колико си задовољна својом музичком каријером?

Зависи како гледаш. Каријерно и можда објективно гледано, ја сам тежак лузер. Субјективно, ја волим своје лузерство, јер је то делом мој избор, а делом сам ме је карактер предодредио за то. Традиционална дефиниција успеха ме никад није занимала, да ме је занимала, ишла бих неким другим путевима. Каријера ме не занима, занима ме да имам шта да кажем, да то радим све боље, да никад не престанем да учим, и да сам у томе сасвим, до краја. То не значи нужно свирање концерата сваког дана, не морамо сви имати исте дефиниције успешне каријере.

Чињеница да сам уопште успела да имам бенд, упркос великој, свирепој сумњи у себе која ме је годинама пратила, и још већој анксиозности од јавних наступа, за мене је приличан подвиг, једна велика лична победа коју ми ни један други успех неће надјачати. Чињеница је да Аутопарк траје толико дуго и да и даље имамо шта да кажемо - више него икад, рекла бих, и да стално имамо нову публику, мене чини срећном. Ја сам срећан лузер.

Да ли мислиш да си се могла можда и више посветити музици?

Да сам могла, сигурно бих. У сваком тренутку сам радила најбоље како сам могла. Можда сам могла И да имам бољи просек на факултету. Али, опет, и нисам.

Чиме се бавиш када не пјеваш у бенду и не пишеш?

Радим регуларни дневни посао од пола 9 до 17х. Ја сам радничка класа, немам луксуз ни помоћ родитеља, па да могу да живим од уметности. 


 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.