Оливера Ђеорђић Недић: Образовању више него икад требају брзе реакције, а ми имамо троми систем који у свему касни 

"Добра вијест је да покушавамо нормално радити у школским клупама и да смо се сви надали томе, али уколико се покаже да се погоршава епидемиолошка ситуација, мораћемо направити корак ка онлине настави."

Milica Plavšić / 10. септембар 2020

 

Оливера Ђеорђић Недић, професорица географије и демократије из Добоја, једна је од најпосвећенијих и најангажованијих просвјетних радника, не само у нашој земљи, већ и у широј регији. Чланица је регионалне мреже "Наставничка мрежа током пандемије", у оквиру које наставници из цијеле регије размјењују знања и искуства и помажу једни другима у времену великих изазова за образовање. Прошле године Оливера је проглашена једном од најбољих наставница на простору бивше Југославије, а и ове године добила је мноштво награда и признања. Она је и Фулбрајтов стипендиста, па је с нама подијелила и искуства која носи из америчких школа.

Са Оливером разговарамо о новим условима рада на почетку школске године, онлине настави и неопходним реформама у образовању, али и о улози родитеља у образовању дјеце, јер као мајка петоро дјеце, Оливера има прилику да ствари посматра из обје, понекад супротстављене перспективе. 

БУКА: Оливера, на почетку смо школске године, иза нас је прва седмица, како Вам се чини начин рада у новим условима?

Добра вијест је да покушавамо нормално радити у школским клупама и да смо се сви надали томе, али с друге стране, нипошто није упутно да здравље наших ученика и њихових укућана, те наставника, ставимо у ризик, и уколико се покаже да се погоршава епидемиолошка ситуација, мораћемо направити корак ка онлине настави. Има ту још питања. Постоје у нашим школама дјеца која због здравствене ситуације и компромитованог имунитета, неће моћи похађати наставу. Никакву информацију нисмо добили о томе на који начин ће се тај процес одвијати, а за сада једина информација је да наше ученике из ове групе обавјештавамо о реализованом градиву и да им „шаљемо наставне листиће”, како су нам из ресорног Министарства одговорили. Треба знати да тај поступак није онлине настава, већ само један њен сегмент, који се неоправдано тако назива.

Из организационо-техничких разлога и потребе за формирањем мањих група ученика, велике школе организују наставу тако да се час изводи у трајању од двадесет минута, без инструкција о томе како овај дефицит суштине наставног процеса надокнадити. Знамо да је ово велики изазов, и наравно, на првом мјесту је здравље наших ученика, али поставља се питање колико је овдје циљ развијање знања и вјештина, те колико је то оствариво у овим условима без неке алтернативне допуне. Мјере треба проводити, али у друштву гдје све ради „пуном паром”, кафићи и тржни центри су пуни људи, до јуче су радили базени, у јавном превозу мјере се не поштују. Да ли ће саме школе са својим мјерама у овим условима успјети контролисати епидемиолошку ситуацију, велико је питање. 

БУКА: Можете ли се осврнути на претходну школску годину, можемо ли рећи да смо је упркос пандемији ипак успјели успјешно завршити?

Завршили јесмо, технички и организационо, уписали смо оцјене и ставили тачку на прошлу школску годину, а да ли је било успјешно у образовању је тешко дати дефинитиван одговор. То ћемо тек видјети, на наставницима и посебно на резултатима који ће се показати у наредном периоду са нашим ученицима. И не мислим нужно на академска постигнућа, него на укупну мотивацију за наредне кораке. 

Успјех је, нараво, и ухватити се у коштац са свим потребама и дефицитима нашег образовног система, а то је првенствено потреба за дигитализацијом наставног процеса, за припремањем ученика и наставника за усвајање вјештина потребних за тржиште рада 21. вијека, те пријеко потребну дигиталну писменост. Али, нисмо били спремни. То су врло доказиве чињенице. Ми смо једини образовни систем који нема акредитоване програме стручног усавршавања, немамо каталог у којем би ови програми били брижно планирани, немамо агенцију која би се бавила акредитовањем програма стручног усавршавања и могли бисмо бесконачно дуго набрајати шта све немамо. Наставници који су успјели стручно се усавршавати кроз невладине организације које се у БиХ и Републици Српској баве образовним програмима могу се сматрати привилегованим, јер у званичном систему никакву припрему за кризне ситуације и овакав вид наставе нисмо добили. Већи је проблем, али и питање да ли смо спремни сад, када имамо искуство иза себе и када бисмо морали бити спремни за план Б, односно за поновно увођење наставе на даљину.

БУКА: Многи родитељи су током наставе путем телевизије први пут имали прилику да "завире у учионицу", да прате наставу и више раде са дјецом код куће. Неки су и јавно коментарисали наставни програм, не увијек у позитивном контексту. Које су по вашем мишљењу добре стране нашег наставног програма, а шта би требало мијењати? 

Ово је веома важно питање. Наставни план и програм још увијек се налази између старог система, који је одговарао неком другом времену и приликама, и нових изазова и реформских процеса, чији смо ми неминовно дио. Наставни план и програм мора почивати на потребама ученика данашњице, односно потребама тржишта рада на којем ће се наћи наши ученици када заврше своје формално образовање. Пренатрпан нам је програм и обилује још увијек, у већини предмета, садржајима који нису повезани са функционалним знањима и животним вјештинама које је потребно развијати код ученика. Тај дио се мора мијењати, системски и брижно. Реформама које су у иницијалној фази реализације треба озбиљно приступити, ангажујући најбоље стручњаке из праксе, академске заједнице и Републичког педагошког завода, те ресорног Министарства, како би оне заиста и имале сврху. Такође, сва начела и постулати, те припадајућа методологија код реализације реформе образовања, морају почивати на реалним потребама ученика и наставника, те потребама тржишта рада. Тренутно дјелује као да ови процеси нису уопште схваћени као прилика да се направи стварни заокрет. Да ли је разлог у неодговарајућим компетенцијама кадра који ове процесе води или у комбинацији фактора, тек ћемо имати прилику видјети.

Када говоримо о реформи образовања, која се одавно најављује, шта би требало да буду резултати те реформе?   

Ако бих морала у једној реченици и поједностављено одговорити, реформа треба да донесе срећну дјецу и наставнике, који се радују одласку у школу и за које учење и поучавање представљају изазов и пут ка животној и професионалној самоактуелизацији. Али пошто је ово озбиљно питање, ја ћу му посветити посебну пажњу, а одговор не може бити тако кратак. 

Кључна промјена мора се догодити у приступу и садржају учења и поучавања. Учење мора у резултату имати развој кључних компетенција и животних вјештина, како сам већ рекла. Компетенције које су кључне за мобилност ученика и радне снаге на тржишту рада будућности су: комуникацирање на матерњем и страним језицима, математичка писменост и основна знања из науке и технологије, дигитална компетенција, учити како се учи, међуљудска и грађанска компетенција, предузетништво и културно изражавање.

Склоп знања, вјештина, надарености и ставова у датим пољима, потребан је свим појединцима за њихову личну реализацију и развој, укључивање у друштво и запошљавање и, ако ове компетенције сагледате, биће јасно да су све и једна равноправно ‘насушна’ потреба нашим ученицима. 

Да би се ово остварило, потребно је усмјерити се на стручно усавршавање наставника које за циљ има поучавање ученика кључним компетенцијама. 

Узалуд нам је обојити зидове школе, па чак и дигитализовати учионице - што је у Републици Српској ријетка појава - ако немате мотивисан кадар који ће стварати ‘чаролију” и младе људе спремне за друштво знања у својим учионицама. Већ сам споменула на почетку да је потребно створити услове за успостављање агенције за акредитовање програма, каталог стручног усавршавања и створити услове за одговорајући професионални развој наставника. 

Такође би било потребно формирати национални колегијум или тијело које би у свом саставу имало представнике свих нивоа образовања, представнике свих наставних предмета, учитеље и васпитаче, и то, као што је то предложено у Мрежи наставника Еду Балкан, да у име сваке школске управе имамо по једног наставника. На овај начин би свака школска управа имала представнике који би радили на теренском истраживању и подацима о ставовима наставника и родитеља, њихово мишљење о начину реализације наставног процеса и на основу резултата, свака школа појединачно би требала добити више простора и аутономности да реализује наставни процес у оквиру НПП-а. Реформа образовања би требала у цјелости ревидирати постојеће наставне планове и програме и креирати базу стратешке документације којом би био обезбијеђен модел цјеловитог приступа учењу за основне и средње школе на основу кроскурикуларног приступа, међупредметних компетенција и животних вјештина. 

Реформа мора резултирати и обуком наставника за ревидирање наставних програма сваког разреда и креирање наставних сценарија интеграцијом наставних садржаја у складу са концептом цјеловитог приступа учењу, сада у класичној и онлајн форми. Наставници морају бити обучени за креирање подстицајне средине за учење у реалном или онлајн окружењу, јер је ситуација са ковидом иако принудно, одредила правац кретања реформисања образовања ка дигитализовању наставних садржаја и промјеном парадигме у поучавању.

Паметни образовни системи улажу средства у образовање и њима образовање не стоји на задњем мјесту приоритета.  Њихов успјех се повезује са промјеном контекста образовања, као и садржаја и методологије. Проведене реформе би и код нас требале резутирати у цјеловитом приступу учењу који инсистира на повезивању знања из различитих области у једну цјелину кроз интегративну наставу која ученицима може да омогући стицање систематизованијих и продубљенијих знања која су примјењива у свакодневном животу. 

У оваквој организацији наставе, мање се практикује подјела на појединачне предмете, како у класичној, тако и у онлајн настави. Подразумијева се обједињен наставни процес неоптерећен предметним подјелама, у коме би ученици постали активни чиниоци наставног процеса, стичући искуствена знања. Потребно је изаћи „из кутије” типичних образаца који су се показали готово неупотребљиви за ученике данашњице.

Реформа образовања би требала донијети обједињавање постојеће базе дигиталних наставних материјала, који би прошли акредитацију, уз јасне смјернице шта може да буде дио базе, као и начин на који се врши вредновање.

Да ли би реформа образовања требало да укључи и шира питања образованих и управљачких политика. Рецимо, именовање директора у школама по политичкој линији или нпр. начин на који се бирају агенције, превозници или локације за школске екскурзије?

Апсолутно! То је нужно. Потребно је ревидирати комплетну образовну политику. Тренутно је систем уређен тако да колектив и наставници немају никакву улогу у избору руководилаца и практично министар одлучује о избору. Јасно је да је циљ да се овај процес политизује. Политика нема шта тражити у школи. То је задње мјесто гдје би требала имати утицај на доношење одлука. А јасно је да се све одлуке доносе искључиво на „политичком терену”, врше се политички притисци на избор наставног кадра и у таквим условима шансе за избор најбољих међу нама, заправо су минималне. 

Правилник о запошљавању је такав да пружа огроман простор за манипулацију. Често се дешава да се крши и закон и правилници о запошљавању приликом пријема кандидата, да се крше њихова основна права на рад и да им се ускраћују једнаке шансе током врло нестранспарентних процедура. Тиме нису само закинути најбољи кандидати који уколико нису политички подобни немају никакву шансу да добију посао, него првенствено наши ученици, којима такви наставници неће предавати.

Ви сад говорите о конкурсима за запошљавање наставног кадра. Шта је ту потребно промијенити да би послове добијали најбољи?

Потребно је ревидирати правилнике и дефинисати јасне критеријуме, прецизирати литературу која се користи за припрему тестирања. Ово морам додатно појаснити. Често се дешава да комисија - или чак директор - креира тест који садржи питања која ни наставници који су годинама у настави не знају или не морају да знају одговорити. Поставља се питање из какве литературе се ова питања преузимају. Затим се деси да само одређени кандидат одговори на сва питања, па се и овдје отварају бројне недоумице, како је до тога уопште дошло да кандидат са нпр.  ниским академским просјеком уради све а најбољи студенти не ураде тест. Наравно, нико не тврди да је само просјек на факултету мјерило педагошког успјеха, који тек треба да се оствари у учионици. Зато је потребно и правилнике прилагодити утврђивању компетенција кадра који планира засновати радни однос са једним ширим али спроводивим критеријумским оквиром  којем нема мјеста за манипулацију. 

И иницијално образовање наставног кадра је обезвријеђено. Некада су наставничке факултете уписивали најбољи ученици, а данас смо стигли до тога да ове факултете често уписују људи на другом уписном року, када не успију уписати жељени факултет или просјечни ученици којима се ово намеће као избор јер на овим факултетима увијек има мјеста, с обзиром да просвјета не спада у „популарна” занимања и да имамо најниже плаћен просвјетни кадар у Европи, те да многи просвјетни радници живе у борби са основним егзистенцијалним проблемима. Овим питањима треба посветити већу пажњу, а моја намјера је да се у наредном периоду бавим управо темом „конкурси” и процедуре приликом запошљавања наставног кадра. 

Ви имате двоструку улогу у образовању, и као родитељи и као наставник, што вам омогућава да сагледате ствари из различитих, понекад и супротстављених перспектива. Како и колико родитељи треба да буду укључени у процес образовања, каква би требало да буду њихова очекивања од наставника и обрнуто? Како би требало да изгледа та сарадња?  

Наравно, ова позиција ми помаже да будем бољи наставник и да покушам кроз своју "кућну дјецу" - како у шали знам рећи јер сви моји ученици јесу моја дјеца - сазнати какав би њих наставник мотивисао, ко их инспирише и наводи да више раде на себи, које су то методе ефикасне и дају најбоље резултате. Исто тако и као наставник покушавам разумјети родитеље, њихове потребе и очекивања. Знам да им ни најмање није лако. Треба опремити школарца данас када ништа није бесплатно а по најмање образовање и да многи морају бирати између тога да ли опремити школарца или платити рачуне. У нашој земљи веома је изазовно бити родитељ, то захтијева бројна преиспитивања, крвав рад за никакав новац у утакмици у којој њихова дјеца гледају неколицину својих вршњака којима родитељи могу купити све, а они једва “крпе крај с крајем”. Па ви онда у тој ситуацији објасните дјетету да треба његовати неке друге вриједности које су трајне. 

Наравно, на том путу правих вриједности треба по сваку цијену истрајати и то је једино могуће уколико су родитељи и наставници на истој страни – на страни ученика и њихове добробити. 

Многи родитељи се жале да је њихова улога у Савјету родитеља само формална и да немају учешће у доношењу важних одлука?  

Потпуно сте у праву када преиспитујете реализацију потенцијала те сарадње. Јесте тај сегмент недовољно заступљен и искориштен. Сама улога савјета родитеља често је формална, тако се схвата и спроводи, а може бити сасвим другачије реализована. Програм рада савјета родитеља треба да креирају сами родитељи, а не да им се сервира готов документ. Родитељи треба да буду најважнији ресурс за испитивање потреба у образовању. Промјене и реформе морају почивати на сарадњи школа-наставник-родитељ, како би ученици били срећни и добијали максимум у наставном процесу.

Врло често с обје стране постоји неразумијевање и несхватање потребе за заједничким радом. Родитељи се често нађу у ситуацији да не разумију потребе одређених поступака, па улазе у дио процеса за који нису квалификовани. Наставници, баш због оваквих ствари, често држе наставни процес изоловано и не уводећи довољно родитеље у неке фазе у којима би могли бити одлични сарадници. 

Да бисмо сазнали како родитељи размишљају, каква су њихова очекивања, које су нове потребе дјеце и родитеља, с обзиром да радимо у потпуно новим условима, наставничка заједница Еду Балкан креирала је Балкански родитељски састанак који позива све родитеље Балкана да буду судионици, мапирају проблеме и изазове, предлажу рјешења и буду равноправни судионици у оцјењивању и стања и перспектива. У Еду Балкан заједници сматрали смо да родитељи то заслужују и ево иза нас је већ мјесец дана продуктивног рада, а једанпут седмично имамо једночасовни састанак, који је могуће пратити и бити укључен и информисан о свим актуелним питањима.

Образовању више него икад требају брзе реакције и одговори на сталне промјене и изазове који захтијевају стручност, насупрот тромог система који у свему касни. 

Као добитница престижне Фулбригхт стипендије, били сте на студијском програму у Америци, гдје сте изучавали употребу информационо-комуникационих технологија у учионици и медијску писменост, а практични дио програма одвијао се у средњој школи, гдје сте изучавали израду наставних планова и програма. Каква знања и искуства доносите из Америка која би се могла примијенити у нашем образовању? 

Веома је важно за наставнике да, уколико имају могућност, размијене искуства са колегама у другим дијеловима свијета. То је важно не само због тога што бисмо требали донијети нова рјешења и унаприједити своје компетенције у раду, већ и због тога што требамо провјерити и колико су методе које ми као стручњаци употребљавамо универзалне, те да провјеримо да ли смо способни за рад у глобалном окружењу. Ово је веома важно за самопоуздање настаwника, али још више да би се провјерила употребљивост наших метода у учионици, јер од тога зависи успјех и наших ученика. 

Образовни систем у САД немогуће је уопштено описати, с обзиром да се веома разликује организација између различитих држава, дистрикта, па чак и на нивоу локалне заједнице. Систем финансирања овог сектора се знатно разликује од нашег, а локалне заједнице имају велику улогу у квалитету школе која тој заједници припада, па тако богате локалне заједнице много више улажу у школе и ту се препознају велике разлике у квалитету.

Ипак, оно што је на узорку школа које сам ја имала прилику упознати је специфично и сасвим другачије, а сигурно добра формула за успјех је одговарајући лични доходак просвјетних радника. То је веома битна претпоставка за опредјелјенје најбољих да постану просвјетни радници и томе се у потпуности посвете. Уколико вас муче егзистенцијална питања, неплаћени рачуни, потреба за додатним изворима зараде, ви нећете имати беспријекорну посвећеност свом послу, чак и уз најбољу вољу.

Дакле, потребно је и тај сегмент ставити у фокус – вратити достојанство просвјетним радницима кроз одговарајуће коефицијенте и плате које су довољне за живот.

Била сам импресионирана професорима које сам упознала током два мјесеца праксе у средњој школи Стреетсборо у Охају. Њихов ентузијазам, посвећеност, количина аутономности коју показују у раду, а која им је обезбијеђена, заиста су нас задивили.

Школе и учионице су дигитализоване и ви као наставник имате све могућности на располагању. Њихови наставници су се изборили за велику количину самосталности у реализацији садржаја који се у настави користе. Рекли су, додуше, да је то био процес и да се није десило само од себе, али да су и они ревносно покретали иницијативе и били упорни. 

То и ми морамо усвојити – учешће нас наставника, на које се одлуке односе, у самим процесима одлучивања. То је веома упечатљива разлика између нас овдје и наставника тамо. 

Већина наставника креира свој професионални развој према својим афинитетима, те такође развијају нове вјештине и компетенције и мијењају постојеће окружење уколико утврде да оно не одговара ученицима у смислу исхода учења и њиховог личног развоја. И родитељи су веома ангажовани судионици образовног процеса. Када знају да је квалитетно образовање кључно за сва каснија постигнућа њихове дјеце, спремни су уложити додатне напоре и пружити наставницима подршку да се тај процес несметано одвија. 

Али да не бисмо послали погрешно поруку о идеалном и униформном систему, наравно да постоје школе у срединама које су терећене бројним проблемима и оне су сада у транзицији и покушају да се подигне и њихов стандард у учењу и поучавању.

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.