Опијени националном славом

На просто низање историјских чињеница одговорено ми је хистеричним личним нападима, што је реакција типична за зависника у процесу одвикавања. Овде је то Британија зависна од своје националне славе.

The Guardian / 17. јун 2018

Око мене бесни културни рат. На једној страни је свеприсутна амнезија под покровитељством државе. Пример тога је филм који је освојио Оскара, у коме се Винстон Черчил у најмрачнијем тренутку сам супротставља нацистима и фашизму, при чему је Британија мала земља у северном Атлантику, усамљена и слаба. Насупрот томе стоји чињеница да је Уједињено Краљевство у том тренутку империјална сила, чија огромна моћ почива на индијској, афричкој, канадској и аустралијској радној снази, ресурсима и богатству.

Пример државне амнезије је и када се у Пољској усвоји закон по коме они који износе неугодне чињенице о пољском саучесништву у Холокаусту – тврдоглави историчари, преживели логораши и водичи у Аушвицу – могу добити до три године затвора. Пример амнезије је и када америчка држава Тенеси донесе закон против уклањања конфедералистичких споменика иако они, како каже бивши градоначелник Нју Орлеанса Мич Лендру, „свесно уздижу измишљену, пречишћену верзију историје Конфедерације и игноришу ропство и ужасе које она представља“.

На другој страни су они који разумеју како неки историјски наративи и споменици, често смишљени и спроведени дуго након догађаја о којима сведоче – злоупотребљавају историју против одређених друштвених група. Због тога се грађани Јужноафричке Републике противе споменицима који глорификују апартхејд; због тога амерички староседеоци протестују против Дана захвалности; због тога аустралијски Абориџини траже да се поништи апсурдни наратив о томе да је Джејмс Кук „открио“ њихов континент и да би и они требало да славе неустрашиве истраживаче који су им масакрирали претке.

На тој страни су и они Нјујорчани који су уклонили статуу Джејмса Мариона Симса, гинеколога који је без употребе анестезије вршио експерименте над црним робињама; ту су и они становници Гане који су склонили Гандијеву статуу; као и становници Бристола који траже да се са познате концертне сале у свом граду избрише име суровог трговца робљем Едварда Колстона (то ће бити учињено 2020). На тој страни су и људи са Кариба који желе да знају зашто су њихове цркве посвећене робовласницима који су мучили њихове претке; или, у случају Барбадоса, зашто статуа Хорација Нелсона – који је био пријатељ робовласника и подржавао интересе плантажера – стоји усред њиховог главног града.

У ову ратну зону ушла сам случајно. Прошле године сам предложила преиспитивање Нелсоновог наслеђа. Нисам предлагала јуриш булдожерима на његов споменик на Трафалгар скверу, као што су неки помислили. Просто сам позвала на преиспитивање досад неразјашњених чињеница о том човеку.

Гласни и утицајни делови британског друштва сматрају да те чињенице нису битне и да је само њихово помињање јерес. Инстинкт им налаже да „убију гласника“. Наши бели мушки медијски великани – та група је невероватно демографски конзистентна – на просто низање историјских чињеница одговарају хистеричним личним нападима и лупањем шаком о сто. Оваква агресивна реакција је типична за зависника кога покушавате да одвикнете од зависности. У овом случају то је Британију зависна од своје националне славе.

То је разумљиво понашање: осећај националне славе мора да је опојан. Али, као и све зависности, и ова у нама буди оно најгоре. Док сам на ту тему снимала документарни ТВ филм, речено ми је да Британци треба да буду поносни на своју империју зато што је колонијама управљала боље него Белгијанци или нацисти. Репер и активиста Акала је то прокоментарисао у својој новој књизи Домороци / Нативес: „То је тачно, али је бедно тиме се хвалити.“

Када залихе националне славе пресуше, све је дозвољено. Постаје прихватљиво расно омаловажавање других. Почињу претње. Једном уваженом професору је речено да може да се опрости од своје академске каријере ако се посвети проучавању Черчилове одговорности за огроман број умрлих од глади у Бенгалу. Дотле смо стигли са цензуром у овој земљи.

Британски идентитет – тачније, његова патриотска, одбрамбена, славом опијена верзија – данас је веома слаб и не може да издржи проблематизовање и критику. Многе од мојих саговорника посебно вређа када неко коме је „дозвољен“ приступ у британски образовни и професионални систем осећа ишта друго осим захвалности. Не схватају како црна особа која је на тај начин привилегована има дрскости да свој интелект и образовање употреби за супротстављање наративу који су изградиле британске елите пре ње.

Једини начин да се британски идентитет учини мање токсичним и јачим је критика. Треба испитати истинско наслеђе империје и утицаје које је њен губитак произвео. Треба демаскирати представу о славној Британији која је поразила Наполеона и Хитлера да бисмо сагледали неправде у данашњем друштву.

Те неправде су још увек присутне зато што људи на другој страни империјалног искуства – они који воде порекло од робова, од жртава колонијалних ратова или од опљачканих и експлоатисаних народа империје, и којих данас има више стотина хиљада међу Британцима – не прихватају идеју да су животи њихових предака мање вредни од живота славних британских злочинаца које величамо.

Ја сам једна од њих. Када ме оптужују као неког ко је „дошао овде“ и сад „напада нашу културу“, очигледно је да још увек не могу да сваре чињеницу да је неко попут мене британски држављанин и да је Британија, између осталог, земља изграђена на раду, богатству и култури мојих предака.

Зато моја интервенција нема везе са споменицима или историјом, већ са културом и њеним наративима, као и са питањем ко има право да буде опијен националном славом. Лјуди којима је луксуз тог осећања одузет пре неколико векова знају да ствари нису тако једноставне. Али у Британији многи и данас траже свој следећи фикс.

Афуа Хирсцх, Тхе Гуардиан, 29.05.2018.

Превела Неда Радуловић-Висанатха

Пешчаник.нет, 02.06.2018.

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.