Оркестар у Аушвицу: Свирати за голи живот

Кад је тог 27. јануара 1945. руска војска ушла међу бараке логора смрти, Аушвиц-Биркенау код пољског градића Освјенцима чије је њемачко име било Аушвиц, није било ријечи да се опише оно што су војници нашли.

Milijana Pavlović / 27. јануар 2020

Завладало је нијемо запрепашћење живим лешевима који се нису много разликовали од мртвих међу којима су лежали. Гледале су их скоро угашене очи оних који су остали јер су били преслаби и преболесни да би кренули на сулуди марш на који су нацисти натјерали хиљаде других, који су послије распоређени по разним другим логорима, ако су уопште до њих стигли живи.

Једно наизглед сасвим обично јутро за становнике Освјенцима није било тако за њихове силом комшије, који километар даље, у правцу из којег је долазио несносан смрад који је излазио из димњака крематорија за људска тијела, смрад за који се комшилук правио да не постоји. Женски логор, постројене затворенице избријаних глава, у пругастој одјеци, крећу на присилни рад. Око њих лају раздражени пси, а ту, на блатњавом зборном мјесту, сједи чудна група и – свира. Валцер, корачница… Сасвим надреална сцена. Сабласно мршаве сјенке држе инструменте и преплашених очију свирају, док их оне које иду на рад проклињу јер не морају на тешки физички рад. Имају и диригента, држи невјероватну комбинацију инструмената на окупу како се композиција не би распала. Жена која игра ту невјероватно бизарну улогу, диригентица јединог женског оркестра у нацистичким логорима смрти, звала се Алма Розе (Алма Росé). Виолинисткиња, рођена 1906. године у Бечу, од оца Арнолда, пуних педесет година концерт-мајстора Бечке Филхармоније, и мајке Јустине, сестре великог и чувеног композитора Густава Малера (Густав Махлер), по чијој је супрузи и добила име. Родитељи су јој још прије њеног рођења прешли на католичанство због растућег антисемитизма, па је она рођена као католкиња. Није вриједјело, депортована је у Аушвиц након што је ухапшена приликом покушаја да из Француске пређе у Швајцарску.

У логорима смрти, а посебно у Аушвицу, била је невјероватна концентрација још невјероватнијих ликова, садиста пред којима Фромова “Анатомија људске деструктивности” скоро да изгледа као сликовница, а један од изума им је био да ишчачкају затворенике који знају да свирају неки инструмент или да пјевају, па би њихове таленте користили при својим хировима. Свакодневно су их тјерали да свирају затвореницима који иду на рад. Један од задатака су били и “концерти” на које би долазили нацисти, да се “одморе”, након “напорног рада” при селекцији новопридошлих несрећника од којих је већина углавном убрзо завршавала у гасним коморама. Тако би, “уморни”, упадали у бараку “оркестра” и тражили да им се свира и пјева по жељама. Др Јозеф (Јосеф) Менгеле, “Доктор Сотона” како су га звали затвореници, због његових запрепашћујуће бруталних експеримената над логорашима, нарцис у савршеној униформи, бљештећих чизама и бијелих рукавица, “љубитељ музике”, Марија Мандел, звана “Звијер”, командант женског логора и одговорна само команданту цијелог логора, Рудолфу Хесу (Рудолпх Хöß), те сподоба којој је пало на памет формирање оркестра од логорашица, Ирма Грезе (Гресе), “Хијена из Аушвица”, миљеница Манделове која је на доласку у Аушвиц 1942. године имала деветнаест година, а три више кад је погубљена као ратни злочинац, све монструм до монструма, долазили су у бараку као у концертну дворану гдје је оркестар функционисао као ужаснути джубокс. Екстремна ситуација, злочинци који долазе да слушају музику као да неколико минута прије тога нису у смрт послали на десетине стараца, жена, дјеце. Разговарају, размјењују шале, коментаришу, а “оркестар” не дише. Јер може да се извођење не свиди или просто да неком падне на памет да их се ријеши. А онда… степеницама које воде под земљу, на “туширање” циклоном Б, па у пепео који вјетар разноси по логору и околини. Наравно, хирови нациста нису били једини начин да се умре у логору, болести, глад и исрцпљеност су свакодневно односили животе оних који више нису имали снаге.

Знало се десити да само једној од звијери падне на памет у сред ноћи да послуша коју ноту, па би упала међу жене и тражила да јој свирају на увце. Оно што су крвници имали као патрљак савјести, знало да је им не да мира, па су га тражили у тим искривљеним и накарадним нотама које су само подсјећале на дјела чија су имена носиле, а које су свирали костури који су само подсјећали на људска бића. Клопарање, шкрипање, испадање из темпа, дрхтави гласови, оркестар из нечије ишчашене маште и још ишчашенији слушалац у сред неописивог пакла, призор који здрав разум не би могао да смисли ни да се упиње сто година. Тако се, кажу, једном током периода најжешћег “рада” логора кад су новопридошли већином слани директно у гасне коморе, поготово дјеца, десила једна врло неочекивана ситуација. Док је оркестар био присиљен да свира маршеве онима који су излазили на рад, недалеко од рампе са биједницима који су излазили из сточних вагона пред Менгелеа и његов прст који је, зависно од стране на коју је показивао, значио живот или смрт, Марији Мандел се за сукњу закачио дјечак од двије-три године и, на опште изненађење присутних, умјесто да га шутне као што би то иначе урадила, узела га је у наручје и пољубила га. Окренула се и отишла с дјечаком у рукама, док је његова мајка урлала његово име и покушавала да се отргне из руку које су је спречавале да не буде убијена на лицу мјеста. Сутрадан се Манделова појавила са дјечаком обученим као дијете из богате породице. Водила га је свуда са собом и сваки дан, седмицу дана, облачила у другу одјећу, узету из складишта у којем су ствари оних којима више нису требале. Онда је једном, у сред ноћи, упала блиједа и узнемирена у бараку оркестра сама и тражила да јој се отпјева један дует који јој се свиђао. Кад је дјело завршило, без ријечи је отишла. Жене из оркестра су пар дана касније сазнале да је прије доласка на “концерт” одвела дјечака за руку у гасну комору. Није смјело бити одступања од правила, па ни она није могла бити изузетак. Јеврејин је предодређен за гасну комору, био он одрастао човјек или преслатко дијете.

Диригентица Алма Розе је давала све од себе да би оркестар звучао што боље. Не само да би његова болесна публика хтјела још и његови чланови доживјели још један дан, седмицу, мјесец, него и због себе и дјела које су свирали – она је рођена и расла у богатом умјетничком наслијеђу и тренутак стварања музике, какве год да су околности, за њу је био светиња. Увијек најбоље што може, јер газећи свој стандард, гази себе. Њу стандарди нациста нису занимали, она је имала своје и зрачила је достојанством до те мјере да су је нацисти звали “Фрау Алма”, незамисливо за Јеврејку стрпану у логор. Неријетко би узела виолину и одсвирала неки соло, својим талентом задивила све и тиме “купила” неки малени уступак свом оркестру. Док је она била на челу оркестра, ниједна жена из њега није завршила у гасној комори, а оне које су биле болесне имале су, за разлику од осталих јеврејских жена у логору, право на третман у болници, колико год он био биједан. Она сама није успјела да се спаси: умрла је 4. априла 1944. године, по једној верзији од тровања храном, по другој од тифуса, по трећој до менингитиса. Остало је запамћено да је Манделова омогућила чланицама оркестра да се опросте од Алме и одају јој почаст – бизарност и апсурд су тако били сасвим комплетни. Послије Алме, музичарке преузима једна Рускиња, Соња Виноградова, али није, наравно, могла да одржи стандард који је поставила Алма. Како су се приближавали савезници, у логору је постајало све несносније, гасне коморе и крематорији су радили пуном паром, нацисти су постајали све нервознији, а опасност да и оркестар буде “почишћен” сразмјерно је расла. Ипак, жене живе дочекују транспорт који ће их из Аушвица, који су савезници убрзано напуштали, одвести углавном у Берген-Белсен, логор у којем су, не дочекавши слободу, умрле Ана Франк и њена сестра Маргот. Петнаестог дана априла 1945. године, британска војска улази у Берген-Белсен и затиче, као и руска у Аушвицу, призоре од којих се присутни војници никад неће опоравити. Хиљаде и хиљаде су умрле док се није нашао начин да се заустави помор и нахране преживјели.

Да, у Освјенциму би то био сасвим обичан дан. А тамо, међу баракама за које су се становници града правили да не постоје, вукле су се поворке, једна на рад, једна у гасну комору. Између живота и смрти, пред очима садиста, одигравала се драма. Заглављена између мањег и већег пакла, била је група жена коју је на окупу држала она, Алма Розе, кћерка концерт-мајстора Бечке Филхармоније, нећака једног од највећих композитора у историји музике, Густава Малера. Каква иронија, каква игра судбине. Док јој је ујак ушао у насљеђе човјечанства као творац музике која је пјесма свемира, као неприкосновени и ненадмашни диригент Бечке Опере и Филхармоније, човјек пред којим је културна елита стајала мирно, она је држала палицу у ужасу смрти, Аска пред вуком, да би живјела, још један час, дан, седмицу, мјесец. На гробљу Гринцинг у Бечу, не много далеко од њеног ујака, леже њени родитељи, а на њиховој надгробној плочи налази се и њено име.

Нажалост, много је оваквих прича, са мање или више познатим учесницима. Наша је дужност да се оно што им се догодило никад, никад не заборави, како се не би у недоглед понављало. Нема патетике, само бруталност истине, каква год да је, иако има много оних који њоме манипулишу, па и самих учесника догађаја, као што је била Фаниа Фенелон, са својом књигом о женском оркестру у Аушвицу, у којој има много ствари које нису истина и којима је она хтјела да представи себе као правог вођу оркестра, све више пута оповргнуто од стране осталих чланица тог ансамбла.

Свима вама који ћете у свом незнању и површности потрчати да кажете како се ово незапамћено систематско истребиљивање никад није десило и како је то само још једна измишљотина – немојте. Немате појма шта значи погледати у зацаклене очи неког ко на смрежураној руци и даље има истетовиран број који му је дат онда кад му је одузето све остало. Лако је причати о бројевима, стотинама хиљада, милионима, није ни битно колико. Ствари се потпуно мијењају кад трагедија добије људско лице, име и презиме. Томе треба да тежимо и да причамо приче оних којима је глас угушен.

 

БУКА АРХИВА


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.