Остајем овдје?

<п>Причао ми је ћаћа има неколика мјесеца, знам да је било након средишњег Дневника, не сјећам се датума, само знам да се до временске прогнозе говорило о штрајковима, незапослености и природним катастрофама, па може бити онда сваки дан уназад годину, двије, пет...</п>

Autor 20. / 21. април 2010

Углавном, говорио је ћаћа о једном човјеку из сусједног села, Лазо се звао. Лазо је покушаво ићи у школу. Трудио се научити читати и писати, и научио је више од пола абецеде, али пребројати стадо оваца никако му није полазило за руком. Други су му се смијали, но Лазо је имао циљ о којему никоме није причао. Када је дошло вријеме полагања возачког, освануло му је, са возачком ближе је своме сну. Но, опет муке, никако оварисати окренут се, возит у рикверц, паркират се...након четири покушаја, Лази је прекипјело, а и нестало пара. Знао је, сад или никад, пакујем се.Одлазим за Нјемачку. Снови не чекају. Опет су му се сви смијали и ругали, нису му ни вјеровали. човјек који се једва зна потписати, који није у стању научити возити нешто захтјевније од тракторића, да иде преко свијета. Ма дај...но он се усудио.за двије године, селом је протутњало нешто, бабе су изашле у авлије, а дјеца раздрагано трчала у сусрет, младе невјесте чезнутљиво погледавале кроз пенџере, а некадашњи другови погнутих погледа, шутајући каменчиће на макадамском путу, остали су у невјерици. Лазо се вратио, човјек који никад није положио возачки испит, возио је огромну шлепу њемачких табла, накрцану са 4 швапска аутомобила која наши крајеви нису видјели. Након што се савршено паркирао под једном мурвом у 'ладовини, Лазо је елегантно отворио врата, успорено и господски бацио опушак куповне цигаре на макадам, стао кожном ципелом на њега,и тек онда подигао озарен поглед и поносно изустио : јесам ли вам рекао, није Лазо луд!

Мој ћаћа памти и зна Лазу који се и сад држи ко господин-чојек кад се врати из Нјемачке, Лазо је имао избор, остати трпити и крпати крај с крајем, или отићи и трпити, али вратити се са пуним чарапама. Изабрао је наравно ово друго. Лазо је био фрустриран и фрустрација се ријешио одласком у земљу снова за херцеговачке гастарбајтере, Нјемачку.35 година послије, промијенила се држава, људи су остарјели, они који су се ругали господину сељаку сада имају дјецу која се ругају некој другој дјеци или се дјеца оних којима се ругало,  ругају њима.

Говоре да је вријеме гастарбајтера престало, Ангела Меркел уводи строже мјере усељавања имиграната, Нјемачка више није циљ, наводно и овамо имамо избора. Тржиште расте, Еуропа нас чека.Извјежбани мислити да од заната нема ништа и да диплома носи пробитак, уписујемо факултете, и након пет година студирања по сувременом моделу модерних еуропских земаља, ипак некако несретно имплементираном у увјетима мале сиромашне земљице, почињем се бојати, куд сад? Што имам овдје? У моје двије државе? Да, двије.

Овисно како ми паше, ал успијевам оно што успијевају многи, а што за руком није полазило ни Споцку,успркос технологији телепортације, боравим на два мјеста исто вријеме. Дакле, што имам?резимирајмо...Незапосленост,фрустрације,криминал,биједа...скромност,сјета,ситнице искреност...али опет, волим обје, та моје су и њихова сам.

Мој ћаћа нема факултета, ни моја мајка. Цијели живот раде на истим мјестима, били су задовољни до фамозне приватизације, а онда су им шефови постали они који су као Лазо побјегли од муке, они кукавички, а Лазо јер је морао. Моји ћаћа и мајка нису кроз своје радни живот успјели остварити неку добру везу. Мајка је била презаузета радом у вешерају,ћаћа за прашњавом машином за резање дрвета. Осјећам да ја зато данас не могу конкурирати за већину послова које добивају они чији су ћаће и мајке знале добро искористити прави тренутак за праву ствар. Иако су ме родитељи одгојили у духу католичке вјере, некако плитки људски осјећаји сами ми навиру па се осјећам гњевна и љута,што на себе јер се препуштам, што на њих јер им упорно успијева. Добити посао без натјечаја, изградити кућу без икакве дозволе, уписати дијете на приватни факултет иако је једва завршило средњу текстилну, измлатити готово до смрти некога јер навија за други ногометни клуб, шепирити се у мерцедесу купљеном од дилања кокаина испод сица аутомобила, осигурати си војну инвалиднину по принципу кад је бал нек је маскенбал,или ти га искористи јад и све што туђи јад пружа...превише је примјера...још више фрустрација, а фрустрације се не једу. Па онда сједнеш и схватиш да нема ништа од живцирања, тражиш посао чистачице у државном подузећу иако имаш факултет, јер државна фирма је државна фирма, а посао је посао, битно је да је поштен, но и њега ти преотме нетко тко је имао, што него ли везу. И опет укруг...док не прекипи, као што је Лази прекипјело.

Нетко је пјевао – проклета могућност избора мора да постоји, слажем се. У једној верзији избор је овакав -  спакујем ствари,иако никад нисам била спонтана. Размишљам нешто, па и мање храбрији и мање разочаранији од мене и прије су одлазили у неку своју Нјемачку. Ипак...обитељ, дјетињство, мириси, асоцијације, драги људи...је ли то довољно за останак? Долазим до другог избора, јер напосљетку све има двије стране, сваки камен два наличја, и онај из шљунак из Неретве и онај каменчић за бацање жабица из плавог Јадрана. Па сједнем на балкон, бацим поглед на 4 ископане локације и 7 багера и сконтам, ни љубав се не једе, баш као ни фрустрације  Да се једно од то двоје једе, нитко не би штрајкао. Ето ми избора, Лјубав или можебитна сигурност? Искрено, немам храбрости...и не знам је ли ми жао. Уосталом, тко ми гарантира да је негдје другдје боље? Лазу с почетка приче, срећа је чекала у Нјемачкој...тко зна, можда је моја шлепа са 4 швапска аута паркирана ту негдје. Иза угла или иза она 4 багера,не знам,ал сачекат ћу још мало. Стрпљен спашен. Ја се ипак надам, а чула сам да нада задња умире.

Блог аутора


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.