Остајем овдје 7

<п>„Човјек никад није задовољан тамо гдје је“</п>

Autor 21. / 21. април 2010

Сјећам се како сам прије седам до осам година говорила и писала о томе како ћу отићи одавде чим ми се укаже прва повољна прилика. Сјећам се реченица драгих ми људи који су говорили да је идеја о одласку из ове земље једино што их држи у животу. Сјећам се скоро свих својих истомишљеника. Грчевито смо учествовали у јавним дебатама на тему одласка, писали снажне критичке осврте о положају младих у овом усуду нам од државе, сањали о бољем сутра негдје другдје. И сада познајем многе дивне људе који и даље вјерују да живот зна бити лијеп, на неком другом мјесту, додуше. Ипак, готово сви који смо имали довољно убједљиве разлоге за одлазак, остали смо. Знам тек једну особу која никад о томе није претјерано ни размишљала, а која је отишла и данас живи пуним плућима тамо далеко. Многи од нас су одлазили и враћали се. И, сад су овдје. Више не размишљају о одласку. Зашто? Нисам стигла са њима разговарати прије него што сам одлучила писати о томе зашто остати. Искрено, не вјерујем да би се моји садашњи разлози икоме могли свидјети, а камоли звучати снажно и увјерљиво, поготово не сугестивно. Можда су отрцани и банални, али моји су и, свакако, другачији; према томе, вриједи покушати.

Чињеница је да сам једна од ријетких која је имала срећу да мало пропутује, да живи и школује се у иностранству, да заволи тај живот и пожели да му се у потпуности преда. Чињеница је да сам исто тако по повратку у Босну и Херцеговину, шест мјесеци живјела искључиво у својој глави и у мислима да ћу се вратити назад. Чињеница је и да сам готово три године у свом граду покушавала добити посао који сам мислила да желим и заслужујем (никад га нисам добила, иако сам била квалификована). Чињеница је и да сам наилазила на много зидова, безразложних одбијања, неправде, неразумијевања, затворених врата, и самим тим, постајала све огорченија на људе и земљу у којој сам рођена и у којој сам одрасла. Чињеница је и да сам остајала бунтовник који се асертивно борио за своја права. Чињеница је и да сам прихватила одговорност за сопствени положај у друштву. Да ли сам се изборила? Да ли смо нашим дугогодишњим заговарањем, заправо, учинили промјену на боље? Да ли смо само одрасли? Или смо се једноставно уморили и одустали? Не знам. Тешко је процијенити, поготово незахвално би било генерализовати.

Мислим да сам данас све више сигурна да ћу остати овдје. Наравно, никад се не зна. Оно што знам је да су чудни путеви Господњи, да је живот, заиста, непредвидив, да очекујем неочекивано. У сваком случају, тренутно не размишљам о одласку одавде. Постоји много тога што још нисам постигла, али могу рећи да сам тренутно задовољна собом, својим животом. Срећна сам јер сам здрава, имам посао који волим и од којег могу да живим, волим људе којима сам окружена. Размишљам шта је то што би ми недостајало да одем, и што, можда, не бих нашла нигдје него овдје. Дуга је листа, почевши од граха спремљеног непоновљивом мајчинском љубављу, преко смијеха радне колегинице након што имитирам њено кихање, па све до свакодневних текстуалних порука једног Херцеговца од свега двије ријечи – шта радиш – које откривају тако значајно и садржајно питање. Недостајало би ми да више од пола године чекам снижење јединих ципела које ми се свиђају у граду и тиме јачам свој тесловски карактер. Недостајало би ми да исто толико дуго чекам одговор једног Балканца на врло једноставно питање и тако редовно брусим свој гавриловски принцип. Недостајало би ми оно што ме сад нервира – кад своје укућане замолим за мир и тишину наредна два сата, они опет уђу у моју собу након свега 15 минута само да би ми донијели нешто слатко. Недостајало би ми да као неко ко апсолутно не познаје цвијеће толико брине о кактусу који добије од пријатељице. Сигурно би ми недостајало и да смишљам аргументе зашто бициклистима не треба забранити вожњу путем Шехитлука (као и да размишљам о томе јесам ли, можда, требала написати и Бањ брдо у претходној реченици, те истанчавам свој осјећај за демократију/толеранцију). Недостајао би ми и онај шармантни конобар у кафићу преко пута мог радног мјеста с којим сам од првог сусрета осјетила и остварила пријатну братску блискост. Недостајао би ми наш толико уврнути смисао за црни хумор, и то на сопствени рачун. Недостајало би ми да ме и досадне комшије ословљавају именом, распитују се за здравље и којекакве успутне тривијалности.

Чини ми се да сам тек у иностранству спознала своје суштинске вриједности и животне приоритете. Схватила сам да ми је од каријере далеко важнија породица, а од високог животног стандарда неупоредиво су ми пречи пријатељи са којима се могу истински опустити. Схватила сам да је далеко већи изазов остати добар у оваквом окружењу које те свакодневно подсјећа колико напора мораш уложити да би остварио своје снове. Схватила сам да само позитивним опхођењем према другима могу направити стварну промјену на боље у средини у којој живим. Схватила сам да су ми подједнако смијешне наша необразована и незадовољна шалтеруша која приговара мом нечитком рукопису и помало роботизована трговкиња која ми вјештачким осмијехом чак и понедјељком по одласку из продавнице пожели угодан викенд. Схватила сам да они који упорно причају, а немају храбрости отићи и искусити сласти живота вани, исто тако никад неће имати самопоуздања и одважности изградити своју срећу овдје, гдје тренутно јесу. Схватила сам да је бесмислено траћити живот пуким размишљањем о одласку, кад могу да уживам и у природним љепотама наше земље, те у чистој души наших људи. Схватила сам да се све може постићи љубављу, марљивим радом и позитивним дјеловањем и да нема тог мјеста на које можемо побјећи од самих себе.

„Човјек никад није задовољан тамо гдје је“ цитат је из Малог принца. С друге стране, многи тврде да нам је све у глави. Да бисмо били задовољни у сопственој кожи потребно је сасвим мало. Уз рад који рјешава егзистенцијална питања, довољно је пробудити се добре воље.

Блог аутора

 


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.