Остајем овдје - бисер

<п>Моја  родна груда је бисер мали са хиљаду боја  , у  облику срца.</п>

Autor 6 / 15. јул 2010

Својом прошлошћу дуго је пркосила многим спољашњим силама  са истока и запада , прошла је кроз трње и гола и боса  , а  и дан данас релативно добро опстаје у Балканском врелом котлу...

Свој патриотизам нисам ни примјећивала док нисам и сама са тек неких двадесетак љета, оставила све иза себе и  кренула у свијет у потрази за бољим животом негдје далеко ,што даље...

Све ми је тада у сопственој домовини заударало на социјалну дегенерацију , са којом иде тромост  , незнање  , потпуно одсуство свијести и занемаривање будућности . Сва та болна ситуација навела ме је да се упустим у авантуру и запловим на прекоокеанском броду гдје сам  радила посао фитнес тренер  . Поред најегзотичнијих и најелитнијих  свјетских одмаралишта  које сам посјетила  , упознала сам и итекако немилосрдан капиталистички  режим рада (класично ропство ,  само у савременијем облику )

То је свијет који се бави сумњивим пословима  , који се одаје уживањима и разврату , који носи у себи своју осуду  , своју казну и коријене трулежи . Новац је идол тог свијета  .У том снимку локалне ''буржоазије ''и ''труле'' омладине исто влада терор власти  , право јачег и богатијег  , сила глупости ,незнања  , лажна стварност  , ничим заслужена важност у друштву .

Лутајући улицама туђих градова замишљено сам се надала да је баш то та земља која ће набоље промјенити даљи ток моје судбине . Са истим планом и програмом пловила сам од земље до земље , надајући се да ћу , баш тамо  , наћи свој ћуп среће , са краја неке осме приче .У туђим земљама вечери су ми мирисале на тужна сјећања беспријекорних сумрака и свитања  , која  би ме сваким удисајем  враћале у вјетрове живота мога завичаја .

Лутајући улицама туђег града сретала сам замишљене погледе залуталих пролазника  , за које ми се учинило да исто као и ја бојажљиво бацају опушке минулих времена  . Сигурно су се и они питали хоће ли им икада бити као што је некада било ... Убрзо сам   спознала тужну истину илузије у којој сам до тад живјела.....Па, побогу , људи....!!! У потрази за срећом можемо пропутовати и читав свијет ,  али ако је не носим у себи  , нећемо је ни пронаћи !

Руку на срце, нико од нас нема све што би желио и зато успјех треба градити од онога чиме располажемо.Све препреке на путу до среће у сопственој земљи  , сами сми створили.  Дозвољавамо да нас неко други контролише  , да нам се намеће одређени начин живота и погрешне идеале о утопији ..

Ама, људи,утопија не постоји!

Али , и даље нам је свима потребан циљ , сврха  , наизглед нереалан сан који ће нас будити усред ноћи док остали спокојно спавају  . Истина да је наша Босна тек једна лађа која над мутним вртлозима плови   ,али ни она неће препливати море будемо ли сви ми тек стајали и тек непомично посматрали воду !

Сваким даном ми се све више чини да смо сви ми исти велики лептири који а бијесом и муком ударају о стакло , тако прозирно да га наше очи не виде , настојећи да досегнемо неки глупи пламичак . А , истовремено ,тамо  ,у срцоликој Босни , тамо је  наш завичај , тамо је мирис ћевапа и сарме , тамо су весели  и драги људи , тамо је прилика .  Али видимо ли ми то ? Желимо ли ми то  ?  НЕ ! Ми знамо само за пламени ударамо о стакло док не паднемо мртви  , или живи не изгоримо !

Сигурно је само једно . Чак и ако је напустимо , увијек ћемо се имати гдје вратити ..., ...у наш заједнички завичај . Јер једино  је на свијету наша родна груда срцоликог облика .....

Зато ја остајем овдје ( иако са мном  остаје само нада и убјеђење да до промјене мора доћи ).

Блог аутора


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.