Откад је то религија приватна ствар

<п />Мним нешто ових дана, а све у свјетлу разноразних расправа на тему вјере и религиозности, откад је то, рођо, религија приватна ствар појединца?Буљуци неопјеваних будала, али богами и изгусланих јавних личности, већ више од декаде износе нам, како је ето религија приватна ствар појединца. И то говоре са таквом сигурношћу, да је то невјероватно. Е, па није приватна ствар! Није, нити је кад била, а како ствари стоје неће ни бити. Друга ствар је упражњавање појединих вјерских ритуала.<бр />

Dragan Bursać / 06. новембар 2009

Па људи моји, нема важнијих образаца без рубрике вјероисповјест. Е, сад ту можете турити и цртицу, али,пазите да се не замјерите шалтеруши, а у Кафкином свијету у ком живимо, замјерити се особи тог ранга, равно је смртној казни, којој предходи мучење.

Него, ајмо ми из почетка. Потписник ових редова је атеиста. Не, нисам ја један од оних што тврди да има нешто, али није сигуран да је то Бог. Не. Ја ЗНАМ да иста фантамазгорија НЕ ПОСТОЈИ. И каква су моја атеистичка права? Готово никаква. Заправо у случају атеиста, не говори се о удобности ,,приватне ствари“, него,у најмању руку,у јавности изгледате као скрајнути чудак, без етичких норми, који за собом мора вући бреме Стаљинових гулага и осталих комунистичких пошасти. Али, не, ја сам један обичан ненасилан човјек, који духовни мир или узбуђење налази у чудима Свијета у коме живимо и не требају ми алтер-свјетови.

Разговарао сам са доста паметне дјеце у чаршији и слободно могу рећи, да смо у већини ствари истомишљеници. Знамо гдје смрди, ко се највише дере ,,Држте лопова“! и сл. ствари. Ти људи су у раним тридесетим, већина је ситуирана, факултетски образована, са фамилијама у пелцеру...Своје право ,,на приватност религије“ поштују до краја. Међутим, на моју помен да сам атеиста, долази до благог менталног шока, који се манифестује погледом бр. 21-јеси ли ти нормалан човјече.

Е, да видите ,рођаци, како се онда из футрола вади Свето писмо, мисли отаца и остала миропомазана белетристика. Али то је разумљиво и то поштујем. Оно, што не разумијем је потреба теиста да тјерају атеисту да докаже непостојање Бога. Зашто би ја, као атеиста требао, морао, хтио...како год објашњавати постојање нечег имагинарног? Зар није логичније да онај ко вјерује у Зевса, Херу, Киклопе, Јахву, и остала монотеистичка или политеистичка божанства, објасни мени, убогом скептику, невјерном Томици,постојање истих.

Већина тих интелектуалаца, се буса у прса да је секуларност, велика тековина и да је треба поштовати. И јесте. И уставно-правно, наша државица је секуларна. Црква, џамија, синагога, кућа са Јеховиним свједоцима и Харе-Кришна мјузичарима, одвојени су од државе. А, онда ваљда, да не упадну у логички апсурд, побијања самих себе, религију прогласе ,,приватном ствари“. А, поготово, што је у БИХ национални етницитет сијамски везан за религиозност, код обичног пука иде до тачке непрепознавања.

Чак 95% становништва Обора не може појмити да неко може бити Србин, а да није православац, Хрват, а да није католик или Бошњак , а да није муслиман.О пермутацијама, типа Хрват православац, овдје је смијешно и говорити.
Па, ми у секуларној држави имамо три ,,Државне религије“-хришћанство у оба вида, Ислам и Јудаизам,остали су што од стране ,,Државних“, што од саме државе, анатемисани и стрпани у кош секти, онако одокативно.А, најгори, од најгорих, зна се, атеисти.

Тако ,долазимо до хиперлицемјерја, да се мислећи интелектуалац, о свим појавама слаже са мном, да до рационалности доведе сваку консеквенцу, да тачно увиди манипулацију вјерских заједница на економском, емотивном,политичком и ко зна којем нивоу на рачун неукости народа, али да онда стави вето који се зове право на приватност.
Ја би лично то право преформулисао у право ,,Зајеби ствар, рођаче, имам ја фамилију, дјецу, а и нешто ме пробада са лијеве стране, па да се одрекнем Богее драгог, не пада ми на памет“, а у начелу ћу климоглавом потврђивати твоја атеистичка размишљања.

Знам ја да треба поштовати свачије мишљење, него питам се, треба ли поштовати лицемјерје, хипокризију, дволичност и остале ствари , за које су ме од дјетињства учили да се борим против њих?
Да ли, рецимо треба поштовати мишљење врхунског биолога, универзитетског професора ,који научним доказима и теоријом еволуције објашњава постојање и развој живота на земљи, или мишљење, тог истог човјека, који ВЈЕРУЈЕ, јербо је вјерник, у нешто сасвим друго. Или да поштујем оба мишљења? Или ни једно?

Или је, најбоље да не чачкам мечку, наслов прихватим као неумитну датост, чекам да се сива маса шизофрене духовне мисли захукта до наредног рата, док из буџака не крену искакати, јопе неуропсихијатри са гуслама,који ће објаснити научно зашто је добро бити православац?

Али, не могу рођаци, много волим да чачкам мечку у нади да ће изаћи из брлога.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.