Откад нисам љубоморна биједница, постала сам савршена

У мојој породици су сви одувек били бесомучно љубоморни. Једном ме је пробудила жестока љубавно-љубоморна свађа бабе и деде који су у том тренутку имали 78 и 79 година

Marija Ratković / 13. август 2015

Баба је урлала "ко ти је она", деда је невешто мрморио нешто што нисам разумела, што је бабу још више избезумљивало, па је настављала "она је љубавница, није ти жена, ја сам твоја жена, ја... излази из куће, излази". Баба је плачући избацила деду у ходник, и уз драматични тресак вратима, вратила се својој агонији.

Полако сам изашла из собе и у кухињи затекла бабу која се са сузама у очима претварала да чита новине, видно потресена. На столу је стајало прегршт старих слика, а на једној од њих, деда је седео у кафани, распиштољен, са певачицом у крилу. Слика је била стара најмање двадесет година. Тада сам први пут помислила да је љубомора болесно и бесмислено осећање. Да ли је реално да се баба и деда у осамдесет година, крве око прабивших кафанских афера? Да није било тужно, (јер баба плаче, а деда негде бесциљно лута, пошто је избачен из стана) било би заиста врло смешно или бар необично. Сузе и свађе око (сада у сваком случају) небитне једнодневне афере од пре двадесет година, учиниле су ми се застрашујућим предсказањем.

Шта ако будем поремећена луда у њеним годинама коју из такта избацују ирационалне стрепње, шта ако чак ни унука која ме обожава не буде могла да разуме мој искрени и дубоки бол? Шта ако љубомора остане последња страст са којом ћу умрети, када сва дивна и нежна осећања изгубе боју и облик? Први пут сам помислила да морам како знам и умем да раскрстим са тим идиотским осећањем, док се из наше куће чула треска вратима и патетични узвици пуни љубавног бола и страдања, којима се комшије и пролазници смеју.

Одувек сам била љубоморна.

Старија деца постају љубоморна чим престану да буду сунце око кога се врти цео свет, што је у мом случају било негде око прве године, тачније, од тренутка када се родио мој брат. Не сећам се јасно тог периода, али била сам љубоморна и зла, вероватно као и већина старије деце, сигурно сам брату желела све најгоре и мучила га кад нико не гледа или била претерано брижна и заштитнички настројена да то замаскирам. Борба за љубав кроз љубомору, заиста изгледа бедно и промашено, чак и мени, али дете од годину дана нема апарат рационализације, нема сублимирана осећања и пориве, има само дај, дај дај све, све мени, мени, одмах, одмах! Дете од годину дана има само оралну фиксацију у којој можда заувек остане заробљено.


Чарлс Буковски је то сјајно описао у једној песми речима "Ја сам беба и не схватам како неко може да живи без мене". Управо ту изјаву бих могла да нађем у корену сваке љубоморе, иза свих наслага културе и цивилизације, које ме спречавају да урлам и ваљам се по поду када ствари не испадну онако како сам желела. Јебига, тешко је било прихватити да нисам баш најдивнији цветак, али тако стоје ствари. Рано сам се суочила са сопственом љубомором, али сам се готово истовремено суочила и са свешћу да је то једно забрањено осећање које тужне мисли и самосажаљење претвара у садистичке фантазије, грех који је потребно што дубље потиснути. То потискивање које већина људи усвоји је, наравно, одлична основа за бујање свакојаких лудила у каснијем добу.

Сви знамо шта је љубомора. То је онај карактеристични рак мозга који се јавља на нехотичну помисао да предмет мог интересовања, објекат моје жеље може имати других богова, да гледа, воли, јебе или само мисли о неком другом, да ће ме потенцијално заувек напустити, или још горе да неће и да ће моја агонија трајати вечно.

Лјубомора је лудило састављено од безброј лудила, од којих је већину заиста боље никада никоме не изговорити и барем се правити нормалан. Стога сам око двадесетак година ужасно брижно потискивала љубомору, правећи се нормална, несвесна да изгледам као трагикомични лик, робот који механички изговара научено – разложне и неубедљиве реченице попут "све је океј, само ме мало боли глава", "нисам љубоморна стварно", "није ми ништа, што"... Само пар пута сам љубоморно одреаговала и то само зато што сам била лоша глумица.

Једном је тако дечко са којим сам била баш, баш инсистирао да сазна шта није у реду са тим што је рекао да не можемо отићи без великог букета цвећа на балетску представу његове бивше девојке. У градацији беса и лудила која је уследила (јер мени дотад није донео цвеће, можда зато што нисам балерина, а он жели да буде са балерином), почела сам да избацујем његове ствари из кола у покрету, вређам га и плачем несвесна да ли желим болну смрт непознатој (и недужној) балерини која не зна ништа о томе, њему или себи што сам слаба и што ме такве ствари уопште дотичу.

Особа која се претвара у беспомоћну бебу која урла и у бесу уништава све око себе је типична слика љубоморе, и верујем да је то лудило добро познато већини љубоморних људи и њихових укућана, као и комшијама, конобарима и случајним пролазницима свих врста који се нађу у близини.

Код људи који нису социопате, после љубоморе остаје срам. Нажалост, срамно је бити слаб и несигуран, срамно је бити повређен и понижен, а још је срамније је не бити понижен, а осећати се тако. И док је тако, сва осећања која изазивају срам, тешко је процесуирати, а камоли изговорити. Све године прикривања љубоморе и ужасне несигурности и туге коју сам осећала, нису ме научиле ништа паметно, јер је у ретким тренуцима када експлодира, моја љубомора била преекспонирана манија неразумне и деструктивне особе (оно што други виде), а не нежно осећање крхке душице која некога воли и брине се за будућност везе (оно што види љубоморна особа).

Моје основно питање код обрачуна са љубомором било је како да задржим љубав и бригу, а да елиминишем несигурност и патњу уз коју сам неутешна или емотивно затворена или се понашам деструктивно и социјално неприлагођено. Кад то данас посложим, чини ми се да ми је баш егоцентричност, која је и изазвала моју љубомору у раним данима, помогла ми је да се са њом изборим на крају.

Прво и основно, што сам једва научила, јесте да понашање других људи није условљено њиховим односом према мени. Преведено у праксу, мој дечко се не вата са другом девојком зато што жели нешто да ми поручи, зато што ме не воли, зато што ме је издао или слично, него зато што му се вата са другом девојком. И то је нешто што је између њих двоје и не односи се на мене ма колико ја желела да будем узрок и последица сваког боговетног односа на овој планети, па и њиховог.

Лјуди воле разне људе, на различите начине, и спектар њиховог понашања и реакција условљени су многим факторима, и понајмање зависе од мене. Лјуди најчешће раде ствари због себе, да би им било боље, да би били срећнији или да би се просто забавили. Лјуди воле туђу пажњу и она им прија и то што неко ужива у смеху неке друге особе или јој посвећује пажњу, обично је слабо или никако повезано са мном или нашим односом.

Мени је било уажсно тешко и болно да схватим да неко с ким сам не мисли непрестано на мене, не обожава ме и не диви ми се, али јебига углавном је тако. Лјуди воле умерено до нормално, само психопате и ужасно религиозни секташи се баве обожавањем других које прате сталне и принудне мисли о њима. Такође, то што неко не мисли не престано на мене и не обожава ме, није доказ тога да ме не воли или слично. Остали то науче већ после две године старости, а мени је требало двадесет две, мада и данас имам инфантилне фантазије у којима владам галаксијом.

Друго и јако битно је да је љубомора осећање које битно повређује его и утиче на општу слабост личности. А то не желимо. Замислите ситуацију било које љубоморне сцене, например оне из Еес иде Схут, у којој двоје леже у кревету и обављају лаки петинг, разговарају о најинтимнијим фантазијама, онда крене љубомора и претвори романтичну сцену у пакао. Од секса ништа, вече се проводи у разговору о некој трећој особи, неком морнару који не слути да срећни пар пуно година касније вече проводи у разговору о њему. Никада не бих могла да поднесем да некој рендом особи пружим толико пажње, уместо да уживам у срећним тренуцима са неким кога волим. Сваки тренутак разговора о трећим лицима, тренутак је неразговарања о мени, мојој љубави или слично. Дакле иако не могу да учиним да неко мисли о мени непрекидно, уз љубомору тек добијам оно што нисам желела, а то је да неко мисли и говори о другима, чак и када је са мном. И не само да тај неко мисли о трећој или петој особи, него то чиним и ја. То је баш онако гадно.

Мени је било ужасно тешко и болно да схватим да неко с ким сам не мисли непрестано на мене, не обожава ме и не диви ми се, али јебига углавном је тако.

Треће и најбитније је љубав. Ако неког заиста волите, никада нећете престати да га волите само зато што гледа друге, јебе се са њима или их воли, чак и ако их воли више него вас. Нећете, јер да је тако, не бисте никако могли да пређете преко чињенице да је та особа већ гледала друге, јебала се са њима и волела их још док се нисте ни знали.

Дакле, са становишта љубави, љубомора је потпуно контрапродуктивно осећање, које чини да проводите тешке и болне тренутке са особом до које вам је стало. Кроз љубоморне сцене, повређујете себе и друге и умногоме кварите слику о себи коју шаљете свима. И највише баш особи коју волите. А ако неког не волите, нема потребе да објашњавам, колико је бесмислено и узалудно бити љубоморан.

Да се вратим на почетак. Требало ми је пуно времена да схватим да моји деда и баба нису романтични холивудски пар, него дисфункционални пар из прошлог века. Без обзира на мноштво страствених испада и филмских изјава љубави, држања за руке и тако тога, њихов однос је носио пуно неразумевања, неразговарања, (углавном дединих) превара и патријархални код о томе да је она заштићена украсна жена која седи и чека мушкарца код куће. Зато што је она била љубоморна а он слаб, деда је стално лагао и крио ужасно много ствари од бабе и увек се стресем на могућност да будем у њеној кожи.

Ако бих могла да бирам, увек бих више волела да изаберем искрен и отворен однос, уз љубав коју прати неограничено поверење, него да својим понашањем свакодневно доприносим томе да ме неко лаже, и да крије све што не могу да поднесем у паничном страху, да ћу например уколико осетим парфем друге жене направити потпуни хаос на свим нивоима, који истовремено укључује уништавање имовине, развод и злочине из страсти. Схватила сам да не желим да се услед стрепњи и неповерења које усрдно гајим, а неспособна да изразим осећања јер се плашим одбијања, претворим у пацова који се бави откривањем туђих тајни и поразних истина које ми могу донети само бол и разочарење.

Лјубомора је за мене значила само две ствари, да се претворим у камен који ништа не осећа или да у потпуности заборавим на достојанство и уваљам се у своје страхове и ниске страсти било да је то свађа, превара или нека темељна деструкција. Уз форсирање љубави, колко толико стабилну личност, уз здрав его и разумевање начина на који други људи размишљају и доносе одлуке, успела сам да не осећам љубомору, чак и у најекстремнијим случајевима који би ме раније избезумили.

А избацивши љубомору, открила сам читав спектар несебичних осећања и схватила сам да је могуће је волети људе уз пуно поверења и што је јако битно, не патити када ти људи воле и неке друге људе, било да су то пријатељи, родбина, бивши или будући љубавници. То је дивна ствар, која чини да се осећам чак помало великодушно. Наравно, ја и даље понекад маштам о томе да будем сунце, једина, прва и права, увек присутна и најбитнија, али то никад при чистој свести не бих изговорила, нити ми истрајно одсуство остварења те фантазије обесмишљава живот. Једноставно не размишљам више о томе, а обожавање сам похранила у фијоку фантазија, заједно са тоталитаризмом, светском доминацијом, добијањем Нобелове награде и Оскара (!?!), као и неколико забавних фантазија сексуалне природе.

 

Извор Вице

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.