Открио је истину о Чернобиљу, спасио милионе, па се објесио у својој канцеларији

Он је донио најважније одлуке како би избјегао понављање несреће и обавијестио је владу, укључујући и самог предсједника Михаила Горбачова, о ситуацији у области катастрофе

BUKA portal / 05. јун 2019

Као да сама тема Чернобиљ није довољно мрачна, веома гледана мини серија америчког ХБО-а која се синоћ завршила у Србији, почела је самоубиством човека који је водио истрагу ове нуклеарне несрецће.  Али пре него што је умро, Валериј Легасов оставио је Чернобиљске мемоаре преко аудио снимака. Совјетски научник је највише учествовао у праћењу ове нуклеарне експлозије која се догодила у Украјини 26. априла 1986. године. Иако он данас не може да исприча своју страну приче, оставио је свету своју истину пре него што је себи одузео живот, пише Телеграф.

Валериј Легасов (51), совјетски неоргански хемичар и пуноправни члан Академије наука Совјетског Савеза, шеф комисије која је истраживала Чернобиљску катастрофу, извршио је самоубиство 27. априла 1988. године, две године и један дан након највеће катастрофе у историји човечанства. Пре него што се обесио у својој канцеларији, снимио је аудио снимке у којима је открио раније непознате чињенице о катастрофи.

Тиме и почиње популарна серија, да би се онда вратила на сам догађај од 26. априла 1986. године.

Сигурносни тест нуклеарног реактора 4 довео је, невероватном комбинацијом грешака у дизајну и људског немара, до незамисливе катастрофе. Језгро нуклеарног реактора није се само истопило већ је буквално експлодирало, а њен екстремно радиоактивни садржај расуо се кроз кров који је уништен експлозијом, по подручју електране.

Дим из уништеног реактора, који је садржао честице нуклеарног горива и продукте нуклеарне фисије наставио је да куља данима, док пожар коначно није угашен, а нова експлозија спречена.

За то време становници града Припјата, који је наменски изграђен као место у којем ће живети радници нуклеарне електране и њихове породице, наставили су са свакодневним активностима,несвесни колико се катастрофа догодила у њиховој близини. У ноћи експлозије, како се види и у серији,многи су изашли напоље па чак отишли и на мост, како би имали “бољи поглед” док се радијација ширила.

Облак с радиоактивним честицама проширио се не само Украјином и Совјетским Савезом него и великим делом Европе. Тек кад је ујутру 28. априла Шведска детектовала повишену радијацију и деци забранила да излазе напоље, а амерички сателит снимио експлозију, свет је сазнао да се у СССР-у догодила страшна нуклеарна несрећа. Совјетски режим је два дана покушавао да заташка шта се догодило.

У време када се догодила катастрофа, Легасов је био први заменик директора на Институту атомске енергије Курчатов. Постао је кључни члан владине комисије која је формирана да би се истражили узроци катастрофе и планирали ублажавање њених последица. Вероватно би број погинулих и озрачених био много већи и мерио би се у милионима, да није било пожртвованости особља електране, ватрогасаца и људи у наредним данима, недељама и месецима, који су учествовали у спречавању ширења још веће катастрофе.

“Ватра коју гледамо властитим очима испушта готово двоструко већу радијацију од бомбе у Хирошими. А то је сваког сата. Тако да, сат за сатом… двадесет сати након експлозије, дакле четрдесет бомби досад. И неће престати. Не за недељу, не за месец. Гореће и ширити свој отров док цео континент не буде мртав”, изговара лик који у серији глуми научника Легасова. Нико не може да потврди да ли је он ово стварно изговорио у данима након трагедије.

Легасов је донео најважније одлуке како би избегао понављање несреће и обавестио је владу, укључујући и самог председника Михаила Горбачова, о ситуацији у области катастрофе. Није се устручавао да разговара са колегама научницима и новинарима о сигурносним ризицима уништене електране.

Инсистирао је на евакуацији читаве популације оближњег града Припјата, с 50.000 становника, што је након почетног противљења ипак урађено 27. марта 1986., 36 сати након несреће. Овај град је данас “град духова”.

Након евакуације, требало је да се заустави радијација из изложеног реактора. Легасов је наредио гашење пожара избацивањем песка и бора из хеликоптера. Након тога су роботи послати како би очистили кров од графита из језгра, али је радијација била толико велика да су се и они кварили. Тада је донео одлуку да пошаље “биороботе” – људе у заштитним оделима која ипак нису могла потпуно блокирати зрачење. Ови храбри ликвидатори нису смели да проведу више од 90 секунди у чишћењу остатака на крововима чернобиљских зграда.

У августу 1986. представио је извештај совјетске делегације на посебном састанку Међународне агенције за атомску енергију у Бечу. Његов извештај је показао дубину анализе и искрености у дискусији о обиму и последицама трагедије. Том приликом је детаљно и искрено разложио разлоге и последице несреће – упркос томе што су дотад совјетски државни медији инсистирали да такве нуклеарне катастрофе нису могуће у СССР-у. На крају седнице, Легасов је добио овације од колега због својих напора у заустављању катастрофе.

Иако је био свестан дугорочних последица радијације, Легасов је у Чернобиљу провео четири месеца одмах након катастрофе. Такође је открио фундаменталну грешку у дизајну реактора и објаснио је свету.

Дан после друге годишњице катастрофе, Легасов је починио самоубиство тако што се обесио у својој канцеларији, након што је снимио аудио снимке. Према анализи снимака за Би-Би-Сијев филм “Чернобиљ нуклеарна катастрофа”, Легасов тврди да је због политичког притиска изоставио спомињање совјетске нуклеарне тајне у свом извештају за Међународну агенцију за нуклеарну енергију, тајну која је чак и од оператера електране крила информације о претходним несрећама и познатим проблемима са дизајном реактора.

Програм је имплицирао да је његово самоубиство било барем делимично због његове узнемирености јер није причао о тим факторима у Бечу, због забране да то накнадно учини и због штете која је нанесена његовој каријери због тих покушаја. У новинама “Буллетин оф тхе Атомиц Сциентистс” написано је да је Легасов постао огорчен због неуспеха власти да се суоче са манама у дизајну.

Легасовљево самоубиство шокирало је совјетску нуклеарну индустрију. Проблем са дизајном контролних шипки у чернобиљском типу РБМК реактора је брзо прихваћен и промењен. Председник Русије Борис Јељцин постхумно је Легасову доделио почасну титулу Хероја Руске Федерације 20. септембра 1996. године за “храброст и јунаштво” показано у његовој истрази катастрофе.

Сахрањен је на гробљу Новодевичје у Москви.

 

Телеграф/Недељник


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.