Интервју са Срђаном Ваљаревићем: Ова власт ће због својих лажи појести саму себе

Прича се о урушавању вредности. Па, овде нема шта да се урушава јер нема вредности већ најмање 30 година, тај термин не треба да постоји.

BUKA portal / 18. јун 2019

Последњу књигу, Комо, објавио је 2006. године, јануара идуће године последњи пут је говорио за "Време" и убрзо након тога нестао из јавног живота. Па ипак, без обзира што га нема у медијима нити се на било који други начин рекламира, књиге Срђана Ваљаревића су све ове године и даље међу најчитанијим насловима наше савремене књижевности. (Види прошлонедељни ФБ пост: Да ли неко зна шта је са Срђаном Ваљаревићем?)

Појавио се половином маја у Ријеци, на сајму књига и фестивалу аутора "Врисак", поводом објављивања хрватског издања његове прозе Дневник друге зиме. Његов роман Комо у Хрватској има два издања и сматра се култним штивом.

Ред је подсетити читаоце и на остале Ваљаревићеве књиге, мада готово сигурно да нема потребе: Лист на корици хлебаЉуди за столом, књигу прозе Зимски дневник и збирке песама Джо Фрејзер и 49 песама и Джо Фрејзер и 49 (+24песама (издања Самиздата и Лом). За роман Дневник друге зиме добио је награду "Биљана Јовановић", а међународни жири који додељује Источноевропску књижевну награду уврстио га је међу десет најбољих књижевних дела источне Европе.

Иако би разговор требало почети од најновијег у каријери саговорника, дакле од "Вриска", питам прво оно што ми је сугерисао свако коме сам се похвалила да ћу разговарати са Срђаном Ваљаревићем.

"ВРЕМЕ": Шта сте радили протеклих 12 година?

СРЂАН ВАЉАРЕВИЋ: Све што и пре тога, осим што нисам објављивао књиге. Дванаест година јесте дугачак период, доста тога се издешавало, али у самом мом животу није се много тога променило. Од скоро поново шетам, ето то је ново. Пре подне шетам, па се одморим и онда увече читам, пишем – одговара ми миран живот. И тако. Вероватно због тога и одлажем моменат објављивања књиге да не покварим све то.

Ако је судити по друштвеним мрежамаваша нова књига се у правом смислу те речи ишчекује.

Немам ја увид у то, само чујем, кажу ми људи о томе. Нисам на друштвеним мрежема, не излазим пуно, не посећујем дешавања по граду и Србији...

... значи да је све то због КомаДневника друге зиме...

Искрено, нисам о томе размишљао ... изгледа да има везе са књигама, не могу ништа друго да смислим.

Стварнокако сте могли да се толике године искључите од светабило је то у време ваше велике популарности

Волим свој живот овакав какав је. У њему правим грешке, па их после поправљам, живим један период лепо, онда опет направим грешке, па их поправљам. Волим да пустим живот да иде куда хоће, а ја идем за њим. Не волим да га кварим.

Икако изгледа свет очима неког ко се из њега склонио?

Онако како је код нас изгледало последњих 30 година, све иде онако како је још тада постављено, и иде све горе и горе. И на дневнополитичком и на дневнокултурном нивоу, све иде узрочно-последично. Зато и не може да буде боље. Ево, на примеру медија: имамо само два-три медија, све остало су пропагандна гласила, дотле смо добацили, али и пре 30 година се видело да ће тако бити. Проблеми се гурају под тепих, не може сад одједном бити боље ако се одатле не извуку и не доврше. Прича се о урушавању вредности. Па, овде нема шта да се урушава јер нема вредности већ најмање 30 година, тај термин не треба да постоји. Нису завршене приче о лешевима у хладњачама, о опсади Сарајева, о масовним гробницама, о свим кривицама, не знам о каквом урушавању ми уопште причамо, урушавању чега? Овде људи пишу књиге и снимају филмове о Првом светском рату и о Гаврилу Принципу, као да све те хладњаче и гробнице не постоје.

Па и ви не пишете о томе.

То би требало да је већ обрађени историјски период. И то би било важно, и довољно. А то није ни близу да буде тако. Ја не пишем о историјским периодима или личностима. Да знам да пишем о хладњачама и ратовима, писао бих. Ја пишем о ономе о чему најбоље знам. Сложићемо се да има разних ангажованих тема.

Ваш роман Људи за столом објављен је 1994годинеа његова темамиграцијаи сад је актуелна.

Кажем вам да се ништа није променило.

То је књига о младим људима који су деведесетих отишли одавде да би им на неком другом месту било бољеКњига је аутобиографскаШта се десило са њеним ликовима?

Мртви су, ето то им се десило. Само један није, али и он живи у Амстердаму неки промашени живот. Та миграција није нека српска ствар, то се све време свима и свуда дешава, само се ми правимо да је не видимо. Дешавало се деведесетих, одлазили су млади људи из Југославије због рата, али се дешава и данас ништа мање него тада. И тада и сада се одлази да би се сачувао живот. Онда су се млади налазили у Амстердаму, Лондону, Берлину и почињали неке нове животе у којима су страдали...

Ко је крив за те промашене животе?

Свако је крив за себе, нема тих околности које можеш да окривиш за свој живот.

Прекинула сам вас...

Хоћу да кажем да смо и ми тада изгледали као што сада изгледају избеглице из Сирије. Сећам се избегличких кампова у Холандији, и ја сам био у једном, али се нисам дуго задржао. Тамо проведете неко време ако желите да живите у Холандији, а ја сам хтео да се вратим па се нисам дуго задржао. Ти кампови су били најлакши начин да се дође до папира. Људи за столом је књига разговора које сам водио са својим најбољим другом, он је остао у Амстердаму и умро је од дроге. У истом граду у ком је умро и мој брат од тетке, у исто време. Ја сам морао да напишем ту књигу, а једини начин на који сам могао то да урадим био је да је напишем као разговор, онако како се десио. Тамо, у Амстердаму, записивао сам те наше разговоре сваки дан и овде их претворио у књигу. Она нема уобичајену форму романа, али неким људима се допала а некима није. Знам да ју је својевремено велики Живојин Павловић куповао и делио студентима. То ми је много значило.

И у осталим вашим књигама има аутобиографских елеменатаи ви то не кријетеДа ли сте виваше лично искуствоонај пишчев филтер помоћу кога одлучите шта заслужује да постане књига?

Најважније је искуство, не може ништа да ми буде толико важно за писање осим оног што сам сâм доживео и проживео. Наравно да много тога налазим и у другим књигама, из читања. Приликом писања важно ми је да за оно што хоћу да кажем пронађем прави начин да то напишем, остало ме не занима: ни како то звучи, ни шта ће ко о томе рећи. А који ће то начин бити, ја одређујем. Некад треба направити паузу у писању, пауза промени поглед на ствари, па нешто што сам мислио да ће ми увек бити важно постане неважно. Критеријум вам постане строжи, а перцепција учитава и види више него пре – испоставиће се да мој одговор на оно ваше питање с почетка разговора да ли се нешто променило, није тачан. Ето, ја сам се променио.

Надам се да је емоција осталајавност вас види као писца емоцијето је један од главних адута ваших књига...

Јесте, остала је, и остаће заувек. Не знам да ли се може писати другачије. У мом случају је немогуће. Ја то волим, да пишем. Али, не могу да вам причам о емоцији, ја тако радим и то је то.

Недавно сте се вратили из Ријекеучествовали сте на књижевном фестивалу "Врисак". Како је било?

Звали су ме и прошле и претпрошле године оба моја хрватска издавача, и Сандорф и ВБЗ, али нисам могао да одем. Они су изузетно посвећени свом послу и труде се око књига, имам одличан однос са њима и у једном моменту морао сам да на такав њихов однос одговорим тиме што ћу да дођем на фестивал. Ни овде ни у Хрватској нема баш много таквих људи. Фестивал "Врисак" организује ВБЗ, ове године су тамо били и песник Миле Стојић из Сарајева, новинар некадашњег "Ферала", и Ласло Вегел, велики писац. Са њима ми је било као да сам неколико дана провео у некој Југославији толико финој и доброј, каква никад није ни постојала. Ја у Хрватској никад нећу имати осећај да сам у иностранству. Изашао сам из Србије, али нисам изашао изван језика и то ми је пријало.

Да ли су Комо и Дневник друге зиме у хрватском издању објављени онако како сте их написали или су...

Не, нису преведени, све је исто. Ја мислим да, уз сав труд националних чистунаца и тамо и овде, то са различитим језицима неће проћи зато што је толико бесмислено да неће моћи да потраје.

Наслов програма у коме сте учествовали у Ријеци је "На маргинигласови других и другачијих". Зашто сте сврстани у друге и другачије писце?

У том програму су учествовали и хрватски аутори, наслов не подразумева писце ван Хрватске. Разговарао сам са Драгом Гламузином, уредником ВБЗ а о књигама које сам написао и које пишем. У њиховој књижевности доминирају теме из њиховог поднебља, па је свако ко не припада томе, чија књижевност, на пример, није комерцијална, другачији. Постоје национални и комерцијални писци и тамо и овде, нема разлике.

Гласање Хрватске за Европски парламент показало је пораст ултрадесничарске струјеВи сте у Ријеци били баш у то времекаква је била атмосфера у граду?

Одлична је била. Не познајем политичку сцену у Хрватској да бих смео да је оцењујем, само знам да је у новинама писало да се ултрадесничарска струја свуда повећала. Мислим да се овде о томе мало претерује. Прочитао сам у нашим новинама да је у Ријеци било дивљање матураната који су певали усташке песме. Био сам тамо, видео сам их, то су била три клинца која су се напила и никог нису занимали. Вести се намерно преносе погрешно и са нагласцима, па су тако три пијана матуранта постале усташе који представљају опасност по Србе. Не знам зашто се то ради, можда те новине знају шта воле њихови читаоци па онда тако и пишу. Вероватно је и овдашњим људима важно да се екстериторизује сопствена глупост и кривица за лоше стање, да се каже "види како је тамо ненормално" и тако скрене пажња са сопствене кривице.

Да ли и ви имате утисак да међу вашим хрватским колегама постмодернизам није у моди а да код нас још увек јесте?

То је као и у уметности, потпуни кошмар. Чега све ту нема! У књижевности су плус у моди и јубилеји, има свега. С једне стране, то и није тако лоше, али ко се ту снађе и нађе оно што воли, супер! Много више се пише него што се чита, али у сваком случају постоје одлични писци и овде и тамо. Најважније је да увек има шта да се чита. Разни књижевни периоди и правци су били и прошли, проћи ће и постмодернизам. Мислим да се већ скроз истањио. Ја сам их разне захватио, али ни један није захватио мене. Никад ми тренд није био важан и нисам видео ни у једном нешто што ми одговара.

Људи о вама кажу да се не жалите на другена државуна Министарство културе... Сви то раде.

 

Могу и ја да се жалим, то може увек, али не видим сврху. Наравно да сам ја одговоран за сопствени живот и да ми нико није крив зашто ми се дешава ово а не оно. Не могу да се жалим на председника државе или на премијерку, или на Весића. Они су само последица нечег што траје 30 година. Илузија у којој живе ти људи ми говори да ће овде сигурно једног дана бити боље. Заправо, нико од њих ни не зна шта ради нити је свестан до чега може то да доведе. Стално помињем време од пре 30 година, али сетите се: сав онај занос који је тада био у свим срединама, лично знам како је то изгледало у Београду или на Корчули, брзо је завршио у рату и национализмима које нико није желео. Знам и да су неки врло брзо заборавили шта су све тада говорили, а да су неки и данас остали доследни тадашњим својим речима. Људи који су сад на власти, настали су тада. Мислим на председника, и на претходног председника, односно његовог пријатеља. Они су се вратили да заврше започето. А не знају шта ће бити последица овога што раде. Истина, нису знали ни тад кад су почињали, али ми сад знамо – последица је рат. И све ово у чему ми данас живимо, ти људи су нас у то и увели.

На шта мислите?

Све време је српски национализам доминантан у овом друштву, не може да се прихвати истина о кривици, не може уопште никаква истина да се асимилује, лаже се, праве се нови сукоби и све је бедније. И због лажи ће и ова власт појести саму себе, уз најскупљу цену ако треба. Али, боље да више не причам о томе. Они ће проћи. Не интересују мене конкретна имена, ти људи ме интересују као појаве, као феномен. Срећом, то ће се угасити, али дотле... ко жив ко мртав.

Протести по градовима Србије су знак потребе за променомзар вам то не даје наду?

Свакако, само треба бити упоран и стрпљив. Грађанске иницијативе су урадиле много више за ширење протеста од политичких странака. Није добро што је тако, али је тако. Само треба бити стрпљив и, полако. Не слушати никог, само треба гурати своје.

Викао ретко који наш писацживите од писања.

Да, од 1992. године. Мало сам имао и среће, Комо је добро прошао у Француској, али сад је већ време да почнем да објављујем нове књиге, исушује се полако.

Кажете "књиге", значи има их више од једне?

Да, три рукописа. Збирка поезије је завршена, али чекам да прво завршим роман и да га објавим, па онда збирку. Треба још мало да се дотера. Имам још један прозни рукопис.

О чему је роман?

Издвојио сам један део живота, мада у роману није важан тај аутобиографски моменат него нешто што је мени важно да о томе пишем. Али, да се не схвати да сам 12 година писао књигу, писао сам мање од године, само што сам све то време писао и правио паузе, па почео други прозни текст у коме пише зашто сам то радио како сам радио. Још мало, све ће бити објашњено.

Преузето са Време


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.