“Пад Берлинског зида ујединио је српске комунисте и националисте”

“У том унутрашњем расулу, пад Берлинског зида био је готово неважан догађај, а управо је пад Берлинског зида ујединио српске комунисте и националисте у злочиначком подухвату који је такође актуелна стварност, са свим овим злом које је поново испливало”

talas.rs / 08. новембар 2019

printscreen

Пад Берлинског зида је историјски догађај чије су се последице осетиле у земљама широм Европе. Пре самог пада зида, револуционарни талас и бунт против комунистичког режима захватио је земље Источне Европе, али је он заобишао Југославију. За Југославију је 1989. година ипак била  од великог значаја, али она није донела демократизацију и либерализацију.

О утицају пада Берлинског зида на политичко стање у Југославији, унутрашњим трвењима и спољнополитичкој ситуацији у којој се налазила Југославија, за Талас је говорио Никола Самарджић, историчар и оснивач политичког клуба “Глас”.

 

Самарджић: 1989. била је заиста злокобна

Талас: Берлински зид је пао 9. новембра 1989. године, али је ово била година бурних догађаја и за тадашњу Југославију. Шта бисте као историчар издвојили као најрелевантније политичке догађаје и процесе који су се у Југославији одвијали паралелно са падом зида и уједињењем Немачке? 

Никола Самарджић: Југославија је након смрти Јосипа Броза Тита постајала економски све јача, а политички све слабија, у смислу унутрашњег јединства. Југословенска Ирон Ладy Милка Планинц је од 1982. до 1986. године, уз подршку ММФ-а, извела успешне економске реформе, пре свега у смислу успостављања повољнијег спољнотрговинског биланса. Економска снага федералне владе постала је противтежа њеној, временом, све мањој политичкој моћи.

Броз је у себи ујединио политичку власт, коју су поделиле федерална, републичке и покрајинске владе, партијску власт која је нестајала у федерацији како су је присвајале локалне структуре и везивале је за национализам, и војну власт, коју је преузела ЈНА.

ЈНА је фактички Уставом из 1974. године постала девета федерална јединица, али без територије. Дуализам федералне владе постајао је све оштрији до краја осамдесетих, а Југославија се насилно распала управо због тог дуализма. Последњи југословенски премијер Анте Марковић изабран је за председника Савезног извршног већа 16. маја 1989. године, умјесто Бранка Микулића (БиХ) који је поднео оставку због притисака и опструкција Београда. У међувремену је Слободан Милошевић преузео у Србији владу и партију, контролисао Народну скупштину и припремао војни удар, рачунајући на већинску подршку ЈНА.

Милошевић је успео да Марковићу подметне генерала Петра Грачанина на функцији савезног секретара за унутрашње послове. То га је насиље искључиво интересовало. У међувремену је, користећи поделе у Југославији у односу на поруке рудара рудника Стари трг у Трепчи, који су почели штрајк у окну 20. фебруара 1989. године, Милошевић организовао масован митинг у Београду, манипулишући косовским питањем како би добио широку подршку насилном растурању Југославије. То је поновио на Газиместану 28. јуна 1989. године. Федерални премијер Анте Марковић је протестно напустио тај скуп, али је поновио свој оптимизам кад је у јануару 1990. године, након 14. ванредног конгреса СКЈ, који су напустили хрватски и словеначки делегати, изјавио: “Па шта ако се Партија распала, Југославија може и без ње”. Та 1989. била је заиста злокобна. Крајем 1989. инфлација је достигла скоро 3,000% на годишњем нивоу. Поново уз подршку ММФ-а, али и САД, Марковић је 1990. стабилизовао банкарски систем, а нови конвертибилни динар везао за немачку марку. Буджет ЈНА спустио је са 60% на 35% федералног буджета.

 

Како су тадашње југословенске политичке елите посматрале пад комунизма у Немачкој и Европи, а како шира интелектуална јавност? 

Нажалост, тај сам процес пратио претежно накнадно. Време од 26. фебруара до 26. септембра провео сам у шумама око Гњилана, где је војска била у приправности како би реаговала на евентуалне немире ширих размера које не би биле у стању да зауставе републичке и федералне полицијске снаге. У националистичким круговима у југословенским оквирима мислим да више није било важних дебата. Добрица Ћосић, САНУ и СПЦ прешли су у политичко подземлје које је руководило бруталном пропагандом. На површини, у друштву, напетости су расле пред стварношћу у којој је било очигледно да Словенија и Косово одлазе. Али је мислим етничка дистанца Срба и Хрвата, који су били национална осовина Југославије, била минимална. За одлазећом Југославијом тада су највише жалили Бошњаци, који су је најискреније сматрали својом постојбином. У том унутрашњем расулу, пад Берлинског зида био је готово неважан догађај, а управо је пад Берлинског зида ујединио српске комунисте и националисте у злочиначком подухвату који је такође актуелна стварност, са свим овим злом које је поново испливало.

 

Након пада Берлинског зида, демократизација и либерализација догодила се и у другим земљама Централне и Источне Европе. Које су биле кључне препреке да Југославије крене сличним путем? Да ли неке од тих препрека и даље постоје и зашто?

Прва и последња препрека био је распад Југославије.

 

Да ли су пад Берлинског зида и потоње урушавање социјализма у Европи имали утицај на политичка дешавања у Југославији? Како је ова велика промена на међународној политичкој сцени утицала на горућа питања у Југославији тада? 

Колико се сећам, највише утисака било је о паду Чаушескуа у Румунији. И у Србији тај преврат је имао извесну подршку, било је симпатија у односу на побуну, али није било позитивних подстицаја. То је било немогуће, Југославија се распадала, а није било консензуса око граница и наслеђа. Комунисти су постали националисти и клерикалци, а Београд је преузео контролу над већим делом ЈНА.

 

На који начин се променила политика великих сила, нарочито Сједињених Америчких Држава и Русије, према Југославији након пада Берлинског зида?

САД су подржавале опстанак Југославије, али је то њено потоње трајање, током 1990. и 1991. године, зависило готово искључиво од понашања ЈНА и одлука које су се доносиле једнострано у Словенији и Хрватској. Због Заливског рата 1991. године, САД нису, нажалост, биле у стању да правовремено интервенишу, да зауставе Милошевића и његову злочиначку машинерију.

СССР је почетком 1991. године интервенисао у Литванији, кад је постало очигледно да Горбачов није никакав реформатор који ће изнети суштинске промене. СССР се до краја 1991. распао, али се његово језгро у Русији није демократизирало. Југославија је постала совјетска парадигма. У томе је историјски извор проклетства које нас везује, док поступно поново изумиремо, за Путинову Русију.

 

талас.рс


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.