Пандемија ЦОВИД-19 је указала на бројне недостатке у институционалном и системском одговору на насиље над женама

Увођењем рестриктивних мјера, жене које су изложене континуираном насиљу у оквиру породице и у партнерским везама суочиле су се са константним надзором од стране починилаца насиља и немогућности да потраже помоћ и подршку.

BUKA portal / 09. децембар 2020

 

УН Wомен БиХ од 25. новембра, Међународног дана борбе против насиља над женама, до 10. децембра, Међународног дана људских права, проводи кампању “Искључимо насиље над женама и дјевојчицама заједно”. Активности су дио глобалне кампање “16 дана активизма против родно заснованог насиља”, која позива на окончање свих облика насиља над женама и дјевојчицама.

У фокусу овогодишње кампање у БиХ јесте утјецај пандемије ЦОВИД-19 на пораст насиља над женама и дјевојчицама. Уз то, кампања истиче важност осигуравања несметаног приступа услугама подршке преживјелима насиља, те допринос шире заједнице превенцији насиља над женама у времену кризе, с посебним фокусом на медије.
Тим поводом, разговарали смо са Александром Петрић, извршном директорицом Фондације „Удружене жене“ из Бања Луке. Фондација „Удружене жене“ Бања Лука се залаже за живот жена и дјеце без насиља и повећање утицаја жена у јавном и политичком животу кроз промоцију и заштиту женских људских права у Босни и Херцеговини.

Фондација је до сада пружила директну подршку и помоћ за преко 12 000 жена.

Колико и на који начин је пандемија коронавируса утјецала на жене и дјевојчице које су изложене насиљу, те да ли сте регистровали пораст насиља током пандемије?

Пандемија ЦОВИД-19 је указала на бројне недостатке у институционалном и системском одговору на насиље према женама, како у Босни и Херцеговини тако и широм свијета. Увођењем рестриктивних мјера, жене које су изложене континуираном насиљу у оквиру породице и у партнерским везама суочиле су се са константним надзором од стране починилаца насиља и немогућности да потраже помоћ и подршку. Осим тога, јавне институције које су препознате као субјекти заштите од насиља су дјеломично или у потпуности ограничиле активности директног рада са грађанима и грађанкама, што је додатно сузило простор за благовремену подршку и помоћ женама и дјеци који су изложени насиљу. Управо због тога је Фондација „Удружене жене“, на самом почетку увођења ванредног стања, тражила прописивање посебних мјера за поступање у случајевима насиља у породици, како би сви субјекти заштите били доступни жртвама насиља.С друге стране, жене које су у периоду прије пандемије успјеле да  изађу из зачараног круга насиља и пронађу посао, увођењем рестриктивним мјерама остајале су без посла или су послане на неплаћена одсуства, те су се суочиле са немогућношћу да осигурају егзистенцију за себе и дјецу.

 

Организације цивилног друштва у БиХ које пружају директну подршку и помоћ женама и дјеци жртвама насиља су у првим мјесецима од избијања пандемије ЦОВИД-19 регистровале пораст пријава насиља и потреба за подршком за 20%. Фондација „Удружене жене“ је у другој половини априла ове године забиљежила пораст позива примљених путема СОС телефона за жртве насиља за 20% у односу на исти период предходне године. У току априла је, такође, дошло до повећања захтјева за збрињавање жртава у сигурну кућу за жене и дјецу жртве насиља у Бања Луци коју води Фондација „Удружене жене“.

На који начин је пандемија коронавируса утјецала на рад Фондације „Удружене жене“ Бања Лука?

Фондација „Удружене жене“ поштује одлуке институција у вези са мјерама везаним за пандемију. Половином марта је дио чланица нашег тима прешао на рад од куће, како би спријечиле могућност инфекције, нарочито имајући у виду да у Фондацији раде жене које припадају ризичним групама по више основа. Редовне састанке смо одржавале путем онлине платфоми, а правна и психолошка подршка женама је била континуирано доступна путем друштвених мрежа, дежурног телефона и СОС телефона. Особље сигурне кућа је радило, те и даље раде по принципу дежурстава, како би наставило пружати подршку и помоћ женама и дјеци које користе ову специјализовану подршку. Потребе су велике и континуиране, самим тим што особље сигурне куће и друге чланице тима које раде директно са женама које су преживјеле насиље брину не само о женама и дјеци који су тренутне кориснице, већ помажу и женама и дјеци који су изашли из сигурне куће кроз савјетовање, економско оснаживање, правну помоћ и подршку у поступцима пред институцијама које су субјекти заштите од насиља, те настоје да им помогну у рјешавању горућих питања које погађају наше кориснице у времену кризе изазване пандемијом, јер су многе од њих у овом периоду остале без посла или су на принудним годишњим одморима и егзистенцијално су угрожене.

Обзиром на епидемиолошке мјере и ограничене капацитете, да ли су сигурне куће, али и остали пружатељи услуга, могле одговорити потребама жена и дјевојчица жртава насиља?

Сматрам да је неопходно да постоје системске мјере које ће бригу за потребе жена и дјеце жртава насиља у кризним ситуацијама, попут пандемије ЦОВИД-19, препознати као приоритет. Ове мјере морају укључивати јасне смјернице координације у кризним ситуацијама и континуирану подршку кроз планирање и издвајање финансијских средстава из јавних буджета на свим нивоима сигурним кућама и другим специјализованим сервисима подршке и помоћи за жртве насиља које у Босни и Херцеговини воде женске невладине организације. Неприхватљиво је да још увијек не постоји уједначен приступ од стране владиних институција у правцу препознавања потреба за осигуравањем несметаног рада сервиса подршке и помоћи како би се осигурала доступна, сензибилисана, благовремена и ефикасна подршка женама и дјеци који су изложени родно заснованом насиљу. Насиље над женама и дјевојчицама је питање заштите основних људских права и тражи јасне јавне политике које се досљедно спроводе у пракси. Ово питање је веома јасно дошло до изражаја током пандемије ЦОВИД-19. Важно је да институције препознају стручне капацитете, посвећеност и дугогодишње искуство женских невладиних организација у пружању подршке и помоћи женама и дјевојчицама и осигурају њихов несметан рад не само у околностима тренутне пандемије ЦОВИД-19 већ и на континуираној основи.

 

Колико је важно учешће свих чланове локалне заједнице (владин, невладин и приватни сектор, медији, међународна заједница) у превенцији и борби против насиља над женама?

Важно је да се сви учествујемо у спречавању и сузбијању насиља према женама кроз конкретне акције и мјере које ће се досљедно и континуирано спроводити.
Потребно је усвојити и досљедно спроводити политике нулте толеранције на насиље и јасне афирмативне акције подршке женама које су му изложене. Теме везане за спречавање и сузбијање насиља према женама и дјеци и родно засноване дискриминације морају бити саставни дио наставних планова и програма на свим нивоима образовања и просвјетни радници и раднице морају имати приступа образовању о овим темама, како би могли да уче дјецу како да се заштите и потраже помоћ, али и да усвајају ненасилне облике понашања и комуникације. Приватни сектор мора оснажити своју подршку женама које су изложене насиљу и економски овисе од насилних партнера кроз друштвено одговорно дјеловање и запошљавање жена како би оне могле да наставе живот слободан од насиља. Владине институције морају осигурати досљедну примјену и стално унапријеђивање закона и јавних политика кроз пооштравање казнене политике за насиље према женама, финансирање специјализованих сервиса подршке и помоћи за жртве насиља из јавних буджета, оснаживање општих сервиса подршке жртвама, увођење обавезне и континуиране обуке о приступу који је сензибилисан за потребе жена и дјеце жртава насиља за све професионалце и професионалке који/е раде у јавним институцијама које су препознате као субјекти заштите од насиља. Медији морају осигурати одговорно извјештавање о насиљу без сензационалистичког и стереотипног приступа и откривања идентитета жртава насиља, уз допринос информисању жена о доступним сервисима подршке и њиховим правима на заштиту.

Сви морамо разумијети да декларативна подршка није довољна и да неће утјецати да се насиље према женама смањи и искоријени, нити ће помоћи женама које су изложене насиљу и стигми због насиља.

На који начин жене жртве насиља могу потражити помоћ током пандемије?

Жртве насиља и особе из блиског окружења које им пружају подршку могу пријавити насиље полицији. Организације које воде специјализоване сервисе подршке и помоћи женама жртвама насиља су доступне путем СОС телефона за жртве насиља - 1264 за Републику Српску и 1265 за Федерацију Босне и Херцеговине. Фондација „Удружене жене“ пружа помоћ и путем друштвених мрежа (Фацебоок и Инстаграм), и е-маила  [email protected]унитедwоменбл.орг

Подршка чланица тима Фондације за жене и дјецу који су изложени насиљу је доступна свакодневно од 0 до 24х путем СОС телефона 1264, као и бесплатна правна помоћ на мобилни број 065 884 161 (укључујући и Вибер поруке) и фиксни број 051 462 146 (од 10х до 17х).


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.