Паралишуће зло

„Аутсајдер“ је комбинација детективског и хоррор жанра. Иако су је урадили прекаљени аутори, серија је стигла на екране без велике помпе. Литерарни предложак за серију је истоимени роман Степхена Кинга

Dejan Ilić / 20. фебруар 2020

Autsajder, foto: HBO

 

Видели смо и крај седме епизоде серије ХБО-а „Аутсајдер“. Остале су још три. Тајни више нема, у те три епизоде треба да видимо да ли ће зло надмудрити људе и тријумфовати. Отуда и даље стрепња. „Аутсајдер“ је необична комбинација детективског и хоррор жанра. Иако су је урадили прекаљени аутори, серија је стигла на екране без велике помпе.

Литерарни предложак за серију дао је Степхен Кинг својим истоименим романом. Као главни аутор/сценариста, иза серије стоји Рицхард Прице, творац сада већ легендарне „Тхе Wире“. Један од продуцената серије, редитељ прве две епизоде и главни глумац у првој био је Јасон Батеман, пре свега познат као комичар.

Као глумца у наизглед носећој улози, Батеман је као продуцент и редитељ себе уклонио из приче, на прилично спектакуларан начин, већ у првој епизоди. Тако се направио простор да у серији заблиста Бен Менделсохн као њен главни карактер – детектив Ралпх Андерсон. После пар епизода придружиће му се као партнерка у решавању случаја приватна истражитељка Холлy Гибнеy.

Холлy игра позната позоришна глумица, енглескиња Цyнтхиа Ериво. Од њене појаве, гледаност серије почиње да расте, да би убрзо премашила број гледалаца извиканих „Wатцхмена“. ХБО је „Аутсајдера“ очито третирао као фаворита из сенке. Док се на промоцији „Wатцхмена“ радило из све снаге, без неког великог успеха, са „Аутсајдером“ се изгледа рачунало да ће искусни аутори и глумци обавити добар посао код публике без велике помоћи са стране.

Сама прича „Аутсајдера“ такође рачуна на стрпљење. Поред тога, рачуна и на очекивања гледалаца добро упућених у правила оба жанра – хоррора и детективске приче – на којима серија стоји. Она на та очекивања рачуна, наравно, да би их изневерила. Детективска прича, па макар била реч и о тврдом крими жанру, обично је рационална: њени јунаци, детективи, у стању су, јер логично и прецизно мисле, да повежу читав низ наизглед насумичних података у смислену целину и реше случај.

Задовољство у гледању или читању детективских прича проистиче добрим делом и из утешне помисли да је свет на концу ипак пристојно уређен и да смисао и најнеобичнијих и најстрашнијих догађаја није недоступан ако се довољно потрудимо и употребимо све наше капацитете за рационално мишљење. С друге стране, хоррор се ослања на оно што за људе заувек остаје необјашњиво. Детективска прича је световна, рецимо то тако, док је хоррор најчешће окренут ка оностраном.

Зло се не може објаснити, инсистира се у хоррор причама: постојање зла се мора прихватити и са њим се морамо носити и супротставити му се нашим рационалним капацитетима, али и мимо њих. Трпљење се ту много више наглашава од активног деловања. Хоррор, међутим, такође пружа својеврсну утеху: људи сами по себи нису зли; зле су оностране силе; тим силама људи подлежу мимо своје воље, али, једном када их препознају, могу им се супротставити ако се ослоне једни на друге. Тако је барем у „Аутсајдеру“.

Доследно реализовани, наративни погони детективске приче и хоррора углавном се узајамно искључују. „Аутсајдер“ их спаја управо дуж њихових најортодокснијих линија. Из тог судара два светоназора проистиче заплет и напетост у серији. За разлику од већине других детективских и хоррор прича, где се публика држи у незнању, што такође потпирује знатижељу и стрепњу, од средине „Аутсајдера“, публици је све јасно. Јасно је све и већини ликова у серији. А најјасније управо Холлy.

Прича се стога одржава на Ралпховој неверици: он напросто одбија да поверује у онострано. Као окорели детектив на страни добра, он тражи чињенице и разумна објашњења. Иако су му све чињенице и објашњења пред носом, тако очигледна да их сви други виде, он одбија да их прихвати. Тако „Аутсајдер“ престаје да буде мистерија (рационална или ирационална, свеједно) и постаје крајње људска прича о одбијању да се прихвати ружна истина, која се коси са свим нашим начелима.

Будући да је Ралпхова лична траума то што су он и његова жена изгубили дете, те да се злочини које истражује такође састоје у насиљу над децом са фаталним исходом, није ни неприхватљиво ни неразумно што Ралпх са тим не може да изађе на крај.

Како је то једна критичарка после седме епизоде добро приметила, док се прича и зло у њој захуктавају, њен главни јунак тврдоглаво стоји у месту, паралисан тим злом. У последње три епизоде ишчекујемо или тотални преображај и преокрет у глави главног јунака или његов коначни слом.

Зло које паралише – овострано или онострано, свеједно – у жижи је „Аутсајдера“. Колико нам год приче о баба-рогама, страшилима или ноторним Кинговим злим кловновима деловале неуверљиво (ако нисмо љубитељи хоррора), средиште приче у серији нам по природи ствари мора бити блиско. Неочекивано и непојамно зло заиста паралише. Треба времена да се тргнемо и реагујемо да бисмо му се одупрли.

Ако је читалац у реченицама из последња два пасуса препознао референцу на стање ствари у Србији, а зло из њих повезао са политичким врхом Србије, исправно их је разумео. Ми смо главни јунаци, а ствари су напете до пуцања.

Пешчаник.нет, 18.02.2020.


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.