Педесет година након Кенедијевог убиства теорије завјере и даље живе

Прије тачно педесет година, 22. новембра 1963. године, у Далласу је убијен амерички предсједник Јохн Фитзгералд Кеннед, а његово убиство је и данас обавијено велом мистерије.

FENA / 22. новембар 2013

Америчка јавност, медији и политичари протеклих седмица обиљежавају педесету годишњицу једног од најпотреснијих догађаја у америчкој историји - убиства најмлађег и једног од најпопуларнијих америчких предсједника, Джона Фицџералда Кенедија.

С могућим изузетком убиства Абрахама Линколна, ниједна појединачна смрт није толико утицала на америчку психу као атентат на Кенедија. Нјегово убиство на много је начина одредило тон узнемирујуће деценије која ће слиједити. Кенедијев живот и смрт били су предметом хиљада књига, небројених телевизијских емисија, новинских чланака, документарних и играних филмова.

Када се у Гооглеов претраживач упише "Убиство Джона Кенедија" добије се више од 14 милиона одговора. Иако је прошло пола вијека, интерес за

Кенедијеву судбину и даље је огроман, а издавачи који неуморно штампају нове књиге о њему кажу да се вјеројатно ради о највећој причи у америчкој историји.

Кенеди је убијен док је његова предсједничка колона пролазила Деале Плазом у Даласу у 12.30 сати по мјесном времену, у петак 22. новембра 1963. године. Ли Харви Освалд је човјек оптужен за његово убиство. Испуцао је три метка из високо квалитетне талијанске војне пушке с прозора на шестом спрату оближње зграде складишта тексашких школских уџбеника и повезаних материјала.

Истрагом утврђена верзија догађаја пропитује се неслужбено све до данас, али службена верзија и даље гласи да је Освалд дјеловао сам и да су два од његова три метка погодила предсједника и нанијела му тако тешке повреде да је проглашен мртвим у болници 45 минута касније.

Интригантне теорије завјере

Најмање 60 посто Американаца пола вијека послије у то не вјерује, а то је више него што их зна ко је Джо Бајден. Теорије завјере и даље превладавају. Радикална љевица, реакционарна десница, мафија, ЦИА, ФБИ, Кубанци, Совјети, америчка војска, израелска тајна служба, потпредсједник Линдон Джонсон или било која комбинација наведених актера спомињали су се деценијама као могући организатори Кенедијева убиства, а и данас су теме рецентних књига.

Ли Освалд у центру је свих теорија јер су докази против њега такви да га је немогуће изоставити. Воренова комисија, тијело које је успоставио Кенедијев насљедник Линдон Джонсон како би провело истрагу и носило је име по предсједнику врховног суда Ерлу Ворену, прва га је именовала као јединог атентатора. У свом завршном извјештају на 889 страница, објављеном у септембру 1964. године, Комисија је утврдила да је Освалд Кенедија убио сам. Фамозни закључак о "чаробном метку", једном зрну које је мијењајући смјер погодило Кенедија и тешко ранило тексашког гувернера Конелија који је сједио испред њега, придонијело је распиривању теорија уроте.

Неколико стотина књига написано је у међувремену на ту тему, а 90 посто их разрађује ову или ону теорију завјере и одбацује налазе Воренове комисије. Постоје оправдане критике на методологију рада те истражне комисије, али три су друге истраге различитих америчких администрација потврдиле њене налазе.

Зашто су онда теорије завјере и након пола вијека толико живе?

Лјудима, кажу социолози, тешко је схватити како би некакав осамљени и ментално нестабилни побуњеник против естаблишмента, макар то био бивши војни снајперист попут Освалда, могао посве сам тако наудити институцији предсједника па им је генијална и недокучива завјера много прихватљивије објашњење. Малобројнији противници таквих теорија казаће да је након убиства букнула индустрија урота и да је свака, и најситнија аномалија у истрази вишеструко пренадувана. И како то, додаће, да ни након 50 година, уза сву силу истраживача нико није доказао ниједну од тих теорија, које су задњее деценије пронашле нову храну раширеном појавом интернета.          

Кенеди је у тренутку убиства имао само 46, а његова супуга Джеки тек 34 године. Атентат у Даласу колективно се урезао у меморију Американаца. Онима који су га доживјели сјећања су свјежа и након пола вијека, а онима рођенима послије на располагању су бројна драматична свједочанства - снимке брачног пара Кенеди како насмијешени излазе из Аир Форце Онеа на аеродрому, замрзнуте фотографије ЈФК-а како посљедњи пут маше окупљенима, страва Запрудерова филма који до ситних појединости приказује атентат, телевизијске снимке, суза Волтера Кронкајта док чита вијест да је

Кенеди мртав, ад хоц присега Линдона Джонсона, војнички поздрав маленог дјечака који је изгубио оца и дигнитет прве даме која је својим примјером спријечила да се нација не распадне у комадиће иако је пролазила кроз лични пакао.   

Данас, свих шесторо који су тога дана били у предсједничкој лимузини више нису живи. Джеки Кенеди умрла је 1994. године од леукемије, тексашки гувернер Джон Конали умро је годину прије ње, а његова супруга 2006. Преминула су и обојица агената тајне службе, возач и сувозач лимузине.

Посљедњи живући непосредни свједок је трећи агент тајне службе, сада 81-годишњи Клинт Хил, који је након пуцњева изјурио из аутомобила из пратње и скочио на стражњи дио Кенедијеве лимузине како би својим тијелом заштитио предсједника и прву даму.  

"Недовршени предсједник", али и модел и икона

ЈФК рођен је 1917. године, као други син и једно од деветоро дјеце 'тајкуна' Джозефа Кенедија. Ријетко је који отац стављао такав притисак на своју дјецу као он. Када му је најстарији син Джозеф млађи погинуо у Другом свјетском рату, 'Джек' је одређен за насљедника, а његово припремање за предсједника очева је опсесија.

Кенеди је изабран у Конгрес 1946. као 29-годишњак. Сенатор је постао у 35., а најмлађи амерички предсједник 43. години. "Од тренутка кад се први пут такмичио за Конгрес, отац га је научио свему, од тога како се чешљати и каква одјела носити, до тога како истовремено бити духовит и мудар у обраћању јавности", казао је Давид Наса, аутор биографије

оснивача династије Кенеди. Прича уочи његове предсједничке кандидатуре већ је била посложена. Згодан, паметан, атлетски грађен јунак из Другог свјетског рата, породични човјек који ће ревитализовати земљу након осмогодишње владавине 'дједице' Ајзенхауера.

 Кенедијева "мистика" која поједнако привлачи туристе и историчаре није почела с његовим предсједништвом и није у опасности да нестане и 50 година послије смрти на дужности. Нјегово име 'посвећено' је убиством, а многе мане, женскарење, скривени здравствени проблеми, политичке интриге, опроштене су у бројним анкетама које га стављају у ред највољенијих бивших предсједника.

Иако је с приближавањем годишњице у америчким медијима покренута расправа је ли Кенеди стварно био велик предсједник као што многи мисле или само први 'целебрит-ин-цхиеф', посљедњих 50 година потврдило је непролазност Кенедијеве привлачности.

"Имао је дара окупити нацију око хуманих и идеалистичких питања", рекао је Пулитзером награђени историчар Роберт Каро, доказујући то примјерима Кенедијевих постигнућа у само хиљаду дана предсједништва - покретању свемирског програма, оснивања мировних снага, забране нуклеарних покуса и надасве мирном рјешењу кубанске кризе.

Они који се с тиме не слажу рећи ће да је Кенеди "недовршени предсједник" који је оставио у наслијеђе пуно идеала, али с ограниченом реализацијом. Већи дио онога што се Кенедију приписује завршили су његови насљедници. Нјегова је оставштина заправо 'нацрт', сматра дио историчара.

Но Кенеди је у тренутку избора несумњиво био покретач промјене и потакнуо је међу Американцима раздобље пуно наде. Није стигао остарити, посиједити и остао је симболом продорне младости и неукаљаних обећања. Готово сви амерички предсједници послије Кенедија позивали су се на његово наслијеђе. "Кенеди и даље служи као модел америчким предсједницима када је у питању харизма, реторика, шарм, став и способност вођења", каже универзитетки професор Леонард Стеинхорн.

"Што године више пролазе, Кенеди постаје све већа икона", сматра предсједнички биограф Роберт Далек, један од многих аутора чија књига о Кенедију излази ове јесени. "Наравно, дјелимично је то због атентата. Али то не објашњава у цијелости како се његов феномен одржава у јавности". Предсједник Вилијам МекКинли, поентира Далек, убијен је 1901. а педесет година послије једва да је ико знао ко је он био.

 

 


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.