Пепео: До истине се долази мозгом

<п>У нацистичкој Нјемачкој су за вријеме Другог свјетског рата постојали концентрациони логори. У логорима су у плинским коморама спаљивани људи. Из димњака је излазио пепео, људски, масан и лијепљив. Гебелсова пропагандна машинерија убједила је свој народ да је пепео и дим чудног мириса дим из пекара, гдје логораши, припадници нижих људских раса, праве хљеб за њемачке војнике на фронтовима широм свијета.</п>

Aleksandar Trifunović / 23. новембар 2009

Бескрајне композиције возова довозиле су непрестано нове принудне раднике, враћали су се празни, мирисали су на сузе а осјећали се на ужас. На даскама дрвених вагона путници су на дугим, тешким путовањима из Русије, Пољске, Србије, Босне, Независне Државе Хрватске, страхом резбарили последњу наду за живот.
Нада је заувијек нестајала у пепелу димњака Митхаузена, Аушвица...

Нјемачки народ је вјеровао да су несрећници довожени да би правили хљеб...

Да ли су знали истину?
Било је лако сазнати је.

Да су само пепео који им је свакодневно у сиво фарбао улице утрљали у длан, сазнали би је. Видјели би очи Обрена, трогодишњег дјечака из мирног поткозарског села ког је немоћна мајка до посљедњег тренутка чврсто држала за руку неуспјевши му објаснити због чега су голи, што су их закључали, зашто је хладно и шта чике причају. Видјели би и лице увијек насмијане Ирине, медицинске сестре из Варшаве, Јакова, виталног старца и загребачког јувелира....видјели би наду. Само да су пепео утрљали у длан. А нису.

Нјемачки народ је изабрао, своју, подношљивију истину.
Истину с којом се могло лакше живјети.

Дошао је крај рата. Нјемачки лидери и војни команданти су изведени пред суд.

Неки од њих су сами себи пресуђивали. Нјемачка је са правом понижена, кажњена и подијељена. Годинама послије рата су социолози, психолози, педагози, стручним предавањима у процесу денацификације увјеравали Нијемце да нису највећи, најпаметнији и најчистији народ, говорили су им да је Нјемачка крива за патње многих и да је пепео из логора припадао људима. Страшну истину сазнали су болно. Лов на преживјеле злочинце Трећег Рајха није престао ни до данас. Поздравити некажњено неког нацистичким поздравом на јавном мијесту у Нјемачкој је сада немогуће, а ако покушате организовати параду са кукастим крстовима на рукавима и мајицама, бићете до крви претучени од полиције. Недовољно, рећи ћемо...

Простор бивше Југославије од деведесетих па на овамо, резервисао је на свјетским телевизијским каналима слике које неодољиво подсјећају на нацистичку Нјемачку. Пола вијека форсирана љубав братских народа у којим се су најгоре особине и истине криле као губава дјеца, заувјек је прекинута на трагичан и крвав начин. Запаљене куће, избјеглице, људи затворени по логорима само зато што у једном тренутку и на одређеном мијесту нису имали одговарајуће име, убијени цивили разбацани покрај путева, рушење мостова само су неки од детаља који су као прилози иностраним медијским кућама доносили новинарске награде. У глобалном телевизијском лудилу дуго нас нико не скида са листе најгорих.Са друге стране, камере наших телевизија и медија, цијелу причу нису видјеле тако. Убити неког недужног цивила био је злочин само ако је то урадио комшија, односно друга страна. Ми то дакако, нисмо радили. Јесмо убијали али то је, за Бога, било неопходно да би данас имали наше државе у којима број страних војника успјешно парира броју домаћих и гдје нашим небом свакодневно ратне летјелице најновијег типа, са иностраним заставама, практично обиљежавају количник тренутне суверености. Па добро, шта је ту је. Био је рат уосталом, а у рату се убија. Шта су и ови странци сада навалили јебо те, па колико су нас само комшије поубијали?...нико није глуп. Они нас пар хиљада тамо, ми њих пар хиљада овдје...и не може се изједначити жртва и злочинац...Некрофилске рачунице и перфидни стереоотипи подједнако у уз кафанске шанкове и академске кулоаре траже оправдање за факат да је убијања било. Али не и злочина, бар не код нас.Лакше је живјети с тим да ми нисмо као Они...А Они су негдје Хрвати, негдје Срби, а негдје Муслимани...Међутим,да ли је с тим лакше и уопште могуће преживјети ?За злочине сазнамо тек кад нам неког осумњиченог суграђана, суентитетлију или судржављана у пиџами или са улице изненада одведу у Хаг.Значи ли то да другачије не би било ни осумњичених ни затворених?Ратове је изгледа лакше правдати нашим истинама и комшијским лажима. И зато бирамо тешке и нејасне, неискрене путеве ка истини искрено желећи да никад не дођемо до ње.У инфлацији покушаја да дођемо до истине у виду разних комисија, одбора, форума, она је све даља и најчешће изгледа није ни битна.А до истине се, јасно, не долази комисијом него као што је то уобичајено-Мозгом.Одлуком да у овом случају држимо мозак у положају-лер ризикујемо да нам цивилилизацијски рикверц буде одредница будућности. Одлуком да злочин не судимо дефинитивно ће нам судити други. Одлуком да о злочину не размишљамо и да га једноставно заборавимо, чинимо га јако изгледним и поновљивим у скором сутра, а тада ће бити касно...И успут, Обрен нам то никад неће опростити!

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.