Писац Ђорђе Микетић за БУКУ: Не знам где да нађемо снагу за даљу борбу и веру да можемо било шта учинити, али не смемо одустати

Ми смо на периферији удобног и неудобног света, негде на средини клацкалице експлоататора и потлачених, те имамо тај шизофрен поглед, и ка тој безбрижности али и ка посрнућу цивилизације.

Maja Isović Dobrijević / 24. мај 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Ђорђе Микетић рођен је 13.12.1978. у Београду, а одрастао је у Горњем Милановцу. Средњу школу завршио је у Чарлстону, Јужној Каролини, а Стоматолошки факултет у Београду. На истом факултету завршава и специјализацију из имплантологије и оралне хирургије, а као стипендиста швајцарског ИТИ Института, наставља специјализацију из исте области на Универзитетској клиници у Бону.

Љубав према књижевности и писању код њега се развијају паралелно. Неколико година је био главни уредник стручног часописа „Стоматолог“, писао је блог, приче, песме. До сада је објавио неколицину текстова и песама у новинама и студентским часописима. На завршној је години основних студија књижевности на смеру Литература и комуникација, Факултета за медије и комуникације на Универзитету Сингидунум у Београду. Његов први роман “Парадајз” постигао је значајан успјех.

У оквиру програма „Ноте и слова“ на Фестивалу књижевности Императив 31. маја Микетић ће се представити публици у Бањалуци. Са њим смо за БУКУ разговарали о књижевности, роману Парадајз, промлемима млађе генерације и другим темама.

Откуд специјалиста оралне хирургије у свијету књижевности?

Одрастао сам у породици “белих мантила”. Док смо по тањиру пребирали ћуфте са младим спанаћем, за столом се водила жива полемика о компликованим дијагнозама и терапијама, те у моменту одличивања на упис факултета, вероватно је то превагнуло у трилеми са архитектуром и књижевности који су још били на клупи. Има ту мало и оног провинцијалног: само конкретан тј. мушки посао се рачуна у занимање. Ипак, у истој тој кући сам радо копао по великој породичној библииотеци, уз старију сестру Надежду, која ме и навукла на читање, али оно, са ставом. Касније сам успео да освестим и изговорим себи да та хирургија, која јесте део мене и узбуђује ме на много нивоа, ипак није сав Ја, и свакако није та врста страсти која ме чини живим као кад осетим задовољство у теxтуалном уобличавању какафоних мисли, нити намирење  када прочитам тај тек исполирани пасус иза кога се, ето ипак, усуђујем да станем. Стога сам завршио и књижевност, вероватно да бих се смелије упустио у писање, темељније истражио ту пасију, а гласовиту сумњу, присутну током исписивање сваке реченице, пробао аргументованије да утишам.

Колико је прича о Парадајзу прича о свима нама, нарочито онима који су рођени крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека?

Та прича је мене веома дуго опседала, и на крају ме буквално приморала да је довршим. Иако се Парадајз бави том генерацијом која је, на почетку свог одрастања, тек мало вирнула у југословенско наднационално друштво, уједначенијег класног раслојавања, квалитетне уметности и некакве наивне безбрижности, која потом сазрева свакодневно посматајући то експоненцијално уништење свих етичких и естетских норми дотадашњег друштва и људи, а данас ради и животари у ери највулгарнијег капитализма, верујем, да је то прича и о свим другима, разних годишта и искустава, свакодневно намрштених над оваквим призором света уз питање: шта је кренуло по злу?

Колико су управо те генерације, не могу рећи младих, већ људи, у овом тренутку осакаћени свим оним што се дешавало деведесетих?

Осакаћени јесмо, наравно. Али ја заиста не верујем у тај из очаја намаштани простор, тај некакав Парадјаз где никада нико неће бити осакаћен и где ћеш свој век таљигати безбрижан.  Знаш оно кад одеш у иностранство па завидиш пријатељима/колегама како им је живот достојанственији, смеју се, не вриште једни на друге, и расправљају о веганству,  док ти у исти мах буду и наивни јер верују да ће ипак све бити у реду, да је за кормилом неко ко брине и зна шта ради, јер не могу да замисле да управо ратни хушкачи и злочинци доносе одлуке у скупштини, да су новинарима и активистима живот у опасности само због критичког става, па се нервирају јер воз касни 16 минута. Скапираш одмах и предности али и мане, свог хендикепа.

Ми смо на периферији удобног и неудобног света, негде на средини клацкалице  експлоататора и потлачених, те имамо тај шизофрен поглед, и ка тој безбрижности али и ка посрнућу цивилизације. Док су мигранти из још несрећнијих друштава у очајничким поворкама пролазили нашим зеленим ливадама, научили су нас, ко је умео да слуша, да је на крају тог другог краја апсолутна девастација и згариште света, те да смо привилеговани јер ми још и имамо шансу.

 

Рат је управо тој генерацији отео безбрижно одрастање. Може ли се ико икада од тога оправити?

Не знам. Огромно питање. Увек ме фасцинира чињеница да је Акиро Куросава снимио Рашомона пет година након бачених атомских бомби у Јапану, а ми, ево 30 година од када смо изабрали да се покољемо и даље гласамо исте људе, исте политике, пишемо исте наративе, сањамо исте митове и промишљамо у тим истим искључивим категоријама.
Само знам да од нас зависи.

Данас је та генерација отприлике у годинама у којима су наши родитељи дочекали рат. Јесмо ли ми спремни да дамо све од себе да живимо у миру?

Ужасно узнемиравају ова питања. Значи ми сада, пред један диван фестивал књижевности морамо изнова овде да постављамо питање: да ли смо кадри за мир? Да ли ће бити рата?! Пре 30 година су на огроман антиратни скуп у Сарајеву, пун наде и љубави, окренуте цеви и то од стране дојучерашњих комшија и интелектуалаца... А ево ми данас опет шетамо на протестима против убијања детета и хапшења његовог оца, и даље намаштавамо те исте идеје антиратних скупова из Сарајева и Београда 90те. Док они који су управљали пушкама и топовима сада држе фирме, монополе, телевизије, говоре или једноставно – власт. Не знам одакле да похранимо снагу за даљу борбу и веру да можемо било шта учинити, али опет, не смемо одустати.

Колико је важно, под сваку цијену, сачувати мир, јер смо видјели шта нам рат може донијети?

Јбте... шизнућу. Хајде да заменимо питање. Хајде да ми питамо данашње дворане, ево нпр чланове тројног председништва БиХ, да видимо шта је њима рат донео.

Који су по Вама проблеми младих данас у Србији?

Млади у Србији личе на младе у свету: површност, егоцентризам, цинизам, жеља за популарношћу, брутални индивидуализам. Међутим, недостатак перспективе и гајена инфантилност доноси и метастазирану незаинтересованост. Учени су да је нечињање и аполитичност врлина, да је блазирано критизерство узвишено, а сваки активизам разлог за подсмех.

Моја генерација бар има то искуство свргавања Милошевића и некакав мали, макар и привремени осећај могуће победе. Док млади данас броје лајкове и лукаво објашњавају како се овде ништа никад неће променити. Парадоxално, у Србији данас, највећи ревелуционарни потенцијал носе сениори. Грађани од шезесет и плус. Они су најгласнији и најконцизнији у детектовању проблема и бунту. Суманута ситуација. Наравно, има дивних, срчаних младих, ал је то ретка и угрожена врста.

Регион, под којим мислим на БиХ, Србију и Хрватску напушта све већи број људи, младих, али и комплетних породица. Како Ви гледате на ово?

Инжињер који је направио Галаксију, југословенски компјутер компетентан са тада најбољим рачунарима света, емигрирао је у Америку пре неки месец, са својих 65 година. И то не због пара већ због достојанства. Не због бесног аутомобила или пуког комфора већ само због могућност да својим животом управља. Да живи достојанствено а не као уцењени роб у земљи која уништава сваку своју шанску и протерује најбоље људе.

У роману Парадајз, бавим се баш тим питањем: отићи или остати. Дилема је заиста вечита и свепрожимајућа. Као да никада није ни напуштала наше друштво. Увек ме занимало који је то ниво друштвеног потенцијала који је довољан или минималан да би се направио здрав и достојанствен живот, односно премали да би уопште било шта покушавали и дигли руке. Јасно је, да је то некаква лична мера, али је и евидентно да смо ми на некаквој граници; стално на некој клацкалици. Мучило ме ју зашто је то тако?

Ја верујем да југословенски простор, упркос културном, економском и људском посртању којем сведочимо деценијама, уз кратке периоде буђења, нуди много. И да се овде лако може успети. Ми у толикој мери гајимо неукост да је довољно само пар књига на енглеском, из области која те занима, таман колико да се прескочи тај одомаћени и неупитни канон знања/ауторитета иза кога се тако добро крију сви директори, професори, функционери и поглавари, затим покоја светска конференција где се разматрају савремене дилеме и проблематике те области и већ ћете другачије радити свој посао и бити примећени. Тада је само питање морала и храбрости да ли ћете наставити обављање посла по начелу квалитета или пак послушности. Када би се на то додало мало солидарности да се подржи туђа борба (иако није очигледно у директном личном интересу) ово друштво би могло много да постигне.

Можемо ли очекивати неки нормалан живот на овим просторима, бар за нашу дјецу?

Што за децу?! Ок и за њих. Ал морамо и за себе. Јер, док год тај проблематични аргумент “за децу” извлачимо, док год су они на пиједасталу некакве будућности за коју се ми морамо жртвоват, то са друге стране доноси и “нека сине, ја ћу”, “немој да се тртиш, такви први најебу” после се чудимо што производимо генерације свежих робова, људи недоношчади, који очекују да им све буде сервирано, где су правила већ одређена и мисле да су непроменљива, те им само преостаје да се свако ушеми у овај експлоататорски систем ко како може.

 

 

Учествујете на Фестивалу Императив у Бањалуци, у оквиру програма Ноте и слова, гдје ће се пуштати музика коју писци воле да слушају. Која музика Вас инспирише и штамислите о овој врсти фестивала, колико су они важни за развој писане ријечи код нас?

Музика ми је изузетно битна и често је инфилтрирам у текстове или кроз ликове. Можда је најбоље да издвојим детаљ из мог новог романа, у коме је главна протагонисткиња пијанисткиња, даровита а несигурна, којој недостају социјални алати за успех али је далеко од тога да нема став. Само не уме да га наметне игнорантној средини.  

Жељко има своје фаворите на плаyлисти, али ипак, то је њен фах. Препрустио јој је то. И добра је у томе. Заиста. Дара има неки посебан приступ справљењу плаyлисти, нит слаже музику жанровски, нит поштује оно расистичко правило из Хигх-Фиделитy-ја да црна музика мора само уз црну да стоји, нит постоји та нека јасна нит која би повезала сву ту полифонију жанрова и стилова у један смислени низ, а опет, тек након слушања, сине ти колико уствари Шабан Бајрамовић, Аqуариоус из Косе и Лаурyн Хилл припадају једном истом корпусу. А не знаш како би то објаснио. Не зна ни она, али зна музику.

Радујем се што сам баш на овом програму фестивала јер ћу са одличним кантаутором и другаром из детињства Урошем Ђунисијевићем, с којим сам заједно радио на неким његовим песмама, пробати да направим добар штимунг за књижевно вече али и зулум тулум ако устреба.

Такође, навијам за Императив, јер фестивали који промовишу југословенску књижевност, су најбољи пример прескакања граница наших обор државица и нуде платформу за размену и развој књижевности али и наших друштва уопште. Прошле године је по први пут у свету скочила продаја књига, након година маргинализације, те нисам скептик и мислим да текст, у епохи слике, још увек и те како има шта да понуди.

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.