Писац Елведин Незировић за БУКУ: Шутња је одувијек била најисплативији модел слободе говора!

Нигдје се данас не могу осјетити толиким странцем као у Мостару. Нигдје тај осјећај усамљености није тако велик као када се, након краћег или дужег избивања, вратим у град у којем сам рођен и у којем живим читав свој живот.

Maja Isović Dobrijević / 08. јануар 2020

Foto: Tanja Draškić Savić

 

Елведин Незировић, рођен 1976. године. Дипломирао је на Педагошкој академији, одсјек за Босански језик и књижевност на Универзитету “Джемал Биједић” у Мостару, као и на Факултету хуманистичких наука, одсјек за Енглески језик и књижевност, такођер на Универзитету “Джемал Биједић”. Живи и ради у Мостару.

Објавио је збирке поезије Бездан (2002), Звијер из хотелске собе (2009) и Проповиједање блуеса (2018), збирку прича Толико о томе, збирку есеја, текстова и колумни Деблокада града (2018) и роман Боја земље (2016) који је ушао у шири избор за НИН-ову награду.

Са Елведином за БУКУ разговарамо о писању, књижевности у БиХ, животу у Мостару и другим темама.

Елведине, нашли сте се се у ширем избору за НИН-ову награду, какав је први утисак након што сте сазнали ову информацију?

Увијек је лијепо када неко примијети ваш рад. То је за сваког умјетника потврда да оно што ради није само врисак у празно.

Поред Вас, у избору су још неколико аутора из БиХ, колико ова чињеница говори о томе да имамо добре књижевнице и књижевнике?

Босна и Херцеговина дефинитивно јесте врло занимљива у том смислу: у смислу, дакле, онога око чега се можемо сложити да јесте добра књижевност. Постоји ту, чини ми се, цијела једна плејада писаца чије вријеме тек долази, а која у овај наш заједнички културолошки простор уноси једну сасвим нову списатељску димензију. Колико на њихову књижевност утиче чињеница да живе у једној тако раздијељеној и несретној земљи каква је Босна и Херцеговина – то је већ питање које захтјева неко озбиљно истраживање и елаборацију.

У свом роману који је ушао у шири избор за НИН-ову награду пишете о убијању, човјеку који убија јер то може и хоће. Приче о таквим ликовима су људима занимљиве, мисле да су такви људи далеко у америчким филмовима, али није увијек тако. Шта је Вас довело до ове теме?

Да се разумијемо: нисам ја писао овај роман јер сам мислио да би тема – онако како сте је ви у свом питању дефинирали – могла бити било коме занимљива; писао сам га напросто због тога што сам се сплетом околности нашао у средишту једне приче за коју сам помислио да је велика и важна, и да би је вриједило испричати, односно да, гледано с књижевног становишта, такво што не би био узалудан посао.

Јацкие Арклöw стварни је лик из бошњачко-хрватског рата с почетка деведесетих година прошлога стољећа чија ми је биографија послужила као модел за лик Јохннy Аакера у Ништа лакше од умирања. Међутим, што сам даље одмицао у писању, почео сам да схватам да у средишту романа није Аакер или барем не Аакер сам, него фиктивни лик, Миралем Микулић, новинар на чијој је хамлетовско-раскољниковској дилеми – (у)бити или не (у)бити – заснована цијела прича.

Колико је данас у БиХ тешко бавити се културом, писањем, који су по Вама највећи изазови овог посла?

Писање, прије свега, није посао, барем не овдје, код нас. Премален је овај наш језички простор да би у њему писац могао да живи од својих књига, што за књижевност, опет, не представља никакав хендикеп. Шта више, то може бити – а често и јесте – предност.

С друге стране, сама ријеч посао подразумијева одређену врсту аутоматизма, у њеном значењу има нешто израбљујуће, индустријско, нешто у најмању руку одвећ формално и до зла бога круто с чим тешко могу да повежем врхунска књижевна дјела.

Колико је тежак живот књижевника на нашим просторима?

Тежак је онолико колико је тежак живот и других људи – бравара, машиновођа, сликара... Писци немају никакав ексклузивитет на несрећу, јер, на крају крајева, сви ми живимо романе: разлика је само у томе, како рече Кундера, што их писци записују.

Питање слободне ријечи је на неки начин наша вјечна тема, како Ви размишљате о слободи у друштву које жели да нас окује сваким нашим кораком?

У том смислу, прије свега, не постоји савршено друштво. Чак и у много напреднијим друштвима у односу на ово наше или наша, како год хоћете, постоје људи који се не осјећају слободнима. Свако друштво има своје механизме којима настоји ограничити моћ поједина. То је напросто тако. Између Појединца, дакле оне друштвене јединке која свој идентитет не поима кроз било какве колективне одреднице или барем не оне друштвено доминантне, и самог колектива с друге стране, увијек је постојала и увијек ће постојати одређена тензија.

С друге стране, шутња је одувијек била најисплативији модел слободе говора, да не кажем од сваког облика јавне критике. Шутња је, барем овдје код нас, пасивно пристајање на постојећи друштвени образац у којему политичка елита има апсолутну моћ, а њени послушници, њене евет-ефендије, како их у једној својој цртици назива Андрић, наду да се том моћи, на овај или онај начин, могу лично окористити. У таквим околностима, сваки облик јавне, аргументоване критике, као можда и најважније форме слободе говора, одавно више није ствар избора него обавезе. Јер избор подразумијева неку врсту етичке алтернативе, које у овом случају једноставно нема или је барем ја не видим.

Колико је данас тешко живјети у БиХ, чини ми се да су људи све напаћенији, али са друге стране ништа се не мијења?

Не знам колико може бити тешко – увијек може горе, што би наш мудри народ рекао – али лако није, у сваком случају. Могли бисмо о томе на дуго и на широко да причамо, но за то нити имамо времена, нити бисмо открили топлу воду. Вацлав Хавел разликује двије битне друштвено-политичке ситуације: ону у којој је човјек у служби система и ону у којој је систем у служби човјека. Није тешко претпоставити у којој од ове двије ми живимо и зашто нам је, онда, тако како нам је.

Колико је у оваквим друштвеним околностима важно радити, борити се ако претпоставимо да имамо воље за ту борбу? То је пут који показује да може другачије?

Проблем овдашњег човјека јесте у његовом поимању и организираности у један одређени систем „правила и вриједности“. Он не само да не жели никакву борбу, него свјесно пристаје да буде основна системска полуга, његов најважнији бирократа и, као такав, губи способност да буде непослушан чак и у оним ситуацијама када послушност значи прећи не само границу етике, него и границу добра и зла. Грађанска непослушност је врело демократије, а овдје, у овим нашим затупљеним друштвима, непослушности скоро да и нема.

Живите у Мостару. Шта је тај град за Вас данас?

Питате ме за Мостар? Нигдје се данас не могу осјетити толиким странцем као у Мостару. Нигдје тај осјећај усамљености није тако велик као када се, након краћег или дужег избивања, вратим у град у којем сам рођен и у којем живим читав свој живот.

Мостар? То је за мене данас неколико конкретних људи, с именом и презименом, оних који су, као и ја, изгубљени у овом времену и у овим околностима, оних који би најрадије отишли да се још има гдје отићи и да је у тијелу младости и снаге за неки нови почетак.

Све је мање ствари овдје које човјек осјећа као своје, оних због којих му се сопствени град некада чинио већим и важнијим од било којег другог мјеста на свијету, а све је више оних с којима нема ништа заједничко, оних због којих му постаје тијесно, и у граду и у властитој кожи.

Мостар, кажете? То је за мене обитавање у сулудој нади – нади, која се јавља као посљедња утјеха, као одраз немоћи да се промијени постојеће стање – да ће све једном ипак бити добро, иако ми је јасно да доброг овдје више нема, нити ће га бити. Још задуго.

Која би била нека Ваша основна порука младим писцима, како да нађу неки свој пут у данашњој књижевној „джунгли“?

Не дијелим радо савјете ни властитој дјеци, тако да ми је то апсолутно стран териториј. Али, ето, када ме већ питате, рекао бих им да остану своји, да не подилазе тржишту и критици, односно да пишу о себи, о свом микро-свијету, о ономе што је њима важно.

Везани текстови:

Књижевник Драшко Сикимић за БУКУ: Одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове!

Стево Грабовац у трци за НИН-ову награду: Вријеме је да се стерилност деведесетих макне и уступи мјесто новим именима

Марко Томаш за БУКУ: Вријеме пролази. Биолошки пропадамо, а око нас је све исто!

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.