Писац Федор Марјановић за БУКУ: Постоји естетика која нашу културу и умјетност жели да сведе на најобичнији опанак

Традиционализам је окамењеност која нас само враћа у прошлост, а традиција је оно на чему стојимо и из чега треба да идемо ка будућности.

Ernest Bučinski / 02. децембар 2020

 

Бањалучки писац Федор Марјановић добитник је овогодишње књижевне награде "36. сусрета Зије Диздаревића" за приповијетку ''Кербер''. Федор је професор српског језика, а бави се и новинарством, као и научним радом у области књижевности. Осим ове награде, Федор је добио и низ других признања. Његова приповијетка "Покров" откупљена је од стране задужбине "Славко Јунгић Јесеј". Овај млади писац добитник је и похвале на књижевном конкурсу "Доситејево златно перо" за приповијетку "Јунак без лица" која говори о смрти Лава Николајевича Толстоја. Федор тренутно ради на приповијеткама за збирку прича "Чудовишта", а међу њима ће се наћи и прича "Кербер".

За Бука магазин разговарали смо са Федором Марјановићем о књижевности, овдашњој књижевној сцени, те његовим списатељским активности и плановима.

Колико награде ауторима помажу у њиховој афирмацији?

Федор: Могу рећи да ми је ово прва награда, тако да сам још у шоку, јер нисам очекивао да ћу је добити. Она јесте подстицај, прије свега због тога што је то признање људи који су позвани да процјењују из те области и који се баве активно књижевношћу. Такође, награде значе и као нека врста промоције, јер постајете примијетни. Ова награда има одређени педигре, годинама се додјељује и има своју тежину с обзиром на то ко ју је до сада добио. Међу досадашњим добитницима су Лана Басташић, Лејла Каламујић, Ервин Мујабашић, а прошле године ју је добила Магдалена Блажевић и мени је част да будем међу тим људима. Што се тиче приповијетке ''Кербер'', она је заправо планирана да буде дио једне веће цјелине, то јест збирке приповиједака која би требало да се зове ''Чудовишта''. Идеја је да свака прича представи једно чудовиште из митског свијета, с тим да се тај митски наратив пренесе у садашњост. То би био концепт који веже све приповијетке те збирке у настанку.

Гдје си до сада објављивао своје радове?

Федор: Већ дуго, након факултета, био сам посвећен писању научних радова. Нажалост, нисам имао неке велике користи од тога, првенствено зато што није било људи који су имали вољу и жељу да ме подрже и да адекватно процијене мој рад и труд. Активније почињем објављивати већ од прошле године и ту сам имао подршку одређених људи. Морам да кажем да је на мене веома утицало упознавање са Тањом Ступар Трифуновић. Она за све нас књижевнике, који смо на неком почетку каријере, дође као нека врста књижевне маме која нас подстиче да будемо још бољи, да се пријављујемо на књижевне конкурсе и помаже нам у свему. За сада, моје приче су пријављене и објављене на неколико конкурса, а један од њих је и "Приче из комшилука 3", које је организовао портал Мондо. Објављена је и моја приповијетка "Лубеница" на конкурсу "Цвет моје тајне" часописа "Оптимист". То је ЛГБТ часопис из Београда. Такође, неке моје приче су објављене и на порталу "Стране". Веома је важна и дјелатност Жељка Белинића који приповијетке других аутора објављује на свом Фејсбук профилу и на својој сраници "Човјек часопис". Једну причу сам објавио и у књижевном листу "Босанска вила". Мислим да сам набројао све оне са којима сам сарађивао.

Имају ли овдје писци перспективу? Какав је статус писаца у Бањалуци?

Федор: Генерално, сматрам да је код нас било који вид умјетности веома мало виђен и вреднован. Ту је и проблем медија, у нашем случају медија Републике Српске, гдје је културни садржај веома оскудан. На државној телевизији читав културни рад се своди на емисију "Арт машина", која заиста ради неки лудачки посао. Све остало се своди, можда ћу бити груб, на неки претјерани традиционализам, који ја заправо разликујем од традиције. Традиционализам је окамењеност која нас само враћа у прошлост, а традиција је оно на чему стојимо и из чега треба да идемо ка будућности. Нажалост, чини ми се да постоји врста естетике која читаву нашу културу и умјетност, и стару и савремену, жели да сведе на најобичнији опанак. Сматрам да је то главни проблем, прије свега у нашем менталитету и нашем доживљају умјетности, а из тога слиједи да су умјетници веома мало заступљени и несхваћени, а још горе од тога, да су и невиђени.

 

 

Доста романа који се објављују у БиХ врте се око ратне тематике. Да ли нам фали модернијих тема? Једна од списатељица која се дотиче тих модернијих тема јесте и Лана Басташић, да ли си ти на трагу такве књижевности?

Федор: Када си већ споменуо Лану, она је занимљива по томе што ратну причу прича из перспективе двије младе дјевојке. Овдје мислим на роман "Ухвати зеца". Ја ћу бити искрен и мислим да је рат једна тема која је на неки начин нама наметнута. О томе сам разговарао и са особама које су из Хрватске и дошли смо до закључка да се неки подстичу да буду универзални европски писци, док се код нас стално тражи да пишемо о рату и никако да изађемо из те свијести. Мислим да рат никада није ни престао и да је још увијек у нашим главама. Што се мене тиче, ја имам двије написане приче о рату. Једна је објављена, а другу ћу видјети можда касније да објавим. Приликом мог писања, имам тај приступ да не говорим у којој се земљи десио тај рат и да не истичем националност својих јунака. Сматрам да се стално вртимо око тога ко је кога и колико убио, а мени као аутору већ чињеница да је неко убијен довољно подстицајна да напишем причу и не треба да ме занима његова националност, осим ако није убијен због те националности. Наша књижевност претјерано потенцира локалну тематику, која наравно може да буде добра, али никако не смије да има законе, већ треба да буде слободна. Ја се трудим у својим приповјеткама да не наглашавам етничко поријекло својих јунака нити земљу одакле долазе. Остављам могућност да се то из позадине види. Хтио бих да истакем младу пјесникињу Михаелу Шумић, која је објавила своју прву збирку пјесама "Неколико ситних убода". Она тежи универзалности и написала је циклус пјесама који је посвећен јунакињама из теленовела. Написала је и доста пјесама посвећених Латиноамерици. Ова пјесникиња има свој измаштани свијет који је фокусиран на Латиноамерику и мислим да савремена књижевност и књижевни трендови треба да дозволе књижевницима да маштају. Не да пишу о томе шта се дешава у комшијском врту, већ да стварају своје свјетове преко којих ће се додирнути и проблема који се дешавају у стварном свијету, али да не буду приморани да пишу искључиво о локалним темама. Наравно да има доста писаца који се успјешно баве и тим темама, али то не смије да буде основно и главно правило.

Ти си и професор у Средњој медицинској школи, предајеш српски језик. Има ли међу младим људима којима предајеш заинтересованих за писање и књижевност?

Федор: Младих талентованих људи дефинитвно има. Већ од прошлих генерација сјећам се да је било двоје или троје ученика који имају талента за писање. Да ли ће они са тим наставити, то не знам. Да ли ће имати подстицаја, ни то не знам. Наравно, увијек треба бити пажљив, јер некада се зна десити да неко напише лошу књигу, поготово млад човјек, и онда упадамо у замку да га некритички хвалимо и дувамо његов его. Мислим да је ту најбоље бити поштен и рећи у чему је проблем са његовим писањем да би касније био бољи. Ту треба бити обазрив с критиком и не треба бити преоштар, али треба скренути пажњу на оно што није у реду и на тај начин усмјеравати на прави пут. Примјећивао сам доста младих људи који пишу традиционалистички, у смислу да морају писати у рими која је најчешће банална.

Радиш и као новинар. Каква је ситуација са писменошћу новинара?

Федор: Не бих превише ту да кудим. Ја сам радио као новинар еТрафике, мада више не радим, нажалост. Неко вријеме сам радио и као лектор. Што се тиче портала у којем сам радио, писменост је заиста била на високом нивоу. Евентуално сам исправљао одређене финесе или стилске грешке. Са друге стране, виђао сам неке текстове који су изашли на порталима или у новинама, са грешкама које су срамотне. Имате текстова гдје се најосновнија интерпункција не користи како треба, гдје људи не знају како се правилно означава управни говор, стилски су реченице лоше и синтаксички немају никаквог смисла. Нисам баш улазио у све то дубље да бих знао да ли је то велики проблем или не, али сваки неписмен текст који се објави јесте проблем, јер ће га неко прочитати и мислиће да тако мора. Генерално, портали које ја читам нису на том нивоу да треба много радити на њима, иако сматрам да је лектор веома важан за било какву врсту медија.

Колико је у нашим медијима заступљена култура?

Федор: Одговор је врло једноставан - мало или нимало. Али питање је да ли има и неких дешавања која су заслужна да буду присутна. С једне стране, сматрам да дешавања има, али су мало примијећена, али опет због те мале видљивости долази до тога да се и то што вриједи временом све више смањује. Проблем је у томе колико смо ми уопште културно освијешћени. С друге стране, када видим да је наше здравство на веома незавидном нивоу, да је економија на незавидном нивоу, чини ми се да је луксуз уопште причати о култури. То је једна велика жалост, јер култура је истовремено и темељ и надоградња. Колико је један народ освијештен толико ће и напредовати. Али уколико немате шта да једете, нећете моћи ни да читате ''Уликса'' (Джејмс Джојс).

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.