Писац Игор Маројевић за БУКУ: Свођење писања на менталну терапију је аматеризам

Лепоте је много мање, а лоших страна много више, ако нећемо много да се лажемо, а проза је истинито лагање. Стога је сразмерно теже приказати лепоту, а не посезати одвећ за патетиком.

Ernest Bučinski / 13. март 2020

Foto: Laguna


Писање му је професија, има статус слободног умјетника, преводилац је са шпањолског и каталонског, мишљења је да се писац не рађа већ се писцем постаје. Име му је Игор Маројевић, бавио се новинарством и писао колумне. Иза себе има довољно објављених романа да би стекао завидан број читалачких фанова. Пише романе, новеле, позоришне комаде, есеје и приче. Једно вријеме је живио у Шпанији, гдје је завршавао постдипломске студије - данас живи и ради у Београду. Његова дјела не уљепшавају стварност, већ критички говоре о постојећем стању у друштву и истинској егзистенцији човјека. Неко би то назвао реализам, али како год именовали тај стил, у Маројевићевим дјелима ћемо пронаћи аутентичан отисак живота савременог човјека.

Његова најновија књига "Роман о пијанствима", објављена прошле године, била је у трци за НИН-ову награду за 2019. годину. Међутим, по ријечима Маројевића, он се колебао да роман повуче из конкуренције за награду, јер је, по његовом мишљењу, жири био некомпетентан и дискутабилан. С Маројевићем смо разговарали о стварању, цензури, аутоцензури, слободама умјетника, али и ономе што је обиљежило овогодишњу утрку за НИН-а, а то је бојкот НИН-ове награде од стране неколицине писаца ,којима се придружио и наш саговорник.

 

У вашој најновијој књизи "Роман о пијанствима" описана је људска деструкција и посрнулост човјека. Да ли је то заправо књига постојећег стања у Србији и региону?

Разумем зашто помињете посрнулост, главни јунак у покушајима да се скине са алкохола безуспешно покушава да се пронађе и у православљу и у католицизму, у који на крају крајева није ни примљен. Колико пак роман приказује деструкцију а колико аутодеструкцију као проблем оставио бих читаоцу, као што где год могу остављам отворен простор за ту врсту интеракције не постављајући само питања, али и не дајући неопозиве одговоре, већ нудећи више њих.  Као и за њихов избор, тако свако учитава шира значења у складу са личним културним бекграундом а неко би у „Роману о пијанствима“ стога препознао и слику постојећег стања и у знатно ширем простору него што су то Србија и регион.

Колико Вас је за овај роман инспирисало писање Буковског?

Инспирисало ме је утолико што сам читао његове списе, као и оне других класика књижевности о алкохолу које више ценим, у складу са намером да ми се не догоди да поновим какав њихов поетички штос. Истина је да нисам желео да део наше публике и критике, у својој склоности симплификовању заграје „ево новог Буковског“, што се, срећом, није ни дешавало, или јесте али у занемарљивој мери. Тако, ваљано читање не угрожава оригиналност него је омогућује. Мада у конкретном случају можда и нисам морао да се толико помучим, с обзиром на то да се у „Роману о пијанстивма“ ионако не бавим формативним алкохоличаром нити боемом, о каквима су писали Малколм Лаури, Хенри Милер, Буковски... већ јапи пијанцем, склоном чет пијанствима и викенд пијанствима и пијанствима у окружењу где жене наизглед лочу колико и мушкарци, чему све ни поменути и други класици писма о алкохолу нису могли да се посвете макар стога што то нису били феномени времена у којем су они писали и живели. Да „Роман о пијанствима“ није другачији и екстремнији од њихових дела, не би имао разлог да настане..

У вашим књигама је описана сва љепота, али и лоше стране савременог свијета. Да ли је могуће писати, а да се лично сам писац не нађе у свим тим амбисима модерног друштва?

Лепоте је много мање, а лоших страна много више, ако нећемо много да се лажемо, а проза је истинито лагање. Стога је сразмерно теже приказати лепоту, а не посезати одвећ за патетиком. Ако се пише о савремености, писцу су неопходни и читање и искуство. Без дужег боравка у иностранству и доброг познавања најмање једног језика развијеније културе, изостаје пуна могућност упоређења и разлике. Можда озбиљно бављење књижевношћу изискује превише по мерилима овако прагматичног света, али мене лично лако достижни задаци никада нису занимали. 

Шта је за Вас писање, да ли више професија или, како неки тврде, чак и ментална терапија?

Мени је професија, свођење на менталну терапију било би аматеризам. Наравно, свако искрено, па и професионално писање има и терапеутска својства, али уколико превагну, то не може испасти добро. 

Већ дуго имате статус слободног умјетника. Какав је данас положај таквих умјетника?

Не знам какав је других, ја сам последњих година фокусиран на писање и, тек повремено, зарад ојачавања материјалне базе, превођење и поправку туђих рукописа. Имам много мање новца него кад сам радио као уредник, али се осећам неупоредиво слободније и не бих то мењао. Целог живота сам се борио за такав статус и не смем се превише жалити, колико год да су издвајања града за самосталце или владе за културу трагикомично ниска и што, на пример, за разлику од једне Хрватске, држава Србија не омогућује ауторима потпоре за писање књиге. Али све сам то знао, па сам се одлучио на овакав наставак пута.

Да ли је уопште и могуће да умјетник буде умјетник а да је неслободан?

Официјелно јесте, бар овде. Заправо, политичари и прагматичне колеге, по принципу басне о лисици без репа, заваравају наивне да је неслободност једини начин деловања. И сад се поставља питање, да ли док говоримо о томе примењујемо локална или универзална мерила. Али која год да примењујемо, мало шта ће од овдашње књижевности уопште остати, а ми о томе не знамо ништа, јер о дијахронији одлучују у принципу они који не познају живе писце, они који ће доћи када ми помремо. 

Шта писац треба да уложи, или заложи, да би уживао у томе да је слободан да каже и пише онако како и размишља?

Најпре је проблем у одустајању од општих места, што је моменат на којем умеју да вас сачекају и потенцијални савезници, о родбини и рендом јаранима да и не говоримо. Уопште, писац који  жели да буде слободан да каже и пише онако како и размишља тешко да ужива, с обзиром да жртвује гомилу привидних свакодневних добробити за такву позицију, јер не пристаје на жешће компромисе око укуса или система вредности.

Колико данас има писаца који пишу без аутоцензуре и да ли је аутоцензура заправо губитак слободе?

Један је парадокс од неизбројних да је доста аутоцензуре у виду протурања обавезе ангажованости као неопходног саставног дела позива писца. Тако да, неко ко је ангажован, дакле критичан, ако је то по мерилима политичке коректности, заправо самозатајан.  

Мислите ли да је морална обавеза писаца да критикују власт ако лоше ради свој посао и гадите ли се салонских и режимских писаца?

Ја нисам унапред ни за ангажман ни против њега, али он не би смео да буде обавеза јер таква задатост води неискреном и неслободном деловању. Ангажован треба да буде писац који осећа ту потребу и не би смео да је намеће другима. Легитимно је бити друштвено заинтересован, мада нисам претерани фан Борхеса, који је то можда најцеловитије заступао, али нисам ни најмањи фан Сартра, који је захтевајући да писац буде пробуђени део човечанства покушао да допринесе да општи ИQ књижевности страховито падне. Лично се не гадим никог нити икога мрзим, не бих инвестирао толику енергију, овакве које помињете – и не само њих – радије презирем.

Ваш роман је био у трци за НИН-ову награду. Да ли мислите да сте закинути јер сте прерано изашли из утрке за награду?

Закинути су они који једино путем те награде могу да стекну публику. Ја сам писац који је упркос негативној поетици својих књига успео да је стекнем.

Ви сте се нашли међу оним писцима који бојкотују ту награду. Шта је разлог што и Ви бојкотујете ту награду, која је уједно и једна од најцјењенијих у свијету овдашње књижевности?

Нисам се ја нашао, него сам то одабрао. Ако је то једна од најцењенијих награда, она би морала да то оправда. С обзиром на арбитраран, па и хобистички избор чланова жирија којима савремени српски роман није примарни позив, помпа која око ње увек настаје није нимало оправдана. Због свега тога сам и раније размишљао да повучем своје књиге из конкуренције, али с обзиром на колективизам друштва, такви индивидуални гестови су увек били јалови, па сам се придружио првој колективној иницијативи те врсте. Бојкот је по мишљењу и неких присталица награде засенио саму доделу, што по мени довољно говори. Сад је бар многима јасно да је финансијска структура награде с обзиром на то да је онај који је додељује, нетранспарентна и сумњива, и да та награда није баш онаква како је многима деловала.  

Мислите ли да је овогодишња награђена књига "Пас и контрабас" заслужила НИН-ову награду?

Зависи по којим мерилима. Ако узмемо реалистичка, рецимо књиге које су је добиле у овом веку, иако далеко од тога да је најбоља, могу рећи да лауреатова није толики проблем сама по себи, него је проблем у разлогу због којег му је НИН додељен, па и у томе што су две књиге које су разделиле гласове жирија аутори уредили један другом у оквиру издавачке куће која је откако постоји, од 2007. год., објавила укупно три домаћа романа. Немам ја ништа против југоносталгије иако је не заступам, али ако је свих пет књига најужег избора НИН-ове награде југоносталгично, иако је то изразито мањинска поетика српског романа, онда је то дефинитивно постала награда за идеологију. Нормативно идеологизовање прозе било у ком правцу угрожава аутономију књижевности и покушава да је сведе на помоћну делатност дневне политике.

Мислите ли да је у овдашњој књижевности присутна хиперпродукција?

Да, пошто су за било какву књижевност материјална улагања најминималнија могућа и пошто је стопа незапослености све виша.

Да ли се писац рађа или постаје?

Писац се по мом мишљењу пре свега постаје.

Шта је за вас квалитетна литература. Ко је Ваш омиљени писац и зашто?

Она која најуспешније подрива општа места и склоност ка преидеологизовању. Немам омиљеног писца на нивоу опуса, али се најрадије враћам неким Селиновим и Бернхардовим романима.

Да ли ћете своју нову књигу "Роман о пијанствима" промовисати и у Бањалуци?

Радо ћу се обратити Бањалучанима ако се неко ко је то у стању сети да у остатак турнеје „Роман о пијанствима 2019/2020“ предложи и Бањалуку, у којој никада нисам био, као једно од места на којима ћу још гостовати.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.