Писац Стево Грабовац за БУКУ: Мој роман првенац “Мулат албино комарац” говори о несрећи изгубљене генерације

Може се слободно рећи да се ради о класичном „првом“ роману у неком књижевном смислу. Несрећа те заборављене генерације о којој говори је у томе што је стасавала у рату и што је он самим тим постао неодвојив дио њихових живота.

Ernest Bučinski / 06. мај 2019

Foto: BUKA

 

Стево Грабовац писац је из Бањалуке којем ће ових дана бити објављен роман првенац “Мулат албино комарац”. Књигу објављује бањалучка издавачка кућа „Имприматур“. Оно чиме се аутор може похвалити јесте да је уреднички дио посла и рецензију за роман написао признати писац Беким Сејрановић. Промоција књиге ће се одржати 14. маја у организацији „Императива“ – Удружења за промоцију и популаризацију књижевности и издавачке куће „Имприматур“, а у сарадњи са Банским двором, гдје ће и бити одржана. Након тога, 3. јуна, Стево ће гостовати и на фестивалу књижевности "Императив" у Бањалуци, гдје ће читати одломке из романа и пуштати музику која га инспирише док ствара. Више о књизи сазнали смо од аутора романа Стеве Грабовца у разговору за БУКА магазин.

Ускоро излази твој први роман. Дуго си га писао.

Роман „Мулат албино комарац“ је мој први роман. Настајао је од неких почетних верзија рукописа још од 2010. године. Разлога за то је много, прије свега радио сам ствари које немају везе са књижевношћу, мада, ако ћемо вјеровати мудријим људима: све има везе са књижевношћу и умјетношћу. Умјетност је саставни дио мислећег људског бића. Ипак, требало је да се створе одређене околности у којима ће ова моја невелика књига да буде завршена. Требало је да и ја као човјек у одређеном смислу сазријем, знам да ово звучи као флоскула, али једноставно је било тако. А кад се то десило, сам процес писања текао је глатко и кратко је трајао.

Ко је издавач романа?

Књигу објављује издавачка кућа „Имприматур“ из Бањалуке, а то је посљедица сарадње између Бориса Максимовића и мене, иако ријеч „сарадња“ у нашем односу свакако није исправна – просто, Борис је вјеровао у то што радим и пружио ми сву неопходну подршку, а једном неафирмисаном аутору у данашње вријеме такво нешто је од непроцјењивог значаја. Осим тога, Борис се показао као врхунски професионалац који показује бескрајни ентузијазам у томе што ради и његова, још увијек млада издавачка кућа се успјешно бори за своје мјесто под сунцем.

Прије овог романа објавио си књигу “Станица непостојећих возова”.

„Станица непостојећих возова“ је моја прва књига и објавио сам је 2007. године, без неке велике помпе. Била је то она младалачка поезија, нека врста експеримента каквима смо склони у тим годинама. Послије сам, као и сви, објављивао по разним порталима, књижевним часописима и заједничким збиркама, углавном кратке приче. У принципу, ја се не осврћем на оно што сам некад написао и објавио, јер то је једини начин да се иде даље.

У твом роману фокус радње је на одрастању главног лика у ратном окржењу. Зар нам није доста рата и ратних тематика?

Роман „Мулат албино комарац“ је генерацијски роман. Може се слободно рећи да се ради о класичном „првом“ роману у неком књижевном смислу. Несрећа те заборављене генерације о којој говори је у томе што је стасавала у рату и што је он самим тим постао неодвојив дио њихових живота. За мене лично, ово је роман о губитку. У сваком значењу те ријечи. О томе како се људи носе или не носе са губитком. И како се прилагођавају времену које јури испред њих, да ли су у стању да наставе своје животе и на који начин. А рат је свакако велики губитак, велики пораз, који ће остати трајни ожиљак.

Рецензију за књигу писао је Беким Сејрановић. Како је дошло до сарадње?

Беким Сејрановић је врхунски писац и ја крајње сујетно морам рећи да ми је велика част што се баш он прихватио уредничког посла око моје књиге. Ја то ничим нисам заслужио, али Беким, осим што је велики писац, уједно је и велики човјек и другог објашњења осим тога немам. Наравно, без сваке скромности морам рећи да је част када ти један од омиљених писаца ради рецензију.

Иако је књига "ратна" ипак вјешто си избјегао политиканство и стајање на нечију страну. Да ли је било тешко постићи тако нешто и ослободити се тог "субјективног гледања на ствари"?

Некада давно прочитао сам изјаву једног светогорског старца кога су питали за мишљење о политици. Он је одговорио да је политика дјело сатане и да је као такву треба посматрати. Без обзира били вјерници или не, за мене је ово била и остала најбоља дефиниција политике. Ничег доброг у бављењу политиком никад видио нисам, а самим тим ни у њеном мијешању у писање. Ја сам се трудио да напишем поштен роман, 'поштен' у смислу да могу стати пред огледало и погледати себи у очи, исто као што смијем и погледати у очи сваком свом потенцијалном читаоцу. Мислим да је то била једина водиља коју сам имао.

Књига се зове “Мулат албино комарац”. Какве су то асоцијације и зашто тај назив?

Што се тиче наслова, он је нека моја лична асоцијација на деведесете, мада се само његово „тумачење“ налази унутар књиге. Укратко, мени он симболише одрастање те генерације чији живот је остао закочен у рату, стао је као залеђен кадар, али живот око њих, у неком нормалном свијету, текао је својим током, да би они, тек годинама касније, увидјели да се живот одвијао и без њих. Нису могли да прате збивања у свијету филма, музике, спорта и тек касније би сазнали да је на примјер Аиртон Сена погинуо или да њихов омиљени бенд више не постоји, такве ствари. Ето, то је нека симболика овог наслова.

Живимо у смутна времена. Како опстати као писац? Има ли читатеља?

Читатеља има, увијек их је било, истина, можда се може рећи да су нека мањина, али дешава ми се да упознам људе у сасвим необичним околностима, на примјер у градском превозу, и да се деси да почнемо причати о књигама. Дакле, ма како год изгледало на први поглед, постоје људи који читају. На страну деградација свега и свачега која се дешава око нас, не само овдје већ и у цијелом човјечанству, књиге опстају и увијек нађу пут до својих читалаца. А како опстати као писац? Па на једини могући начин: писати.

Имаш ли времена за писање? На чему сада радиш?

Вријеме је једино што имамо на овом свијету, заправо. Иако нам га безочно отимају, ја сам заиста сретан кад успијем одвојити барем један мали његов дио да се бавим оним што волим. Не бих себе да представљам као неког паћеника, да ме се погрешно не схвати, али ја пишем свакодневно, по принципу да устајем рано ујутру, прије свих својих свакодневних обавеза које се односе на пуко преживљавање, и онда одвојим сат, два или три, зависи од тога колико рано се пробудим, и пишем. Тако функционишем већ мјесецима и то је постало дио мог метаболизма. А опет, с друге стране, не силим се, радим то из чистог задовољства, јер осјећам као потребу цијелог свог организма. Тренутно радим на новом роману, иако се и то може назвати старим романом, јер и то је једна од оних идеја које су годинама сазријевале и сад чекају да буду реализоване.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.