“Питали су ме без устручавања зашто не отјерам супругу јер је друге вјере”

Вуковић је био и у Армији БиХ, потом и у ХВО-у, био је затваран, деградиран, и на свакој “страни” гледан као уљез.

Tatjana Čalić / 02. јун 2021

FOTO: BUKA

 

Иако је од рата у Босни и Херцеговини прошло 25 година, о сукобима, мржњи и новим-старим подјелама и данас се прича, као да је рат био јуче.  

Помиње се и прекрајање граница, чак и нови сукоб, а тек ријетки упозоравају на то да је рат највеће зло, у којем сви губе.

Добро то зна и Бернард Вуковић, кога је рат дочекао у родном Бихаћу. До тада једноставан и миран живот, постао је свима компликован. И сви су почели гледати како се ко зове. А ако си Бернард, а супруга Мерима, ствари постају још компликованије. 

“Ја и Мерима имамо двоје дјеце, живимо већ 33 године у браку, сретном браку и поносан сам што нас нико није могао раздвојити, а покушавали су многи”, прича за БУКУ Вуковић, који данас води удружење обољелих од ПТСП-а.

Када су се вјенчали 1987. године, ни Бернард ни Мерима нису размишљали којем народу припадају, нити је то био проблем њиховој заједници: “Мерима, сјећам се, није знала ни да ли сам Србин, Хрват или Бошњак. Те 1987. године није се на то гледало, нико о томе није размишљао, сви смо били исти, живјели у истој држави, разлике се нису правиле.” 

Убрзо су добили и дјецу, а сам почетак рата Вуковић је дочекао у угоститељству и као мајстор каратеа. 

Тада почињу и предрасуде, осуђивања, гледање са неповјерењем на брачни пар Вуковић, па су дошли у ситуацију да нигдје нису прихваћени.

Вуковић је био и у Армији БиХ, потом и у ХВО-у, био је затваран, деградиран, и на свакој “страни” гледан као уљез.

“Нисмо ми знали шта долази, нисмо могли ни да претпоставимо, ни да бирамо, ни да одлучујемо. Тешке су то године, питали су ме без устручавања зашто не отјерам Мериму, јер је друге вјере, када је био сукоб између ХВО-а и Армије БиХ. Све смо то некако пребродили, сачували живу главу, иако сам имао огромне проблеме са плућима, четири пута су ми вадили воду из њих без анестезије. Данас сам ратни војни инвалид, на основу тога примам 57 КМ, борим се кроз живот без обзира на све што сам доживио, а данас ми је само циљ да сваки млади човјек схвати да је рат највеће зло, да ту сви губимо, профитирају само они за чије се идеале и циљеве ратује”, истиче Вуковић.

Види се то врло добро, каже, и 25 година од рата - док политичари и појединци распирују мржњу, живот већине грађана стоји у мјесту и чека неке боље дане - посао, бољу економску ситуацију, боље здравство, образовање, законе. Чекају и давно обећану борбу против криминала и корупције.

Покушао је, каже, и сам мијењати ствари набоље, ушао и у политику, али убрзо је увидио да је политика само борба за остваривање личних циљева и да ништа добро не доноси обичном човјеку. Зато је из тог круга и изашао.

“Данас живим свој живот, покушавам извући оно најбоље из њега, причати са људима и допријети до младих, рећи им да гледају једни друге, да живе заједно, друже се и граде један љепши живот за све нас у Босни и Херцеговини. И да морају знати да оно што прича само једна страна није цијела истина, требају салушати све три стране, све болне истине, догађаје и посљедице рата и биће им јасно колики је рат промашај и колика је привилегија живота у миру. А ја сигурно знам да ми можемо да живимо скупа, једни са другима, а не једни поред других”, поручио је Бернард Вуковић.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.