Пјесник Марко Бачановић за Буку: Писци се зарад таштине не смију прилагођавати јавном укусу

Филозофија риалитија у комбинацији са друштвеним мрежама у потпуности је обрлатила људе и лишила их здравог разума и било какве аутокорективне црте па сада сви „са пуним правом“ настоје да пригрле свој дио истог тог етера.

Ernest Bučinski / 20. септембар 2021

 

Марко Бачановић пјесник је из Босне и Херцеговине са тренутним боравком у Варшави. Рођен је и одрастао у Сарајеву, гдје је дипломирао и магистрирао на Филозофском факултету, на Одсјеку за славенске језике и књижевност. Пише поезију, бави се есејистиком и књижевним превођењем са руског, пољског, њемачког и енглеског језика. Уредник је зборника ”Копно тврде коре” и један је од оснивача пјесничког друштва Еqуилибриум. 

Ове године Марко је објавио своју другу збирку поезије ”Двојник”, чији је рукопис већ освојио бројна регионална књижевна признања, а награда Фондације за издаваштво БиХ и Прва награда Удружења независних писаца Србије, само су нека од њих. 

Сарајевска промоција „Двојника“ одржаће се у Музеју књижевности и позоришне умјетности БиХ, 22. септембра у 19 сати. О књизи ће говорити проф. др Алмир Башовић, док ће у улози модератора бити Елвис Љајић. За музичку пратњу је задужен Едвин Ајановић на гитари.

Повод за интервју са Марком Бачановићем управо је излазак његове најновије збирке, а у току разговора причали смо и о темама које нису везане само за књижевност.

Читајући твоју поезију из најновије збирке ”Двојник”, стекао сам утисак да имаш потребу да на неки тајанствен начин и кроз ”шифриране поруке” читаоцима откриваш своју нутрину, своје немире и тежњу за оностраним. Мислиш ли да је твоја поезија метафизична и самим тим и помало ”тешка” за овдашње читаоце?

Рекао бих да поезије без те метафизичне мистериозности уопште не може ни бити. Шта би друго, било ствараоца или читаоца, заправо и привукло да неку наизглед обичну реалију покуша да сагледа кроз низ других тајанствених и голим чулима невидљивих објектива. Да ли неко заиста мисли да поезија треба и може да остане у оквирима просторновременске стварности? „Шифрирана порука“ такођер је нешто подразумијевајуће, чиме стваралац исти тај феномен кодира, између осталих, и за самога себе у неком свом будућем еволутивном степену самосвијести. Управо из тог разлога је нпр. један те исти стих веома често у стању доживљавати некада и дијаметралне значењске метаморфозе, кроз различита временска и космичка гледишта кроз које људи пролазе у својим мистичним путовањима кроз живот. Некада је нужно управо заборавити стара значења и придавати ријечима посве нова. Битно је само за тако нешто имати храбрости, а то се већ зове језичка револуција, на чијем су прамцу најчешће и бивали пјесници. 
То, колико је нешто за читаоца дохватљиво, или, рецимо „тешко“, зависи од нивоа до којег је исти способан отворити своја постојећа, али и она неприслућена чула која недвојбено посједује, али околности од њега никада заправо нису „затражиле“ њихову активацију. Једно од таквих чула је и чуло за поезију. Много је ту чинилаца од којих зависи ниво перцепције, а када узмемо у обзир да је ниво већине читаоца заправо најчешће исти онај ниво већине стваралаца, онда ситуација у старту не дјелује обећавајуће. Увијек сам мислио да су те двије ствари повезане. Наравно да из блата не можете да изађете, него блатњави. По мени је кључ не управљати се према тој већини која вас вреба и одмјерава при сваком кораку, а која вас, уколико од ње постанете психички зависни, може само одвести у заједљиву фрустрацију која вас чини отвореним за дилетантатизам и савршеним медијумом једног свеопштег медиокритетства, а све услијед жеље да свој крој прилагођавате очима јавног укуса и своју властиту самодопадност преобразите у параду сведопада. Све док такви гласови о наводној „тешкоћи“ и „херметичности“ моје поезије долазе до мене, некако ћу сматрати да сам ипак на правом путу, јер пјесник је одувијек сам и то другачије једноставно не може. Мислећи да ме критикују, заправо ми дају најљепши могући комплимент – да сам таквима попут њих неразумљив.

Твоја поезија је филозофична, али осим филозофског дискурса ту је у великој мјери заступљено и религијско стремљење да се разоткрије она друга страна битка и битисања. Колико је та религиозност присутна у пјесницима и пјесништву данас? Могу ли истински пјесници бити невјерујући и ослобођени од религијског погледа на свијет? 

Сам појам, а тиме и цјелокупан контекст религиозности доживио је са семантичке стране једну велику девалвацију, логично је, због поистовјећивања са институционалном религиозности, о којој и сам тешко могу да мислим боље од најгорег. Но ако узмемо да би основна тежња сваког бића требала бити да тежи најузвишенијем етичком начелу, које неки зову савјест, неки космос, а други опет бог, онда је лако закључити да у томе нема ништа необично и спорно. Сваки човјек који је дубоко посвећен реализацији неке властите, зашто не и туђе идеје, заправо је дубоко религиозан човјек. То што ја настојим да разоткријем властите контрадикторности, досегнем слућене и неслућене даљине путем поезије, као начина властитог битисања, не разликује се у многоме од начина на који добар столар резбари у дрвету неки свој властити магнум опус, или начина на који хемичар настоји да савршеним омјерима материје произведе незаборавну и племениту реакцију, која ће човјечанству донијети бесконачну могућност добробити. Колико је ту само поезије, колико прелијепих стилских фигура у једном обичном дрворезу или реторти у којој се формира реакција, потенцијално велика и важна попут Великог праска. Пјесништво се ни по чему не разликује. Опет је ријеч о људским сензибилитетима, као и могућности људске јединке да пропитује стеченост и пригрли бескрај датости који му се пружа свакодневно у отвореном бардаку руку природе. 
Самим тим мислим да не постоје истински и неистински пјесници, или ако хоћете, сваки је пјесник истински, али за то није довољан тек номен, већ пуно пуно више од тога. Врло је лако препознати празну плочу на којој је исписано све, а заправо ништа. Назовимо то управо невјера, односно помирба са неким далеко профанијим принципом постојања. У данашње вријеме би се то могло назвати профит (у овом случају јако ситан), као демистификатор свих могућих вриједности, од којих је једна некада била управо религија, у једином истинском значењу ријечи. 

Колико и да ли се савремена књижевност с простора еx-Yу претворила у лако штиво?

Опет је све то везано са избором људске јединке да функционише према тренутачним законитостима, гдје све што није брзо, ефикасно, лако сажвакљиво, има највећу шансу да буде одложено, а затим и сасвим одбачено. Књижевност је само, хајдемо рећи, препреломљени спектар те шире слике човјечанства, јер би се ту, по самој њезиној слободарској идеји, ипак требала моћи пронаћи опозиција таквом начелу постојања. Наравно да ће излуђеним људима на рубу егзистенције бити веома тешко да се прихвате нечег теже проварљивог које ће само додатно поларизирати њихов ионако на све гладоморне стране разапет желудац и ум. Још када им је неко од момента када су прочули и прогледали, можда и у најбољој намјери, учинио медвјеђу услугу, те им замренио вид и зашумио слух мантрама о сигурности материјалног згртања, тешко је ту очекивати прогрес на неком већинском нивоу. Ту се ситуација ни раније није битније разликовала. Проблем је управо стваралачки микрокосмос, који се зарад удовољења властитој таштини прилагођава јавном укусу. Није то битно другачије ни у свијету, него је код нас тек далеко опипљивије, као у типичном примјеру транзицијског друштва, збрисаног са лица земље инвазијом страног капитала, који је књижевност па самим тим и језик књижевности поравнао до непрепознатљивости. То је процес који је отпочео јако давно, а ово што гледамо данас само је резултат вишевјековне запуштености, кукавичлука и малодушности на личном стваралачком нивоу, који су до те мјере метастазирали да су успјели да се претворе у стандард. Онда ни не треба да чуде романописци без три простопроширене реченице, затим они који нису довољно талентовани нити за те три па оне двије лоше, колико су у стању да саставе, преламају у стихове и почињу се називати пјесницима и, генерално, признати „књижевници“ са више написаних, него ли прочитаних књига. То и такво штиво за мене је све, само не лако.

 

Има ли овдје хиперпродукције и ако има, а има је, да ли је она штетна, или је пак напредна за домаћу књижевност?

Као што сам већ дјелимично одговорио, оно што се данас подмеће као „поезија“ заправо је постало уточиште за све могуће љенивце и паразите, који ће својом наводном „пророчком мисијом“ покушати да оправдавају властито недјело, бесмисао, овисност, неоствареност или недовршеност у интелектуалном развоју. У основи, нема ништа лоше у томе да људи пишу, макар и било шта. То је прелијепа идеја и разонода, али мора да постоји врховно тијело које ће контролисати шта од тога треба доспјети у етер, а шта мора да остане на нивоу школске приредбе, аматерског културно-умјетничког кружока или психијатријске установе.
Ипак, филозофија риалитија у комбинацији са друштвеним мрежама у потпуности је обрлатила људе и лишила их здравог разума и било какве аутокорективне црте па сада сви „са пуним правом“ настоје да пригрле свој дио истог тог етера. Али и то је један од нуспроизвода те „слободе говора“ за којом смо тако ужурбано похрлили па на тај начин слуђеним људима заиста нико више ни не смије ускратити прилику да то исто лудило буде објелодањено, у овом случају у виду „поезије“.
Све док то остаје на аматерском нивоу, ту заиста нема ништа лоше. Проблем је када се исти ти симптоми детектују и на полицама великих регионалних издавачких кућа, међу ловорикама великих књижевних награда, чему свједочимо на редовној бази.

Како се борити против шунда?

Ако већ немате амбицију постати „велики инквизитор“, „стаљинист“ и ризиковати да вас тако маркирају и стављају вам мету на чело људскоправашке хорде и најстрашнији трибуни политичке коректности, онда једино и искључиво властитим стварањем, које оставља могућност трага у далекој вјечности, не у трагикомичној стварности и одурности јавног дискурса.

Рођен си у Сарајеву, живио си у Русији и Њемачкој, данас си настањен у Пољској, тачније Варшави. Да ли је писцу неопходно да буде ”немирног духа” како би долазио
до инспирације и да ли си ти пјесник немирног духа?

Тешко је рећи. Некога смирује немир, а некога поново обезмирује мир, а сва та људска обличја наравно нису дефинитивна ни на нивоу једне јединке, а камоли када би покушали о таквом нечему говорити уопштено. Вјерујем да је сваком креатору потребан, благо речено, повремени мултиполарни поремећај, а ту се наравно не ради о скучености медицинске дијагнозе, већ о повременој селидби у различите тачке гледишта, што често могу да буду буквално и различити географски топоними. Варшава ми с те стране доноси дистанцу од Сарајева које у мени јужњачки кључа, а Сарајево опет ту ерупцију вулкана, онда када она мојој примиреној сјеверњачкој души постане потребна. Свака тачка на земаљској кугли по нечему је некоме специфична и нуди бескрајан број асоцијација и сензација потребних за стварање, те њихово наводно присуство или недостатак врло често потпуно погрешно атрибутирамо стању духа или друштвеном поретку одређеног простора. Наравно, поезија не настаје из ничега, али да се вратимо на питање религије, она се указује као нечији властити поглед на (не)видљивост једног великог врховног постојања. Поезије је посвуда и не мислим да је било коме дато да је разумије у потпуности. Она је генијална Врховна Творевина и дато нам је да је тек прислућујемо својим немирним дусима, све у циљу ултимативног смираја, који, једном досегнут, најчешће истог трена престаје бити коначан, те лађа наставља да плови и плови.

Твоје мишљење о садашњем стању културе у главном граду БиХ, твом родном Сарајеву?

Често ни сам нисам начисто да ли је тај свеобухватни расап културе дио оног глобалног или га тек ја, као неки спецификум, ипак посебно осјетим услијед неизоставних големих емоција, без којих о свом родном мјесту свакако не могу ни да размишљам. О том феномену људског зла и глупости у којима кородира овдашња цивилизација ће говорити и моја наредна збирка поезије „Кадиш за Сарајево“. С те стране не могу, а да не кажем да то данас јесте једна поприлично задрта средина, помало отужно уроњена у мемлу властите исподпросјечности и суштинске небитности у посљедњих неколико деценија, гдје цивилизацијска антитворевина као што је рат и све што је исти проузрочио и даље остаје једини генератор и конструктор било политичке, а најчешће и културне и умјетничке мисли. Са некакве измишљено „свеправедне“ позиције врло ће лако да вас етикетирају на све могуће начине, ако једним јединим гласом ставите упитник на одређен свеприсутни наратив. Ријетки су они који пронађу отклон од тога и успију створити нешто вриједно, али њихово дјело, самим тим опасно по јавни дискурс, бива скрајнуто потпуном ћутњом и игнорисањем. Ако ниси „удружен“, као да не постојиш, а мишљења сам да је једини агенс који појединца тјера на удруживање управо велики страх као плод свјесности о властитом незнању и мањку имагинације и талента. Страх је то од нечије непоткупљивости, од чињеница да им неко није сам дошетао на удварање; можда и од тога да ће им истинско дјело пластично показати гдје се то налази њихово властито. Зато га је најлакше једноставно прећутати. Они једино такви, у руљи, наројени на исти извор смрада, и могу да опстану, а човјеку са мрвом достојанства се тако нешто наравно у почетку огади, те ће прије изабрати да у очима таквог полусвијета у потпуности нестане, него да ту фигурира као некакав фактор. Ипак постоји и нешто много више од тога. Сарајево је и мјесто мојих најдивнијих успомена, за које се никада нећу помирити, да као такве, остану само успомене. Ја Сарајево не идентификујем ни са каквом постојећом идеологијом и државом као крајњим нуспроизводом исте, а таквих је око нас напретек. Колико год ја сматрао да ни по чему нисам дио идеје таквог и данашњег Сарајева, оно ће управо онакво какво сам га ја замислио заувијек остати претежан дио мене и то ни луд не бих желио да негирам и потирем. То је једна дивна љубав са свим својим дјетињаријама, један спектакуларан залазак сунца, једно чудо природе у погледу најмилијих људи на свијету; љепота једне велике грешке; савршенство једног великог инцидента. Они су моја култура, они су моја армија, они су моје Сарајево и љепше од тога ни не могу да замислим и немам разлога да било шта покушавам да мијењам. Љубав је то која прочишћава душу, некада исувише обвиклу на своју сталну везу са неким оскврнутим егзистенцијалним концептом. Свему сам томе изградио олтар непоновљивости, управо зато да га учиним поновљивим и увијек ћу то носити са собом и наново га ходочастити, одлазити па се поново враћати.
Ово што стоји насупрот томе свакако је историјски и културолошки ирелевантно, те неће проћи још много до момента када ће само себе да изједе, исповраћа и пусти низ сливник на неку најскрајнутију депонију транзицијске историје – у потпуни смирај заборава.

Гдје ћеш гостовати и представљати своју најновију збирку након сарајевске промоције?  Планови?

Највјероватније нигдје. Да бих негдје гостовао, потребно је да буде испуњен онај основни предуслов да ме неко негдје позове, а то се генерално јако тешко дешава када нисте „удружени“. Када сте слободномислећи и не лупате у једну те исту таламбасару, онда не одговарате никоме. Још горе ако заиста имате нешто да кажете. Ко још данас жели видјети и чути нешто макар и за нијансу другачије од свакодневне мантре? То је врста зла коју ипак савршено схватам, јер каква год да је у својим најнижим поривима, она је посве људска. Сматрам ипак да могу далеко боље од тога, тако да је с те стране то што ме слабо гдје има и неки природан поредак ствари. 
Концентрисан сам на своје властите планове, стварање нове збирке. Готово сам завршио и одабрани превод мојих пјесама на енглески језик, за шта покушавам да пронађем иностраног издавача. Опробавам се и у прозном стварању. Радим већ дуже вријеме и на нечем много мултимедијалнијем од самог писања, али радови теку споро када човјек пречесто путује горе, доле и уоколо. Дио тога ће углавном ускоро бити објављен.
 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.