Mladi književnik Srđan Sekulić je rođen u Prištini 1993. godine. Piše poeziju i prozu. Njegove kratke priče i pjesme objavljivane su u regionalnim književnim časopisima, web portalima i u književnim zbornicima. Prevođen je na albanski, makedonski, persijski(farsi), mađarski, rusinski, nemački i engleski jezik. Jedan je od dobitnika nagrade „Mak Dizdar“ za 2018. godinu koja se dodjeljuje u okviru festivala „Slovo Gorčina“ u Stocu za svoju prvu zbirku pjesama “Kavalov jek”. Prevodi poeziju i prozu sa makedonskog i bugarskog jezika. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu.
Na Festivalu književnosti „Imperativ“ danas će u 18 časova čitati svoju poeziju sa Rankom Risojevićem. Povodom dolaska u Banjaluku sa Srđanom Sekulićem razgovaramo za BUKU o književnosti, poeziji, stvaralaštvu, srpsko-albanskim odnosima i drugim temama.
Srđane, ove godine došao si u Banjaluku na Festival književnosti Imperativ koji se održava uprkos pandemiji. Koliko je u ovom vremenu teško spakovati kofere i preći granice države, ali sa lijepim ciljem da svoju poeziju prestaviš banjalučkoj publici?
Meni nikada nije bilo teško spakovati kofere i otići bilo gde kada je reč o promovisanju i predstavljanju poezije i književnosti uopšte. No, u ovom trenutku kada vlada pandemija korona virusa ne možete ni ići gde god vi želite, pogotovo ako imate srpski pasoš kao ja. Olakšavajuća je okolnost to što su granice između Srbije i BiH otvorene i ne morate ići u nekakve karantine da bi došli i učestvovali na festivalu. Velika mi je čast što ću doći u Banja Luku i što ću imati prilike da se predstavim banjalučkoj publici na festivalu „Imperativ“. Sanela Babić, Saška Madžar i čitava ekipa „Imperativa“ je preduzela sve mere da se ovaj festival održi u sigurnosti i dobroj atmosferi. Divim se tim hrabrim i divnim ženama.
Kako si ti preživio ovaj period izolacije, karantina, zatvaranja usljed kovid krize. Šta ti je najviše palo u tom periodu?
Period izolacije i karantina proveo sam čitajući i pišući. Završio sam svoju drugu knjigu poezije koja nosi naslov „Ugrušak“ i pročitao pet tomova romana „Moja borba“ norveškog pisca Karla Uvea Knausgora u kojima sam neizmerno uživao. Trenutno čitam šesti i završni tom. Tako da, koliko god to zvučalo sebično i bezveze, meni je zaista prijao ovaj karantin. Pružio mi je prekopotrebno slobodno vreme za ono što volim.
Tvoj književni rad je društveno angažovan. Koliko ti je važan taj segment pisanja, ukazivanje na društvene probleme? Odnosno, da savremena umjetnost, savremena književnost ima taj element angažovanosti?
Za mene to jeste bitna stavka u književnosti i književnom stvaralaštvu. Mislim da u tome i leži čar poezije i književnosti uopšte. Ona može uticati na pojedinca da promeni razmišljanje, gledanje na svet i okolinu i sebe u tom svetu i toj okolini. Ako bar jedan čovek čitanjem nekog književnog dela, pesme ili priče, promeni svoje stavove i razmišljanje na bolje, to je veliki uspeh.
Koliko ti je važna regionalna komunikacija sa piscima, dijalog između književnika i pisane riječi?
Meni to mnogo znači. Kroz književnost i književne festivale u regiji sam stekao velika prijateljstva. Da se nisam bavio ovim poslom nikada ne bih upoznao divne ljude kakvi su Darko Cvijetić, Miljenko Jergović, Almin Kaplan, Ranko Risojević, Magdalena Blažević, Kristina Ljevak, Sanela Babić, Muharem Bazdulj itd.
Za zbirku poezije „Kavalov jek“ dobio si književnu nagradu "Mak Dizdar", koja se dodeljuje u sklopu festivala "Slovo Gorčina" u Stocu. Sad je prošlo skoro godinu dana od toga. Koliko književne nagrade opterećuju, ali i znače piscima?
Znate kako za mene je velika čast što sam dobitnik nagrade „Mak Dizdar“, no u isto vreme to je i velika odgovornost. Mak Dizdar je bio jedan od najvećih književnika u Jugoslaviji i ponosan sam što mogu reći da sam sam za svoju poeziju dobio tu veliku nagradu. Svaka književna nagrada znači, ona promoviše rad književnika i daje mu veći prostor u medijima. Mislim da pisci to i zaslužuju, da se malo više obrati pažnja na njih i njihovo stvaralaštvo jer oni ulepšavaju ovaj izmučeni i napaćeni svet.
Rijetkost je da se mladi danas bave poezijom, kako je išao tvoj pjesnički put? Imaš li razumijevanja među svojom generacijom imajući u vidu da si se već kao mlad etablirao na regionalnoj književnoj sceni?
Počeo sam da pišem još kao gimnazijalac, da bih nastavio sa književnim stvaralaštvom na studijama književnosti. Imam tu sreću da sam oduvek bio okružen divnim i kvalitetnim mladim ljudima kako u Vrbasu tako i u Novom Sadu od kojih sam uvek dobijao samo podstrek i pohvale. Znače mi ti ljudi. Oni su moja porodica i svakodnevno mi daju mi vetar u leđa.
Koliko nam književnost može pomoći da se u regiji bolje povežemo, da razumijemo jedni druge?
To je jedan od najbitnih zadataka književnosti. Povezivanje i brisanje granica. I sve bi bilo divno da se politika ne meša u istu, no to je izgleda neizbežno. Na nama je da političarima okrenemo leđa, stavimo im do znanja da jednu svetu delatnost kakva je književnost ne mogu i ne smeju da okaljaju... Pisati, čitati, putovati po Balkanu. To je moj životni moto.
Ti si rođen u Prištini, sa šest godina upoznao si život izbjeglištva. Kakvo je tvoje sjećanje na prošlost, koliko je važno suočavanje sa onim što se desilo da bismo mirnije išli naprijed? Koliko nas to bremo prošlosti drži u stagnaciji?
Izbeglištvo je ono što čitav život nosim u svom rancu, i od toga ne mogu da pobegnem koliko god ja to želeo. No, mislim da me je to na neki način obeležilo i stvorilo ovakvim kakav sam sada. Mogu reći da sam ponosan zbog toga. Znate, ja ću u Vojvodini gde trenutno živim uvek biti dođoš, Kosovac koji je došao tu da otima radna mesta i hleb meštanima... Gde god da odem neću se osećati kao kod kuće, ali ću opet u svakom mestu kroz koje prođem naći neki kutak u kome ću moći da stvorim svoj mikro svet. To je uglavnom stolica ili fotelja na kojoj sedim dok čitam. Onda sam kod kuće. Na stranicama knjiga koje sam pročitao sva je moja domovina.
Često se vraćaš na Kosovo, govoriš albanski jezik. Da li možemo reći da su mlađe generacije spremnije za dijalog ili se varam?
Ima dana kada pomislim da je moguće pomirenje, da je moguće da bolje sagledamo i shvatimo jedni druge... No brzo me stvarnost opovrgne i razočara. Voleo bih da se jednoga dana Albanci i Srbi na Kosovu i Metohiji izmire i pokušaju bar delom da shvate potrebe i želje jedni drugih. Dok god se to ne dogodi imaćemo situaciju kakva je sada.
