Пјесникиња Слободанка Кулина: Босна је и лијепа, и болна, и севап, и севдах

”Босна и Херцеговина мени је джан, срце, бит моја. Сигурна сам да нам опрашта вековима наше хирове и неукост, јер нас воли”

Ernest Bučinski / 09. октобар 2021

 

Босна и Херцеговина мени је джан, срце, бит моја. Сигурна сам да нам опрашта вековима наше хирове и неукост, јер нас воли, и колико год се ми делили својом вољом или наметнутом силом опет нас она сачува и у човека врати. Босна и Херцеговина је књига правог човека, лепа и болна, и севап, и севдах”, изјавила је Слободанка Кулина у разговору са новинаром БУКЕ.

Слободанка Кулина рођена је у Сарајеву и овај град цијели свој живот носи кроз живот, а у свакој њеној пјесми осјети се њена приврженост и љубав према Сарајеву и Босни и Херцеговини. Тренутно живи у Београду, али се својом душом и мислима свакодневно налази у свом родном граду и Босни. Пјесме ове списатељице објављиване су у међународним зборницима: ”Божанствена жена”, ”Да се не заборави”, ”Поезија без граница”, ”Месопотамија”, ”Уна тече ријечима загрљена”, ”Ријеч у времену”, ”Друштво поета Аустралије”, Балкан дише стихом”. Добитница је више међународних награда и признања. Учесница је више књижевних и поетских дружења и фестивала. Организовала је бројне хуманитарне акције, између осталих, хуманитарне вечери поезије за помоћ мигрантима, дјеци с посебним потребама, жртвама породичног насиља. Објавила је збрике поезије: ”Сто за двоје”, ”Јабука” и ”Теби” и идејни је покретач књижевних пројеката ”Балкан дише стихом” и ”Звуци срца”, у којима су радове објавили многи писци из региона и свијета. Њена поезија превођена је на арапски, турски и енглески језик.
 

За Бука магазин Слободанка Кулина дала је интервју у којем је говорила о својој љубави према поезији, родном граду, Босни и још много чему.

За себе кажете да сте пјесникиња тренутка. На шта мислите када то кажете?

Песник тренутка носи дар од Дароватеља. Хтина (истина) која је обавеза бол и опомену. Дар да видиш даље, осећаш дубље и мораш песмом управо тај тренутак који човеку, народу, земљи наноси бол, срамоту претњу, песник тренутка мора да из джана (душе) роди. Да изроди песму свету и човеку као путоказ, опомену и љубав, јер та песма из джане се не кроји, не украшава. Песник тренутка своју песму испушта у дуњалук (овај свијет) као јаук, сузу и гласан смех, како би је људи чули, и не само чули, већ и спознали. Песник тренутка је джан од Дароватеља одабран да даром добијеним олакша, брани, упућује човека ка правим вредностима битисања. Дар леп и обавезујући, који боли, јер дубље осећа све на дуњалуку и даје сваки откуцај срца, да стихом хтине джана брани адет (обичај) човека, ред дуњалука, љубави и хтине.


Ваша поезија је, једним дијелом, окренута прошлости и традиционалности везаној за Босну. Користите архаичне изразе, турцизме. То није необично, јер ви сте рођена Сарајка.  Шта је то што вас највише веже и привлачи овој земљи?

Босна и Херцеговина моја родна груда, земља најбољих људи адета, севдаха, севапа. Земља Османа Ђикића, Алексе Шантића, Иве Андрића, Меше Селимовића.

Повеља Кулина бана, гени ,све ово живи у мени, ја гледам стиховима Шантића, волим срцем Османа, ходам оном Андрићевом ћупријом, а штитим се Мешином Тврђавом. Говорим мојим босанским језиком толико богатим, нежним, отменим: джан - душа, ашик - љубав... У БиХ знамо сви без потребе да нам преводе. БиХ је изузетна од свих других земаља, јер има сву бит дуњалука. Ту су цркве, джамије, синагоге, катедрале, посједује бит хуманости пријатеља и комшије. БиХ је мој ваздух који ми треба да бих живела. Да, зна тај ваздух бити хладан и загађен, и спаран, устајао, и свеж, и лек, и отров, али је мој. Нажалос,т ми га у великој мери чинимо отровним, јер из неког чудног разлога постају нам далеки наши Ђикић, Шантић, Андрић, Меша, а постају блиски странци којима дајемо част и кад треба и кад не, док своје некако потискујемо и тим трујемо сопствени ваздух и живот.


Шта за вас представља Босна?

Босна и Херцеговина мени је джан, срце, бит моја. Сигурна сам да нам опрашта вековима наше хирове и неукост, јер нас воли, и колико год се ми делили својом вољом или наметнутом силом, опет нас она сачува и у човека врати. Босна и Херцеговина је књига правог човека, лепа и болна, и севап и севдах.


Шта је Ваша највећа и најузвишенија инспирација?

Моја инспирација је живот човека, али и живот хтине, љубави, хаира и севапа.


Како бисте дефинисали појам пјесник?

Песник је дарован од Дароватеља да осећа дубље, види даље, кроз песму опомене, усмери, брани воли. Храбар джан који сузе осмехом скрије у тишини, ноћи се посеће, крвари над јадом, чемером у свом народу, али кроз стихове брани, позива право на љубав, на здравост истог тог народа.


У једном стиху из збирке пјесама ”Теби”, пишете како је најљепше, али и најтужније чекати оног ко је ту. Да ли је то заправо усуд овдашњег човјека да нам је увијек недостижно оно што нам је надохват руке, како у емотивном, унутарњем, тако и у свакодневном, спољашњем, животу? 

Песма ”Чекање” говори управо то да, нажалост, већина људи тражи љубав, срећу, а када се освесте или буду заустављени неком већом силом, обично тад буде касно, спознају да је срећа цео живот била ту поред њега. Као кад супруга зна, осећа да је супруг вара и лаже, а она, јер воли, опрашта и чека да он, њен супруг, буде срцем ту са њом, а не само физички. Управо то је једно од ”Чекања”.


Ваша пјесма Стећак проглашена је за антологијску пјесму од стране колега пјесника из региона. Колико Вам значе таква признања и да ли таква признања пјеснике обавезују и самим тим и на неки начин стваралачки коче, или дају још већи порив и вјетар у леђа њиховом стваралаштву?

Признања јако значе, и она од стране колега и она од стране читалаца. Али оно што ја носим под тим признањем је да је песма ”Стећак” отворила ум и срце. То је за мене највеће признање.

За крај једно неизбјежно питање. Да ли су пјесници у овдашњем свијету, гдје је изгубљен сваки критериј и систем вриједности, барем мало, ону сићушну зерицу, признати у друштву?

Положај песника данас на дуњалуку је исти као у време Шантића, Османа, Јакшића, Ујевића. Оно што је награда су песме које народ усрци, па можда за сто година неко буде наша имена изговарао ради наших песама. То је једино право признање. Лично мислим да нема добрих и лоших песника, данас постоје само добре песме које нас носе ка Осману Ђикићу, Алекси Шантићу, Меши Селимовићу, Иви Андрићу.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.