Плашим се да сам постала верница

Претпостављам да је то некад морало да се догоди. Као што неки временом престану да излазе или с годинама почну да слушају џез, ја сам у тридесетим открила Бога

Marija Ratković / 28. јун 2016

 Ако не баш Бога, онда сигурно "неку ту енергију", космичко јединство, узвишене нивое постојања или тако нешто. Ипак, ја сам тек новокомпонована верница, нисам баш овладала терминологијом.

Мислим да ме организована религија у многоме спречавала да верујем у било шта. Увек ме је нервирало дословно схватање сваке јебене ставке из Старог или Новог завета. Посебно ме нервирају псеудонаучне емисије на Натионал Геограпхиц-у, сваки пут кад неки ментол изговори "Ево како је изгледала Нојева барка и где је била паркирана", пожелим да одвратим са "Ментолчино, није битно где је СТВАРНО паркирао барку, то је фикција, фикција као Ријанин спот, она не убије СТВАРНО рачуновођу зликовца, али у стању смо да скапирамо поенту". Баш одлепим на то и кад оспоравају Дарвинову теорију, да се умиле екстремним богомољцима који још живе без струје, жању и жене се дванаестогодишњим сестричинама у неким забитима по америкама. Исто тако, не бих трошила речи на практиковање религије у Срба, то је једна велика антиреклама за Бога и верујем да Бог то сигурно види и да му се не свиђа ни мало. Мало се чак плашим да нас чека потоп, и то како се ствари одвијају, због клера и двера, не због педера.

Илустрације: Никола Сарић

Атеизам и рани јади

У религиозном и спиритуалном смислу одрасла сам као празна неисписана плоча, што се каже табула раса. Чак мислим да је прва књига иоле повезана са нечим оностраним била Харе Кришна брошурица, коју су секташи уваљивали по зградама. Ту сам видела онај круг реинкарнације и како се мала беба рађа из костура и подземних остатака истог тог човека, нешто као кружење материје у природи. Наравно, пошто је садржала слике мртвих људи, инстант сам одбацила ту књигу, заједно са Аладином који султану одсеца главу у крупном кадру.

Баба Сека, која нас је чувала, обавезно је мантрала како бог не постоји, како се за помоћ једино можемо обратити лекару и кључно – како ће нас кад умремо појести црви. Са ове дистанце сматрам да је то гранично прихватљиво говорити деци, а мој панични страх од смрти је доказ озбиљних последица таквог гледишта. Можда прву сумњу у одвратну судбину човечанства које постаје инкубатор за нове нараштаје мушица, доживела сам у тренутку док се ковчег са бабом унутра спуштао у породичну гробницу, а ја одвраћала поглед како не бих случајно видела да ли из рупе вири нечији земни остатак. Одједном ми је постало преглупо да је то то, и да се неким глупим транзиционим случајем, моја омиљена баба пуна револуционарних идеја као што је она о деци и црвима претвори у људско ђубриво. Као да се самодемантовала у том тренутку, некако сам пожелела да кажем "Е баба, мислим да си се зајебала и да ово ипак није крај, надам се само да нећеш отићи у пакао". И даље нисам имала представу шта би то могло бити изван, али тешко је описати тренутак у коме почнеш да верујеш изненада, можда и због туге, можда због два бромазепама која сам попила, можда због страха од костију у рупи, од бесмисла смрти, или од љубави, тек у том тачном тренутку почела сам да верујем. У нешто.

Крштење и прикљученија

Моје крштење је било као из бајке. Крстила сам се мало из верских, али више из пријатељских разлога, што мислим да је океј. Моја најбоља другарица се удавала, и моја некрштеност је представљала препреку нашем трајнијем сједињењу у форми кумства па сам одлучила да је то савршен моменат да се упутим у тајну вере. Мало сам се после разочарала што ту моју крштеницу није нико ни погледао при венчању, али свакако нисам хтела да варам и фалсификујем документа и тако јој поништим венчање. Целој причи око крштења приступила сам врло богохулнички, рецимо фокусирала сам се на део приче у коме ми се опраштају сви претходни греси па сам ноћ раније направила "ресет журку" која укључује коктеле, панк и предбрачни секс. Сутрадан сам била одвратно мамурна, киша је падала и стварно сам хтела да одустанем. Али моја крштена кума била је упорна у жељи да то одрадимо што пре, јер је журила у Нови Сад на неки дечији рођендан или тако нешто.

Само крштење је било више налик на библијску катастрофу. Дошли смо у најјефтинију цркву у којој нема заказивања и затекли погон за прављење богојављенске водице, гомилу будућих православаца који у паровима кум-кумче чекају крштење и неку мајку која иде около и шиканира непознате људе зато што не жели да подели са нама интимни обред крштења свог детета. Поп нас је љубазно замолио да се склонимо у неку дневну собу, где смо ко по казни чекали да он крсти младунца са не баш хришћански расположеним родитељима. У приручном вецеу те парохијске кућице сам од мириса тамјана и рецидива претходне ноћи, бацила пеглу и заиста мрзела себе што уопште покушавам да будем добра хришћанка. После не знам колико времена, почело је. Од доказа да постоји Бог, увек ћу уписати то што ми је послао баш тог попа цара који ме је током крштења засмејавао, не без ироничних опаски на моје превртање очима. Нјегово бескрајно стпљење за мој бескрајни цинизам се отопило негде око пола обреда кад је викнуо "Ајмо задњи ред, Амин" ложећи се као на стендап комедији. Постала сам за нијансу благонаклонија према точилици богојављенске водице која је повремено заурлала, мирису цркве који ме је држао у некој врсти бриге да не повратим и према дирљивим покушајима попа да миропомаже неку рибу до мене кроз најлон чарапе. Све заједно је изгледало као Монти Пајтонов летећи циркус, док се "Боже, избави ме" наметало као разумно очекивање разрешења ове, на толико нивоа погрешне ситуације.

Кад је завршио са званичним делом, на нашу обострану радост, поп је одлучио да нам се мало обрати, како за духовника и доликује. За ту прилику изабрао је да да ЉУБАВНИ савет, који је у форми неког изврнутог кантовог категоричког императива гласио: "Радите другима оно што желите да они раде вама". Док је неколицина присутних процесуирала, ја нисам могла да се уздржим од принудних грешних мисли које су се кретале од позе 69, истополних заједница, до куповине купаћих костима, монтирања златних славина и пуштања Флеетоод Мац-а на рипит вољеној особи јер је то прво чега сам се сетила да бих волела да ми неко оствари. Из тог полулегалне фантазије у сред цркве и обреда свете тајне, пренуо ме глас попа који је ко неко дете шапнуо "Па, нисам мислио ништа безобразно..." И том тачном тренутку сам купила хришћанство. Мало филозофије, мало секс фантазије, један полунормалан човек који на то благонаклоно гледа и продала сам се.

Христ, Маркс, опијум и Лакан

На своје хришћанство не мислим баш стално, искрено ме смара да се бавим тиме на догматски начин. Мислим јасно ми је да неке процедуре морају да постоје, јер нико никад није могао организовати гомилу идиота само безграничном љубављу, ширењем видика или тако нешто. Јасно ми је зашто све вере укључују и јачање воље кроз правила здраве исхране и уздржавање од разних грехова, као и неке полупаганске обреде које баш не разумем, али није ми јасно када религију користе као начин репресије, пнижавање других, оруђе за ширење мржње, освету и оправдање злочина, не бих да придикујем, али мислим да је то грех. Сваки пут кад слушам неко религиозно обраћање у глави притискам тастере прекршаја основних божјих заповести и смртних грехова, БИИИИП Оо, опет помињу име божје узалуд БИИИИИП сујета, БИИИИП неумереност у јелу и пићу БИИИИП блуд БИИИИП убиство БИИИИП БИИИИП БИИИИИИИИИП. После тога, обично упишем себи поен за гордост, јер сујета мој најомиљенији грех.

Зато углавном кријем своја верска осећања. Иако сам иначе поетски претераносујетна и наметљива око сваке боговетне теме, скоро никад не причам о религији и непријатно би ми било да убеђујем људе у ово или оно. У шизофренији капитализма, успела сам некако да једном ногом стојим у мору спиритуалности, док другом дубоко газим стазама марксизма који тврди да је религија опијум за масе. Некако осећам да јесте опијум, само што за разлику од Маркса мени то нужно не смета, пошто има и горих ствари (рецимо хероин, оружје и дечја порнографија).Хероин је опијум за масе, а религија је само још једна од идеологија којим се поштапамо неспособни да осмислимо стриктно материјални свет. Другим речима, ако ћемо већ да тумачимо Маркса, мени је визија комунизма једна од најлепших и најспиритуалнијих хуманистичких идеја, а Маркс ми је раме уз раме са Христом, поготово у оним класним опаскама о камили и богаташу (Матија 19:24). Трећим речима, да сам имала религију кад ми је умрла баба, не бих можда пила бромазепам. Четвртим речима, још је Хипократ из Коса рекао да је потпуно реалан свет трагичан, а Лакан се на то надовезао формирањем тријаде између симболичког имагинарног и реалног, да би нам било лакше и да не морамо на морфијум.

Ја верујем у све, истовремено

Пошто сам рођена у цвату ливада постмодерне, на буњишту свих идеологија, религија и концепата, мој спиритуални оквир протеже се доста шире од хришћанства и православља, на које гледам као на неку резиденс религију, неки домаћи културни локално-фолклорни ТВ програм, РТВ2. Да ли сте одрасли као и ја уз баба Вангу, коју било лако помешати са Саи Бабом, док сам истовремено мислила да су он и Која из Дисциплине иста особа? А сећате се израелске певачице Рике Зараи и њене природне исхране, коју је свака кућа у СФРЈ морала да има иако нико заиста није постао веган... Ту је наравно и маг над маговима, коме је чак и Вернер Херцог одао признање - велики Алан Владимирович Чумак, исцелитељ који је претеча свих нових технологија јер је вером продирао кроз телевизор и утицао на молекуле воде у чинији.

Кад смо код воде, ту је и Лујза Хеј, која се мотивационим порукама обраћа са сваке флаше једне хрватске фирме. Не знам да ли је до порука, маркетинг стратегије или до веселе амбалаже, али стално купим ту воду, ево последња ми је поручила да моје срце куца у ритму љубави. Колико год да ова вода кошта, то је мала цена за мој осмех и веру у љубав, коју ми враћа из дана у дан. Претпрошле године у Шведској расплакала на сеанси призивања духова умрлих феминисткиња поводом дана Мртвих. А пре неки дан кад сам раскинула с дечком, у колачићу судбине је била порука да имам могућност нове везе у околини. Мало по мало, почела сам да верујем у све - психоанализу, гледање у пасуљ, конструктивизам, карипску вуду магију, Миранду Джулај, хипнозу, психоделију, реални аикидо, хиромантију, афирмације Лујзе Хеј, СкНет, холистичку медицину, будизам, колачиће судбине, шаманизам и ајахуаску, "Тајну", хришћанство.... Што каже Пол Сорентино – Сви су у праву.

Мало по мало, почела сам да верујем у све.

Али истовремено сам некако, чини ми се, изван свега. Иако без одмака верујем су све, јер све под одређеним условима "ради", плашим се да загазим дубоко у било коју догму, јер после неког времена престаје да проширује ум, почиње дасужава омчу, да брани, уводи рестрикције и на крају почиње да се понаша као љубоморна девојка која сумња да имаш неког - инквизиторски. Не бих да звучим као хипи/њу ејџ/радикал уеер/мултикулти/либерали, док испод неког канала у Берлину живе своје веганске животе, штрикају сами себи одећу и плету кике између протеста за и против избеглица, њих тек презирем. Моје су фантазије ипак везане за тоталитарни сан о рају, што каже Кундера. Кад кажем да верујем у све, мислим да држим здраво и скептично одстојање док истовремено подмирујем своју потребу за спиритуалношћу, као умиљато јагње сисајући више расположивих коза. Можда то звучи опортунистички и жао ми је због тога, али мислим да боље нису заслужили.

Каква таква спиритуалност (ипак не могу да кажем да сам религиозна) ме јеипак нечему научила – успевам повремено да изговорим неизговорљиво, да у свакодневне разговоре уз ручак уведем причу о нивоима постојања, о анђелима или етици, успем повремено да преварим своју сујету, да се ослободим од цинизма, и непотребног хејта према свакоразним појавама које ме окружују и дижу ми притисак. Иако верујем у све живо, та вера највише личи на идеју СареКонор у Терминатору, верујем у то да будућност није одређена, верујем у нашу моћ и избор да је барем колико толико обликујемо, посебно верујем у моћ речи да мењају стварност. У ствари највише верујем у теорију и у филозофију језика. Да нема језика, свега овога не би било.

Бонус: Мали докази постојања Бога/силе/неке те енергије

Наравно да ми се сви у друштву смеју кад кажем да верујем у Бога. И више, да Бог слуша гледа и учествује у нашим животима, ту тек сви одлепе јер је прилично узнемирујућа чињеница да мислиш о томе како Бог гледа док некоме свршаваш по фаци (то је одавно изашло из оквира бога и зове се систем сигурносних камера).За личне потребе, развила сам систем доказића којима је могуће убедити људе да није баш све чиста зајебанција. Мој омиљени доказ постојања Бога су чоколадице. Једном сам, после жучне расправе о постојању или непостојању неких виших сила, оставши без аргумената, пред упорним атеизмом, завапила и у духу пророка рекла наглас (уз ризик да испаднем потпуни идиот) "Боже, молим те да даш неки знак да си све ово чуо и да си с нама, али ако може у наредних десет минута!" а затим сам се препустила уобичајеним активностима, намештању кревета и спремању за спавање. И тада се десило! На мом узглављу појавила се ниоткуда једна мала чоколадица, коју је цимерка ко зна кад изгубила једући у кревету. Али не, то није била обична чоколадица, то је био доказ – чоколадица која се указала као знак пажње собарице у хотелу, мала наградица за мој пророчки рад и дискретан поке који универзум шаље да се запљуне у мојој соби. Мислим да се никад више нисам радовала нађеној чоколадици!

Постоји још милион малих и дивних доказа да силе универзума и ја радимо заједно на спасењу човечанства. Сваки пут кад се неочекивано појави неко кога сам желела да чујем, кад ме снови упуте да позовем некога на кога сам скоро заборавила, кад се деси нешто магично и прелепо или нешто одвратно и страшно што покрене след догађаја у којима научим да будем боља и више поштујем друге, себе или сам живот ја то упишем у дугачки списак билатералне сарадње универзумаи мене. Верујем да сарађује и са другима, само можда неко није баш у фазону да пише о томе за новине. (Не рачунам оне који пишу за Треће око.)

При завршавању овог текста, десило се још нешто предивно и свемирски магично - на фејзбуку сам набасала на иконе Николе Сарића на које мало откидам зато што су савремене, лепе и – сасвим пристојно указују на Бога. Углавном, питала сам Николу да ми за потребе овог текста да две-три иконе, да их усхићено поделим са свима јер ми се чини као мало провиђенце што су ми се појавиле баш сада када ми требају. Никола је пристао, и додао "није то ништа, мене су данас звали из Ватикана". И ето, све се сложило – фламингоси, православље, палме, марксизам, Ватикан, ЛГБТИ, психоделија, Терминатор 2, дизајн, мистичне секте, газирани сок, чоколадице, Алан Чумак, телевизор, веганизам и остали ужаси постмодерне. Бог постоји и мислим да је страва. Молим вас немојте да ме разуверавате, то је ружно, а можда је и мало неумесно.

 

вице.цом

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.