“Плата 1.200 КМ, ма пусти то, нећу.” Људи више не вјерују да овдје може бити боље

Није до плате

Tatjana Čalić / 01. јун 2021

 

Иако се сматрало да ће се у 2020. години због пандемије исељавање зауставити, лани је наша земља остала без 85.000 становника. Или града величине Приједора.

Поједини дијелови БиХ - Купрес, Ливно, Грахово, Гламоч, Сански Мост, Босански Петровац, Бихаћ, Цазин - су пусти, људи овдје готово да и нема.

Сански Мост предњачи у одласку комплетних породица, али и младих људи, а бројни су и послодавци који у овом моменту не могу наћи радну снагу у Санском Мосту, па се радници ангажују из пет сусједних градова, највише из Приједора и Босанског Петровца.

„Имамо и податак да је само од јануара до априла ове године у Унско-Санском кантону затражено 11.500 увјерења о некажњавању, а то је први знак одласка. Од овог броја већ је евидентиран одлазак чак 3.000 младих“, прича за БУКУ Мирхуниса Зукић, предсједница Уније за одрживи повратак и интеграције у БиХ, организације која од 2013. године, осим својих редовних активности које проводи, евидентира и одлазак сатновништва са ових простора. Тако њихова евиденција каже да је у периоду од 01.01.2013. до 2020. године БиХ напустило 315.000 људи, који заједно са 85 000 колико их је евидентирано лани, чини 400.000 појединаца који су напустили Босну и Херцеговину.

А одлазе сви - прво су то били повратници, потом појединци, а посљедњих година комплетне породице и млади школовани људи.

„Изузетно ми је тешко говорити о одласку наших људи јер смо јако пуно снаге, енергије и знања уложили у сам процес повратка, али и комплетно становништво проводећи пројекте којима је циљ самозапошљавање и останак на овим просторима.  Подаци о 400. 0000 људи који су отишли за осам година су јако алармантни, а ми сигурно нисмо могли обухватити сваки одлазак“, прича за БУКУ Зукић.

Додаје да су чланови Уније недавно боравили у Посавини, гдје је ситуација са одласком људи доста алармантна, посебно у општини Оджак, одакле одлазе људи иако раде у струци, имају стабилна примања и ријешено стамбено питање. 

„Била сам присутна у Оджаку када ми је медицинска сестра, а и муж јој такође ради у здравству, рекла да одлазе и да једва чекају да забораве и своју кућу и радно мјесто које су имали, јер је однос према држави и животу овдје за њих као једна врста трауме, коју нико не може поправити. И, заиста, стање у локалним заједницама је такво да, ако припадате политичкој партији, ако сте подобни, можете се нечему и надати. У супротном, препуштени сте сами себи, борби за опстанак, а институције које треба да брину, и чији је задатак да брину о грађанима, потпуно су дехуманизоване. Локалне власти би се требале приближити грађанима, осјетити њихове потребе, а не бити саме себи сврха, јер свима би већ требало бити јасно да људи не иду само из материјалних разлога. Једноставно их је константно чекање на нешто боље, које се упорно не догађа, довело у стање апатије“, не крије разочарење Зукић изостанком, како реакције локалних заједница, тако и виших инстанци власти, упркос бројним апелима да се проблему одласка мора посветити пажња и дати дугорочна и учинковита рјешења.

Занимљиво је, каже, да су људи из Бобановог Села и Шушковог Насеља поред Чапљине, одакле су раније одлазили на неколико мјесеци, па се враћали, сада отишли трајно, те да су замолили комшије да увече у њиховим кућама пале свјетла, како би локална власт стекла утисак да ти људи нису отишли и да има неко ту. 

Сама локална власт не може доћи до података о одласку, јер се људи не одјавлјују и ни на који начин их не обавјештавају  о томе.

Као риједак позитиван примјер локалне заједнице истиче Мркоњић Град, који је ове године у свом буджету издвојио 425 000 за помоћ пољопривреди и људима који се планирају бавити туризмом. У овој локалној заједници, каже, није посебно изражен ни одлазак грађана. 

Поред трајног одласка, евидентан је и повремени одлазак на рад, прије свега у Хрватску и Словенију. 

„Прво мјесто одласка је Хрватска, али имамо и читав дио Средњебосанског кантона  и ЗДК који раде у Словенији, а онда их ти послодавци шаљу у Шведску, Норвешку... То су радни одласци, радне миграције. Ако је дневница овдје 80 КМ, а тамо 80 еура, људи не размишљају пуно и одлазе. Јер овдје влада једна апатија међу људима, па када му нудите  и добре услове, мисле да је то само тренутно и да ће опет доћи до разочарења. Кажу '1200 КМ, ма пусти то, то је један мјесец, а шта ћу послије'. Људи одмах у старту не вјерују у такве ствари. А за то је крива апатија у којој се налазимо“, истиче Зукић, додајући на крају да је порука људи у БиХ јасна - дајте нам шансу без партијске књижице, обезбиједите нормализацију животних услова, прилику да живимо од свога рада, мијењањем свеукупне климе и амбијента у БиХ. Грађани, каже, често истичу да није све у новцу, послу, већ да велики дио проблема лежи у атмосфери која предуго влада у БиХ. Смета им што се закони не проводе, што нема санкција за оне који не раде по закону. Смета им што неко прима плату за посао који не ради професионално, смета им  што се неко запосли преко ноћи и то на радно мјесто за које није квалификован, али је политички подобан. Смета народу неправда, закључује, жели оно што добија у уређеним земљама - осјећај безбједности и заштићености.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.