Пљујем вам на “ново нормално”

Носим маску, држим дистанцу, перем руке, натапам се дезинфекционим средствима, избегавам гужве и затворене просторе, избегавам пружене руке, избегавам људе које волим. И само ме немојте убеђивати да је ово "ново нормално".

Ana Kalaba / 22. новембар 2020

 

Дошла сам на посао бајсом, више не улазим у аутобус, то је једна од овогодишњих промена на коју сам поносна. Ставила сам маску и пазећи да ништа сувишно не додирнем рукама ушла у редакцију. Опрала сам руке, пребрисала тастатуру и сто.

Куцала сам други текст кад сам схватила да ми понестаје ваздуха. Изашла сам напоље, скинула маску, удахнула дубоко, још једном, још једном. Вратила сам маску, ушла, опрала руке, опет пребрисала тастатуру и сто.

Колегиница се похвалила новим кармином који се не брља ни кад причаш под маском. Ипак, ми ових дана не причамо баш много, незгодно је с маскама, не чујемо се лепо… Лакше је преко порука, свакако. Послала сам по поруку мами и сестри, чућемо се увече, то нам је ново правило.

Чекала сам да се кухиња испразни и проветри да бих села да једем. Сетила сам се како смо се некад темпирали да сви заједно ручамо, па успут мало и проћаскамо и насмејемо се. Сад свако седи сам за столом.

До краја радног времена сам још једном истрчавала по ваздух и бар још пет пута прала руке. Другар ме је звао да седнемо негде на пиво после посла, таман мало да се видимо док не позатварају све, и баш сам се радовала виђању, али сам отказала кад сам чула да нам је заједнички пријатељ позитиван на корону. Да се не зезамо, дружићемо се кад ово мало прође.

У повратку сам свратила до радње. Поздравила сам комшију који ме изгледа није препознао, али је климнуо главом. Мислим да ме није препознала ни моја омиљена касирка, која се увек смеје и воли да проћаска. Мислим да се сад није смејала иза оне маске и преграде. Пожурила сам да спакујем оно што сам купила, по изласку из радње испрскала сам руке алкохолом, а док сам одвезивала бицикл чула сам две жене у пролазу: “Кажем ти, до следеће године ово ће нам све бити нормално. Нигде нећеш моћи без маске. Нема, то нам је ново нормално и боље да се навикавамо”.

И ту сам негде пукла. И ту ме је преплавио ужасан страх да би за неке ово заиста могло да постане “ново нормално”. И ту су ме ударили у стомак сви разлози због којих то не сме да се деси.

Да се разумемо, врло озбиљно схватам све ово упркос свим лудилима Кризног штаба, врло пазим и на себе и на друге, поштујем све. Међутим, целу ову ситуацију с коронавирусом капирам као ванредну, екстремну, тешку, ненормалну, али која ће се у неком моменту окончати и опет ће све бити како треба, опет ће се важне ствари вратити на место.

Јер никад ми неће бити нормално да месецима не могу да загрлим моје, да сваки пут кад их видим размишљам да ли сам могла нешто да им пренесем, да се уздржавам кад желим да их видим, да кад је најтеже – држим дистанцу.

Никад ми неће бити нормално да се с људима виђам преко видео позива, а кад се коначно видимо да се поздрављамо лактовима или стиснутим песницама уместо пољупца. Па, чак и обично руковање није само поздрав, већ опипавање пулса, некаква размена енергије. Лактање је нешто друго.

Није проблем што је пандемија наметнула маске и рукавице – проблем је што је тиме одузела осмехе, додире, емоције које размењујемо чак и у успутним сусретима. Проблем је што нас је натерала да се плашимо једни других. На крају, зар није људски да кад је неко болестан, ти покушаш да му помогнеш, а не да бежиш од њега? И то ако нам постане “нормално”, изгубљени смо заувек.

 

Нова.рс


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.