Побједничка прича конкурса :Остајем овдје

<п>„Остајте овдје!...<бр />Сунце туђег неба<бр />Неће вас гријати к’о што ово грије;<бр />горки су тамо залогаји хљеба<бр />Гдје свога нема и гдје брата није“</п>

Bahrija Nikolić / 15. мај 2010

Рођена овдје,остала овдје и не кајем се.Овдје је све моје.Иако више нема неких драгих људи ,остале су успомене које навиру сваки дан када прођем својом малом чаршијом.Не дозвољавам сјећањима да избљеде.Желим само избрисати четири тужне године које ми с времена на вријеме изазивају болан грч у стомаку.

Ако желим изазвати сјећања из мог топлог ,ушушканог дјетињства,увече,у нашој пекари купујем вруће кифле и кухам какао.Тај мирис враћа ме у у вријеме основне школе.Мама би устала рано и правила нам доручак.Шкиљећи на једно око,поспано,видјела бих свјетло у ходнику,а кроз пукотине на вратима допирао би мирис какаа.Онда бисмо доручковали,мама би нас испратила у школу и дочекала с ручком.Волила сам кад уђем у хаустор нагађати, по мирисима, шта би то могло бити за ручак.

А,тек Усора,наша ријека.Ту сам проводила дио свог дјетињства,научила пливати и учила своју дјецу да пливају,који су се као и ја везали за њу.Привлачила нас је као магнет и била најљепша ријека иако је ријетко била чиста и бистра.

И данас ,упорно,идем тамо.Сједам испод врбе гдје сједи наша младост и прислушкујем.Слушам и питам се о чему ће они једног дана писати и чега ће се сјећати.

Не желим отићи  и носити успомене са собом.У мој кофер не могу стати двије пекаре,двије сластичарне,два кафића,моја Усора,мој парк ,моја школа,моје корзо и напосљетку моје липе.Не жћелим да се сјећам мириса липа.Хоћу да ме уживо опијају својим мирисом.Када некоме описујем свој град укратко кажем да живим у једном великом парку.

Лјети,када су велике врућине ,у поноћ излазим са мојом половином,најбољим човјеком на свијету,држимо се за руке,уличаримо и причамо о прошлости.И сви ви ,драги моји пријатељи,будете поменути по ко зна колико пута.Ви сте ту.Нисте отишли.Желим да вјерујем да ће све,опет,бити као некада,да ћете се вратити и да ће све бити као што је некада било.Знам да је то утопија,ал’ баш ме брига.Овако ми је љепше.

Овдје сам упознала љубав свог живота,родила наше двије мале копије,створила дом ,породицу и као квочка љубоморно их чувала испод својих крила.То је наша оаза окружена овом пустоши.Ту проналазим свој мир.Ту његујем нашу љубав,ту сам нашу дјецу хранила љубављу,поштењем,искреношћу,честитошћу,добротом и успјела сам одњеговати два предивна,мирисна цвијета који су данас одрасли људи и који се данас покушавају снаћи и опстати у овом окрутном свијету.

Волим наш мали стан и наша врата.На њима пише :“У ову кућу сви уносе радост,неки кад уђу,неки кад изађу“Сви који уђу кажу да у зраку лебди нешто ,нешто што их испуњава неком топлином,а ја се задовољно смјешкам.Знам колико труда је уложено у ту топлину,с колико љубави је купљена свака ситница и с колико отвореног срца су примани сви који су ту долазили.

Наша дјеца су била центар нашег свијета .Бавила сам се њима као мало која мајка.Моја друга половина је често остајала без ручка,јер сам у заносу играјући се са дјецом испод стола заборављала на вријеме .Правила сам им градове од кутија цигарета,шаторе од постељине,хеклала за барбике одјећу,водила их на Усору,у кино, парк, учила их како се прелази улица. У рату сам им уз свијећу читала“Магареће године“ и кроз сву ту игру учила их да буду добри  и поштени људи.

Захваљујући чврстој и стабилној породици ,прошли смо кроз рат пуно лакше од многих људи,јер у том лудилу ми смо били срећни иза својих врата.

Слушам своје пријатеље који су отишли далеко одавде ,како је тамо све лијепо .Дјеца уче језике,свирају разне инструменте,тренирају спортове,путују на Хаваје,на Кубу,иду у Дизниленд.Слушам и на тренутак им завидим,али само на тренутак.Онда се сјетим да они морају возити своју дјецу у школу,враћати их ,бринути да их неко не украде,остављати  их закључане у кући да буље у телевизор или играју игрице на компјутеру и да њихова дјеца имају све,а немају ништа.Немају слободу играња у дворишту без нечијег надзора.Немају слободу да одлутатују мало даље од своје куће,а да се не морају јавити.

Када долазе отуда,моји пријатељи поносно причају о својим базенима,алармима,вратима на којима има безброј брава,а ја их блиједо гледам и помислим колико смо пута спавали откључани.Увече ,када легнемо,запитамо се да ли смо закључали врата.Мрско и једном и другом.Окренемо се свако на своју страну и заспимо слатким сном праведника.Ујутро,наравно,откључано.Ми и сада остављамо кључ испод отирача,комшије нам залијевају цвијеће док смо на одмору,кућа је по цијели дан незакључана и у њу се улази без звоњења и куцања.

Када је почео рат,почела сам један ритуал који и данас упражњавам.Увече кад бих легла,мислећи на све људе који су морали отићи из својих кућа,љубила бих свој јастук и била захвална што сам у свом кревету,покривена својим топлим јорганом и што поред мене дише неко кога бескрајно волим.Радост је говорити и слушати свој језик.Зар да одем тамо негдје,па да ме Опрах инфре учи како да некога волим,како да водим љубав,како да поспремим своје ладице и ормаре,како да се играм са својом дјецом....Нека,хвала.Не желим да гледам нихове вјештачке осмјехе,њихове вјештачке зубе и њихове лажне сузе.Не желим да будем дио њих.

И тамо се мрзе,само на другачији начин.И тамо се вара ,краде и убија.Тамо је пуно више разврата него код нас.Они не знају шта је срећа,шта је топлина свог дома и шта је породица.

На крају,враћам се на почетак и стихове Великог Алексе Шантића.

Остајем овдје у инат свему у земљи у којој сам се родила,у земљи од Вардара па до Триглава дијелећи људе на добре и лоше.

Блог аутора

Награђена прича на конкурсу


Бука препорука

Литерарни конкурс

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.