Покушала сам да уштедим једући здраво и скоро упропастила себи живот

У овој фази, мирис било какве друге хране ми је у стомаку правио грчеве од глади; прошла сам поред пицерије и скоро заплакала.

VICE / 08. јануар 2016

Са изузетком станарине, већину свог новца трошим на намирнице. На ручкове које сам платила зато што сам сувише лења да ујутро себи направим сендвич, на пиво после посла, на превише паклица цигарета. Не мислим да је мој случај посебан, само баксузан. На крају крајева, волела бих да имам више готовине како бих могла да је трошим, на пример, на путовања или инвестиције. Уместо тога, убацујем у своје ждрело укусне ђаконије или супстанце које мењају свест само да бих постала неосетљива на баналности свакодневног живота. "Човек носи ручак од куће да би уштедео на ситним задовољствима" гласи наслов чланка на Ониону у ком се препознајем, као особа која зна да уторак не делује више тако грозно кад се у Свитгрину натовариш салатом од петнаест долара. Док сам била на колеџу и сиромашна као црвени миш, мислила сам да је платежна моћ исто што и могућности да се купи бурито кад год вам се прохте. И даље не мислим да је то лоша логика; ако не морам да бринем око хране, животињски део мог мозга је задовољан. Али ако сам нешто научила пишући протеклих неколико месеци о личним финансијама, онда је то да је животињски део вашег мозга себични идиот који жели да се удавите у хамбургерима од 12 долара и идете таксијем свуда уместо да отплаћујете студентске кредите. Традиционална алтернатива куповини прескупе хране, као што зна сваки студент, јесте за сваки оброк спремати азијске нудле на малом подном решоу све док вам физички не позли и морате да тражите новац од родитеља. Али мора да постоји нека златна средина између смрти од натријума и банкротирања од угађања себи. Желела сам исхрану која ће бити јефтина, а неће ми одузети године живота. И тако, у намери да скрешем трошење на храну а не прођем као субјект Онионовог чланка који је толико тужан да је смешан, одлучила сам да спроведем кратак експеримент: колико јефтино могу да се храним а да и даље у себе уносим све храњиве састојке који су ми потребни? Испробала сам два метода. Први је подразумевао футуристичку замену за оброке, а други старомодне сплачине. Замена за месо Прво што сам урадила да бих пронашла савршену храну било је да се консултујем са нутриционистом по имену Лора Сипуло, која ми је рекла да мој план није много паметан. Она ми је открила да не постоји начин да добијете све што вам је потребно тако што ћете изнова и изнова јести једну те исту храну. Оно што ми је рекла било је у директној супротности са мисијом трендовских производа замене за месо попут Сојлента, који обећавају све хранљиве састојке правог оброка без смарачког процеса који се зове "бирање хране и њено жвакање" а за који данашње запослене масе немају времена. "Ако сте у кризној ситуацији, попут наших трупа у страним земљама, то може бити једна од опција за кратак временски период", рекла ми је Сипуло. "Али где су антиоксиданти које бисте добијали из воћа и поврћа и сва она друга својства која спречавају добијање рака?" Није ме, међутим, бринуо рак. Планирала сам ово да радим само током кратког временског периода, а сумњала сам да било шта што уносим у себе може имати лошији укус од Изи Мека са којим имам дугу и забележену историју. Али претплатити се на Сојлент значило би да су сви моји оброци течни, а нисам била спремна на такав живот. (Један од мојих колега новинара се недавно упустио у ту авантуру, ако сте радознали како је то испало.) Уместо тога, наручила сам десет порција МеалСуарес-а у вредности од 30 долара. МеалСуарес су, за срећнике који не знају шта је то, "хранљиво потпуни" оброци од 400 калорија у облику блокова налик погачи, али много, много тврђи и невероватно суви, као материјал од ког можете да саградите кућу. Неки људи у редакцији ВИЦЕ-а их једу као нормалну храну, а ја немам појма како. Пробала сам их, али је моје тело упорно одбацивало МеалСуарес. Моја вилица је одбијала да их жваће. Прибегла сам заливању залогаја МеалСуаре-а кафом као да су пилуле, а животињски део мог мозга је рекао: Шта то радиш? У шта смо се то претворили? После једног читавог дана и 400 калорија овог експеримента, схватила сам да МеалСуарес садрже чоколаду те издвојила све тамне делове свог доручка. У овој фази, мирис било какве друге хране ми је у стомаку правио грчеве од глади; прошла сам поред пицерије и скоро заплакала. Сипуло ме је упозорила на то, напоменувши да је важно јести разноврсну храну не само због хранљивих састојака, већ и због менталног здравља. Сплачине И тако сам Сипуло замолила да осмисли оброк специјално за мене који је комплетан по хранљивости, али од састојака који су толико јефтини да су практично бесплатни. Није ми се много допао њен одговор, а то је да пропржим спанаћ или кељ на маслиновом уљу, помешам их са пиринчем и на све то треснем кашику туњевине из конзерве. Међутим, после два дана једења МеалСуарес-а, била сам толико очајна да сам била спремна да пробам било шта. Смазала сам пуну пластичну чинију ових необичних сплачина малтене чим сам стигла у редакцију у среду ујутро. Ово је било управо супротно од проблема који сам имала са МеалСуарес, за које ми је требало толико времена да их прогутам да нисам била у физичкој могућности да у себе у једном дану унесем довољно калорија да бих нормално функционисала. Наредног дана сам направила тога још, и било је добро, јер сам наставила да волим своју нову измишљотину од хране мада је невероватно личила на рецепт који сам пронашла на интернету за храну за кућне љубимце у домаћој радиности. Кад сам то вече стигла кући, у чинију са својим сплачинама убацила сам гомилу руског дресинга и све то помешала док се није претворило у једну укусну, компактну смесу. После тога сам јела још двапут и заспала осећајући се као да сам управо открила најбоље упутство за лагодан живот на свету. Није потрајало. Наредног дана моје расположење се покварило. Претворила сам своје сплачине у верзију за "доручак" заменивши туњевину јајетом на око. У овој фази сам приметила да се крећем веома споро и да ми трну руке. Почела сам и жестоко да паничим, буљећи у сваку храну као што пас буљи у веверицу. Кад је мој колега умочио кромпир у некакав сос и потом га стрпао у уста, за мене је то била готова порнографска сцена. У петак је мој експеримент трајао већ пет дана и осећала сам се као да се крећем под водом. Због своје монотоне исхране осећала сам се као да имам трајни мамурлук, једино што нисам пила — а кад јесам, од пола пива ми се тако замантало у глави да сам се уплашила да ћу пасти у несвест. Наредног јутра сам се осећала још горе. "Једемо из психилошких разлога, једемо због својих навика", објаснила је Сипуло. "Најновије истраживање показује да ће начин на који ваше тело реагује на неки оброк зависити од количине вашег стреса. Дакле, ако сте под стресом и не свиђа вам се ваш оброк, сварићете га другачије него неко друго јело." Питала сам је шта то значи. "Већа је вероватноћа да ће се бактерије из ваших црева излити у друге делове вашег тела." Инсистирала је на томе да то није "тако лоше као што звучи", али ја сам била у фазону, Ох, стварно? Знам само да ме је у недељу, кад сам изашла са пријатељицом у Квинс, одједном спопао најснажнији нагон за повраћањем који сам икад осетила. Могу на прсте једне руке да избројим колико сам пута у животу повраћала, али тај осећај је прилично препознатљив. Испустила сам ледену кафу на под, ускочила у такси и сконцентрисала се највише што могу да останем прибрана све док не стигнем у свој стан — што баш није било лако. Количина новца коју сам потрошила на храну ове недеље? 10,06 долара. Не смем ни да помислим колико је на крају коштао онај такси.

 

Извор ВИЦЕ

 

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.