Политика као плебисцит

Колико још времена треба да прође како би политичка елита сазрела и разумела да је политика, између осталог, и вештина компромиса и да почива на толеранцији партијских фракција и контроли ега

Nebojša Katić / 21. новембар 2020

Foto: Ilustracija

 

У државама добро симулиране демократије грађани најчешће гласају за оне политичке странке које ће, како верују, на најбољи начин заступати њихове интересе и вредности. У државама које демократију неуспешно симулирају, грађани гласају за или против онога ко је у том тренутку на власти, па избори тако постају нека врста плебисцита. Они који гласају против власти често гласају за „првог из аутобуса”, без јасне идеје шта би промена могла да донесе. Колико год претходни исказ одсликавао скепсу према демократији, добро симулирана демократија свакако је боља од оне друге. Источна Европа, и Србија у њој, имају велико искуство у лошем симулирању демократије.

Када су грађани (уз издашну инострану помоћ) 2000. године свргавали власт гласајући за шаролико друштво окупљено у ДОС-у, они нису гласали за политичке програме удружених странака нити су могли да наслуте шта ће будућност донети. А будућност је донела коалициона трвења, кризне штабове и додатну деструкцију већ тешко нарушених институција, поделу државе на партијске феуде, привредну деструкцију и још већу корупцију од оне из претходног периода. Удворичку елиту претходног режима заменила је „европскија” елита, такође удворичка. Онај део елите који се није јасно политички сврстао остао је на маргини.

Трауматично постоктобарско искуство довело је до тога да део грађана чији су животи упропашћени и/или чије су наде изневерене „октобарском револуцијом”, радије гласа за црног ђавола него за политичке снаге које идентификује с тим периодом. Добар део опозиције и њима наклоњених интелектуалаца као да не разуме ту једноставну чињеницу.

Смисао овог, претпостављам за многе иритантног виђења прошлости, јесте да укаже на сличност данашње политичке ситуације с оном од пре двадесет година. Поново је на сцени бинарна подела за и против једне личности. Поново је на једној страни брутални монопол партије на власти, поново је на опозиционој страни велики број малих партија које се гурају око политичког центра. Разлика је само у томе што нема страног фактора који би то шарено опозиционо друштво ујединио и организовао – бар не за сада.

Мноштво партија не рефлектује ни политички динамизам нити разноликост политичких идеја и идеологија. На сцени је велики број партија које не могу рационално да оправдају своје независно постојање. Ове партије су настале пре свега на сујетама својих лидера и, још горе, одражавају њихове међусобне анимозитете. Ако сличномишљеници нису у стању да се окупе у једној партији, какви су изгледи да коалиција малих партија обезбеди функционалну власт – ако је икада освоји? Да ли бисмо тада поново гледали репризу онога што је виђено у првој деценији овог миленијума? Колико још времена треба да прође како би политичка елита сазрела и разумела да је политика, између осталог, и вештина компромиса и да почива на толеранцији партијских фракција и контроли ега?

Окупљање шаролике опозиције у један блок, из угла политичке прагме и тактике, може бити добра идеја и можда може донети победу на изборима, једног дана. За будућност Србије и нормализацију политичке сцене таква смена власти била би лоша реприза. Србији није потребна широка коалиција политичких снага, већ чишћење, профилисање и укрупњавање политичке сцене, без обзира на то ко је тренутно на власти.

Грађани би требало да знају којим путем опозиционе странке желе да воде Србију, како планирају да остваре своје циљеве и у чему је фундаментална разлика између политике коју води тренутна власт и оне за коју се они залажу. У том контексту није ни изблиза довољно понављати фразе о борби против корупције, о демократизацији јавне сцене и борби за слободне медије. Поучени ранијим искуствима, грађани ће им тешко поверовати на реч.

Смутна су и опасна времена, а власт непрекидно даје поводе да се политички дискурс грубо и примитивно банализује. У таквом амбијенту нема простора за озбиљне разговоре и дебате о путу којим Србија треба да иде. Ово је за опозицију можда и срећна околност, будући да у тако вулгарној какофонији она може да избегне изјашњавање о тешким дилемама које су пред Србијом.

Да је политичка сцена уљуднија и нормалнија, грађани Србије би можда сазнали да у битним политичким опредељењима заправо нема великих концепцијских разлика између власти и највећег дела опозиције. Можда би грађани тада открили да је реч о нечему што Фројд (у другачијем контексту) зове нарцизмом малих разлика, те да у политичком смислу Србија живи задати живот без обзира на то ко је на власти.

Економиста

 

Политика


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.