Поворка поноса је најважнији активистички догађај и прилика да се покаже да су ЛГБТИ особе равноправни чланови нашег друштва

Јавном подршком и доласком на поворку поноса шаље се порука о поштовању људских права.

Maja Isović Dobrijević / 19. јун 2019

Foto: Ilustracija

 

Јавни простор БиХ преплављен је говором мржње који је усмјерен против ЛГБТИ особа. Због тога је важно да јавне личности, чије ријечи допиру до већег броја људи, гласно и јасно кажу НЕ насиљу над ЛГБТ особама, да дају подршку поворци поноса и својим примјером охрабре и друге на такав људски чин.

Јавном подршком и доласком на поворку поноса шаље се порука о поштовању људских права. ЛГБТИ особе не могу се саме изборити за бољи положај у нашем друштву и у тој борби потребна им је подршка свих нас.

Кристина Љевак, в.д. директорица Телевизије Кантона Сарајево, рекла је да се она одувијек и заувијек залаже за једнакоправност ЛГБТИ особа, јер људска права и слободе не смијемо посматрати селективно. ЛГБТИ права су дио универзалних људских права, а нема права и слободе ако сви чланови/це једног друштва не уживају једнак третман, пред законом, на улици, у болници, у насљеђивању партнерске стечевине, каже она, напомињући да је то само дио онога што је онемогућено људима који су у истосполним партнерским емотивним везама. Кристина истиче да свака помисао на насиље, а посебно почињено насиље над ЛГБТИ особама мора бити санксионисано и подразумијевати најтеже казне за починиоце.

“Јавна подршка ЛГБТИ особама дио је мог цјеложивотног опредјелјенја, и новинарског и личног. Када сам се почела бавити новинарством, знала сам да је мој рад бесмислен ако властиту видљивост и дио медијског простора којим располажем не искористим за побољшање положаја свих депривилегованих особа. Мислим да је јавна подршка ЛГБТИ особама моја обавеза, али не мислим да су од те обавезе ‘поштеђени’ и други/е, невисно о томе чим се баве. Свако има неки простор у којем има утицај, било да је то мјесна заједница, локални кафић, хаустор, фукултет или политичка партија. Иако сам и сама претрпјела линч због ЛГБТИ активизма, те била и још увијек сам жртва говора мржње због властитог активизма, не пада ми на памет да одустајем од јавне подршке ЛГБТИ особама. Са активизмом, или боље рећи људскошћу, је исто као са трудноћом, не можете бити мало трудни. Нису ме поколебале пријетње које сам добила, једнако као што није ни напад на Мерлинка фестивал, чему сам присуствовала, или ужас који је пратио први Сарајево qуеер фестивал на ком сам такође била”, рекла је за БУКУ Кристина Љевак.

Она истиче да је неизмјерно важно да особе које нису ЛГБТИ стану у одбрану ЛГБТИ особа и то не само у одбрану, у смислу подршке онда када постоји нека опасност, него да континуирано подржавају борбу за једнакоправност ЛГБТИ особа.

“Мислим да свака одговорна особа не смије да се због властите привилегованости дистанцира од проблема било које мањинске скупине. И јако је важно да освијестимо властите привилегије, а привилегованост није ту да се ужива у њој, него да се помогне онима који немају једнаке могућности, који/е живе у страху и који због тога што воле морају некоме да се правдају. Поражавајуће је што смо дозволили/е да говор мржње у Босни и Херцеговини постане легитимно средство за остваривање политичких поена на ‘све три наше конститутивне стране’”, каже Кристина.

Кристина нам каже да она годинама планира да иде на Поворку поноса у Сарајеву.

“Била сам толико наивна да сам мислила да је вријеме за њу било и прије пет-шест година. Наравно да ћу бити дио Поворке 8. септембра у Сарајеву. Догађај је толико на вријеме најављен да нико неће имати простор за изговор да се није могао/ла организовати и доћи ‘због унапријед преузетих обавеза’. Поворка поноса може бити успјешна само онда ако у њој буде више особа које нису ЛГБТИ и ако покажемо да је проблем ЛГБТИ особа у нашем друштву – проблем свих нас. И ако на њој буду сви/е политичари/ке, комплетан дипломатски кор и босанскохерцеговачке јавне личности. Поворка поноса је најважнији активистички догађај, прилика да се покаже да су ЛГБТИ особе саставни дио нашег друштва, наша браћа и сестре, другови и другарице, пријатељи и комшинице, људи који нису дужни да живе у страху и да у властитим партнерским везама немају једнака права као што их има хетеросексуална већина”, рекла је наша саговорница.

Сандра Дукић, умјетница и професорица из Бањалуке, каже да је она против сваког облика насиља, како физичког, тако и вербалног.

“У својим радовима сам углавном друштвено ангажована, на критике и нападе сам навикнута. Одлучила сам да дам подршку особама ЛГБТ популације зато што су неки мени драги људи напустили ову земљу, јер нису били прихваћени. Трпили су вербалне увреде, а неки чак доживјели и физички напад. Наше друштво је постало сиромашније због њиховог одласка. Не могу да се помирим са тим да још неко младо биће пролази кроз такву патњу”, рекла је за БУКУ Сандра.

Она каже да наше друштво мора бити у стању да препознаје важност давања подршке мањинама и онима који остају незаштићени.

 

“Моралне вриједности треба да буду примарне и морамо бити у стању да направимо јасну разлику између доброг и лошег. Наша права нису угрожена чињеницом да у нашем друштву живе особе ЛГБТ популације, то је нешто што морамо почети да прихватамо. Они нису ти који уништавају породицу као стуб друштва, ту смо, нажалост, сами криви. Вријеме је да престанемо кривити друге за своје неуспјехе. Шта је лоше у љубави, којег год облика била”, каже Сандра.

Она нам каже да вјероватно неће бити у прилици да оде на поворку поноса, али морално је уз све који ће бити тамо. “Свака мука која се преполови буде мања, важно је да знају да нису сами”, каже Сандра.

Наида Мујкић, књижевница и универзитетска професорица из Зенице, каже да је она против сваког облика насиља над ЛГБТИ особама.

“Трагично је да смо као друштво дошли у позицију да се изјашњавамо по питањима као што су различите димензије насиља над ЛГБТИ популацијом, од вербалног до физичког, и нарочито изолације као посебног, и по мени најраширенијег и уједно најтежег облика насиља, јер за ‘хумана’ бића је подразумијевајућа пацифистичка природа и љубав према другом”, рекла је за БУКУ Наида Мујкић.

Она додаје да је своју подршку ЛГБТИ особама дала кроз своје писање, још као млада студентица. Наида је прије десет година у својој првој књизи писала о ЛГБТИ особама и о важности укључивања ЛГБТИ особа у сва поља културе и друштва.

“На својим предавањима своје студенте упознајем са qуеер теоријом, њеним спознајама и постигнућима. То је моја подршка. А људи се мрзе, од провобитне заједнице, па цијела повијест је ланац мржње и насиља према слабијима и другачијима. Но, данас је мржња постала облик забаве, и она настаје усљед недостатка амбиције за самореализацијом у неком аспекту. Колико је мени познато, а можда гријешим, у законима наше земље не постоји јасно дефинаран говор мржње, изузев Декларације о осуди мржње, и све док се ово питање у оквирима кривичног закона не ријеши, а затим се крене у његову спроведбу кроз ригорозне облике новчаног или затворског кажњавања појединаца, мржња ће нажалост бити ‘природно стање’ наше свакодневице”, рекла је Мујкић Наида.

Наида каже да је ужасно болно кад види колико обични људи, који су и сами жртве неког облика насиља, прије свега мислећи на капиталистички систем израбљивања радника и идеолошке праксе потчињавања, показују нетрпељивост према другима који су такође рањиви.

На питање да ли ће подржати Поворку поноса, Наида каже да она живи 3.5 сата од Сарајева, у провинцији, и сви догађаји пролазе мимо ње, али да би вољела да дође и подржи поворку.

“Прошле седмице у возу задесила сам се усред жустре расправе између дјевојке која је ‘бранила’ ЛГБТ права, као и организацију поворке, и старијег господина који је држао джелатски положај у односу спрам овог питања, што је отишло тако далеко, да је дјевојка рекла ‘ако може равногорски четнички покрет парадирати, што не би могли они’. Дакле, дошли смо чак до тога да се основно људско право, право на идентитет, доводи у везу са најгнуснијим нечовјечним облицима репрезентације жеље за елиминацијом другачијих и непожељних”, каже Наида, истичући да је она поворку поноса увијек доживљавала као неку врсту демонстрације слободе и другости, али и друштва које је одговорно према свим својим члановима.

“Када видите поворку у Сарајеву или било гдје друго у свијету, она вас подсјети да не живите у средњем вијеку, него у савременом и слободном друштву у коме свако има једанака права и могућност самоостварења. Е, сад је управо то и проблем, то што се ЛГБТ популација често доживљава као пријетња постојећем патријархалном систему вриједности, но оно што људи не схватају јесте да такав систем вриједности не толерира другост ни у којем облику, а то значи да су унутар њега стигматизирани и болесни, хендикепирани или просто неистомишљеници”, рекла је Наида за наш портал.

За успјех поворке поноса важно је да поред ЛГБТИ особа шетамо сви, јер тако им дајемо подршку, тако се боримо за људска права и нашим ЛГБТИ пријатељима показујемо да, иако је пред њима велика борба, у тој борби нису сами.

Везан текст:

ПОВОРКА ПОНОСА ТЕСТ ДРУШТВА: Ако сви заједно можемо изаћи на улицу и шетати то значи да живимо слободно

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.