Поздрави ми трауму

<п>Данас је година 2010, аугуст је мјесец, годишњица је фамозног распуштања приједорских логора смрти. Путујемо у Приједор, обоје први пут, на додјелу књижевне награде која носи име легендарног приједорског доктора који је, у слободно вријеме, волио писати. У овом сјевернобосанском градићу требамо бити 5. аугуста, тада су, кажу, др. Есу Садиковића одвели из Омарске да би га, вјероватно исти дан, погубили скупа са стотинама других Приједорчана и њихова тијела сакрили педесетак километара од града у опћини Сански Мост</п>

Lamija Begagić / 13. август 2010



Имам километара у ногама, на чему сам захвална божијој провидности и хороскопским близаначким склоностима авантурама и откривањима људи и мјеста. Босанској сам се крајини већ издивила у неколико наврата, али Приједор, не тако мало мјесто у том дијелу Босне, гледала сам тек кроз прозор воза, на редовним турнејама од Сарајева или Зенице ка Сиску или Загребу. Тачније, окретала сам главу од њега, а у око би ми упала тек висока ружна соцмегаломанска зграда Хотела Приједор, помало налик на зенички Хотел Металург и ине друге хотеле из оних времена и оног царства. Окретала сам главу од њега, јер нисам могла у очи погледати граду који се указивао у даљини након што би пруга прошла кроз стару жељезничку станицу са натписом Омарска – Омарска.

Ко зна шта је Приједорчанима некад била Омарска, шта им је било Трнопоље? Ко осим Приједорчана зна јесу ли им то били тек локални топоними, мјеста гдје су имали викенд-куће, гдје су пецали рибе, брали љековите траве или скупљали лишће за школски хербар? Мјеста гдје су се, уз мезу и пиће, увјерили у истинитост оне да нема јада к'о кад акшам пада?

Сви смо ми, прије рата, ако је то вријеме икада и постојало, имали своје Омарске, своје Игмане, Сметове, Звијезде, Бистричаке, Вишњице, Понијере... Сви смо ми, прије рата, имали своје Кератерме, своје жељезаре, цементаре, фабрике акумулатора, аутомобила, Фамосе, Претисе, ТАС-ове... Али нисмо сви ми, у рату, у касно прољеће и рано љето године 1992, још мамурни од изненадних хисторијских преврата, имали своје логоре, у логорима чуваре и мучитеље, нису нас све одводили и нису нас готово све не враћали из наших Омарских, Трнопоља и Кератерма. Приједорчане јесу.

Имам километара у ногама, али први пут улазим у Приједор. Долазим из правца Бања Луке, на сувозачком мјесту Шкоде мог загребачког пријатеља Ивана. Иван и ја, као сви прави пријатељи, дијелимо штошта, а оно што нас посебно повезује јесу наша апсолутна просторна дезоријентираност и временска капсула у којој живимо. Нас двоје смо некако преспавали деведесете, преспавали смо и заплет и врхунац, пробудили се на расплету којег нисмо схватили. Данас је година 2010, аугуст је мјесец, годишњица је фамозног распуштања приједорских логора смрти. Путујемо у Приједор, обоје први пут, на додјелу књижевне награде која носи име легендарног приједорског доктора који је, у слободно вријеме, волио писати. У овом сјевернобосанском градићу требамо бити 5. аугуста, тада су, кажу, др. Есу Садиковића одвели из Омарске да би га, вјероватно исти дан, погубили скупа са стотинама других Приједорчана и њихова тијела сакрили педесетак километара од града у опћини Сански Мост.

Имам километара у ногама и награда по зидовима маминог стана. Није ми ово први пут да се сусрећем са одлукама жирија, честиткама, поздравним говорима и читањима награђене приче. Признања су ми драга, лагао би свако ко би рекао да му икада постане свеједно, али нека је, просто, тешко примити и након њих рећи ишта паметније од хвала и мудрије од тишине.

Примајући ову награду, нисам могла да не споменем свог друга, Приједорчана Амира Камбера. Не могу и не желим ни овај текст завршити без спомињања свог друга Амира Камбера. Амир је из ратног Приједора изашао 1992. године. Своје путовање преко планинских превоја, те љетне ратне ноћи, описао је у причи Амир Камбер, штимер оргуља и клавира. Овај дивни и потресни запис о дјетињству проглашен је најбољом причом на регионалном конкурсу Бун(т)овна п(р)оза на којем сам и сама учествовала. Управо на промоцији зборника Бун(т)овна п(р)оза у Тузли, има томе већ подоста година, и упознајем Амира и, како то већ иде са великим пријатељствима, убрзо схватам да ће веза бити трајна. И јесте. Амиру сам првом јавила за своје признање, чим ме организациони одбор обавијестио. Амиру сам првом рекла да ћу походити његов Приједор. Рекао ми је кратко, у смс-у: Поздрави ми трауму.

Ишла сам у Приједор, видјела сам Приједор. Нисам видјела Омарску, главу сам опет окретала. Спавала сам у ружном високом Хотелу Приједор. Поздравила сам трауму, поздравила сам Приједор, град који је био.

Посветила сам Амиру и Приједору награђену причу. Можда књижевност може што човјек не може. Можда мој зенички поратни приповједач, фиктивни дјечак од 14 (колико је стварни Амир од крви и меса имао када је пјешице прелазио Влашић), може својом причом мијењати вријеме како људи више не би окретали главу од онога што не желе видјети.

Имам километара у ногама и много, много књига на полицама. Вјерујем у књижевност. Вјерујем да ће приче Један живот у два школска часа и Амир Камбер, штимер оргуља и клавира живјети дуже од људи убијених у четири врућа мјесеца у околици Приједора, градића у дивној, зеленој Босанској Крајини.

 

Текст преузет са пријатељског портала .е-новине.цом

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.