Правимо сензацију, умјесто да тражимо рјешење, док дјеца и даље трпе

У новембру протекле године јавност је шокирало и потресло оно што се дешавало иза затворених врата Завода за збрињавање ментално инвалидне дјеце и омладине у Пазарићу.

Sara Velaga / 14. фебруар 2020

foto: pexels

Фотографије дјеце везане за радијаторе и кревете ужаснуле су хиљаде људи. Родитељи су били згрожени, јавност је осуђивала. 

Одржано је неколико протеста, смијењен је Управни одбор. Обећано је предузимање конкретних мјера, како би се стање поправило. Изгледало је као да су све очи упрте у правцу Завода у Пазарићу. А онда је дошао крај године. Са њим, чини се, и крај интересовања за овај проблем. 

Од претјеране утрке за кликбејтом остале су тек мрвице интересовања за штићеника центра данас, али и за питање ко је сада на челу Управног одбора? И хоће ли смјеном директора и Управног одбора заиста бити бољи третман или је народ као и обично само хтио да „падну главе“?

О томе колико и како требамо извјештавати о оваквој и сличним темама, говорило се данас, а наставиће и сутра у Бањалуци. А све у оквиру радионице под називом ““Промовисање и заштита права угрожене дјеце”. Пројекат финансира Европска унија, а имплементирају га ЛИР Цивилно друштво (ЛИР ЦД) и Арбеитер Самаритер Бунд (АСБ).

Активисткиња и правница Ана Котур-Еркић овом приликом је за БУКУ рекла како је ситуација са Пазарићем показала да сензација изазове одређени интерес, али јако брзо спласне ако не доведемо до трајнијег рјешења. 

“Овдје је проблем много шири од тога како је штићеницима у једном заводу, каквих има море у БиХ. Друге случајеве нисмо ни освијетлили, а чак ни поставили питање шта је са њима? Осим тога није се размишљало ни о томе како се стиже до Пазарића, шта то наводи родитеље да их одведу у завод у Пазарићу, шта је потенцијално рјешење, шта је међународни стандард? То су све питања која смо оставили отвореним, нисмо ни тражили одговоре на њих и прећутали смо да се о оваквом стању у Пазарићу прича још од 2007. године.”

Она додаје  како је кључни проблем остао испод тепиха, јер смијеном директора и одбора није се десило ништа.

“Пала је влада у кантону Сарајево. Није нажалост пала због Пазарића, камо пусте среће да јесте. А ни наредна неће, јер ће ове теме остати на маргини, осим у ситуацијама политичког поткусуривања.”

Додаје како је сваки дан који особа са интелектуалним тешкоћама проживи у локалној заједници тема за себе. А за писање о таквим темама увијек постоји сет стручњака, који могу одговорити на дата питања. Они су, како наводи, на располагању, али веома мало се чује њихов глас.

“Увијек имамо наслове како је стање у неком заводу катастрофално, без да наводимо податке колико дјеце се налази у сличним условима широм БиХ. И то треба мијењати.”

Пројектна менаджерка удружења ЛИР цивилног друштва, Биљана Згоњанин за БУКУ је нагласила како кроз овај пројекат већ годину дана успјешно реализују низ активности, које ће трајати све до крај августа ове године. 

“Општи циљ пројекта је подршка демократији И људским правима кроз промоцију, заштиту и поштовање права дјеце кроз подршку цивилног друштва И владиних организација. А осим тога ради се и на индивидуалним циљевима и акивностима, који су засад донијеле велике помаке у сарадњи са институцијама.”

Згоњанин додаје да постоји добро написан сет закона који дефинише права за дјецу, али је највећи проблем у њиховој примјени.

“Институције то не могу саме урадити и зато је сарадња са цивилним и невладиним сектором кључна”, навела је.

А управо начин постаје кључни фактор сваког дјеловања па тако и медијског извјештавања. Ретрауматизација је један од њих, о чему је говорила за БУКУ проф.др Ивана Зечевић.

“Дијете уколико је доживјело неки облик насиља, приликом објаве о томе може изнова осјећати исте симптоме. Али онда његова траума постаје видљива широј заједници. Данас информације нажалост трајно остају и то је оно што представља много већи проблем, што онда и трауме остају трајне уколико се о њима неадекватно извјештава.”

Закључила је како осим тога, неадекватним извјештавањем можемо довести и до стигматизације дјетета, чиме га директно стављамо у одређену категорију.

“Осим тога дијете може имати посљедицу у погледу стварања криве слике о себи. Да се не гледа кроз своје капацитете, већ кроз догађаје који су му се десили или кроз коментаре других људи, нарочито путем друштвених мрежа. А након тога може развити анксиозне, депресивне реакције, које некада воде и до проблема са сном, исхраном, одласком у школу, концетрацијом. Нека дјеца постану агресивна, а нека се повуку у себе, а у радикалним ситуацијама то води и до помисли да живот какав живе није издржив И да нема смисла и помишљају на суицид.”

Зато без обзира на најбоље намјере, које као новинар можете имати, вриједи више пута размислити о томе какве ће посљедице то имати по дјецу. Чији интерес и права требају бити приоритетни.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.