Прича о братству усташа и четника иза легендарне слике фотографисане у Бањалуци

Службени документи НДХ показују да су власти Анте Павелића четнике финанцијски третирале као и усташе

Sergej Županić / 20. мај 2019

Можда и најпознатија заједничка фотографија усташа и четника она је из травња 1942. након што су четници и усташе склопили један од својих споразума око Бање Луке. На слици се истиче Урош Дреновић, четнички војвода који је у Други свјетски рат ушао као резервни часник с чином поручника. Према изворима из књиге "Схадоwс он тхе моунтаин" Марцие Кураповне из 2009., Дреновић је испрва био с партизанима као дио устанка против окупације, да би се четницима придружио већ крајем 1941., чим је дознао да је у његовом крају, а он је био из околице Мањаче, основан четнички одред. Дреновић се врло брзо истакнуо у четничком покрету, као што је и за само неколико мјесеци с представницима НДХ склопио први у низу споразума о заједничкој борби против партизана. "Потписати изјављујем, да сам увијек признавао НДХ, али да сам отишао у шуму, да спасим голи живот, народа у овом крају, као и себе, које су неодговорни елементи почели немилице убијати и пљачкати.

Уједно изјављујем, да ћу заједно са својим наоружаним људима, када очистимо заједно са хрватском војском, према наређењима војног заповједништва читав овај териториј од комунистичких банди, ставити се на потпуно расположење са својим наоружаним људима домобранству", изјавио је тад већ војвода Дреновић на састанку у хотелу "Босна" с усташким заповједницима у Бањој Луци који је окончан споразумом 27. травња 1942. За њим су врло брзо кренули и многи други четнички заповједници. ПУБЛИЦ ДОМАИН Према слову споразума, њима се НДХ обавезала: "...Хрватске оружане снаге заједно са четницима у граду као и на терену сузбијати ће и уништавати комунистичке банде... Обитељи чији су храниоци у заробљеништву, а који не припадају комунистичкој партији добивати ће одмах подпору у смислу постојећих одредаба и то за жену 16 Кн, а за дјете по 10 кн дневно... Исто тако све удовице које су страдале приликом акција око сузбијања побуна а чији хранилац није био комуниста, добит ће одмах подпору од стране државе." Већ у липњу овакав однос прелази у фазу формализирања на подручју цијеле НДХ. Давид Синчић, тада 31-годишњи поджупан Брибира и Сидраге којега је на то мјесто угурао особно Андрија Артуковић, министар полиције у НДХ, био је главни преговарач с четничким војводама око њиховог признавања НДХ. 

Тад већ као стожерник, он пише поглавнику др. Анти Павелићу о низу мјера које треба провести на терену, па тако и: "Обитељима православаца-четника, чији чланови гину у борби проти партизанима, плаћати подпоре онако, како се плаћају за погинуле католичким обитељима." Павелић то убрзо одобрава, Синчић 17. липња 1942. шаљ брзојаве како је склопио споразуме с војводама Богуновићем, Ђујићем, Роквићем и Рађеновићем. "Четници за сурадњу са нама и борбу против партизана немају оружја, стријељива и хране. Потребно их опскрбити преко Книна или у часу додира с нашом војском у Гламочу. Ради потребне оружане акције наших домобрана из Книна с четницима према Гламочу, Босанском Петровцу, јужној Лици, потребно Заповједничтво седме оперативне зоне у Книну послати појачања у људству, оружју, особито стројнице, бацаче мина и војна возила", јавља Синчић. ПУБЛИЦ ДОМАИН Дреновић је био неславан по низу ствари; Нијемцима је продавао заробљене партизанске вође, с усташама и Wехрмацхтом водио је својих 2000 четника у непријатељској офензиви на Козари и слично томе. О сурадњи четника с Wехрмацхтом и усташама свједочи и то што је Дреновић погинуо 1944. у Чађавици кад је у савезничком бомбардирању страдао раме уз раме с њемачким часником. Притом Дреновићев и Синчићев случај нипошто није био изнимка. На састанку у Мркоњић Граду уочи Бање Луке, Дреновића су угостили домобрански бојник Емил Ратај, усташки логорник Константин Урумовић, усташки котарски предстојник Марко Јунгић. Забиљежили су да мањих вербалних чарки међу војницима из пратње јест било, али да је "сватко испребијао своје" који су у томе судјеловали. Четницима су, иначе, руже цвале посвуда по Лици и Далмацији тијеком окупације. 

Већ у листопаду 1941., чим је Павелић Римским уговорима препустио Далмацију фашистичкој Италији, у Сплит је из Колашина навратио четнички војвода Илија Трифуновић-Бирчанин, блиски сурадник Коће Пећанца. Бирчанина ће убрзо Дража Михаиловић именовати командантом Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске, а овај ће му се у љето 1942. из Сплита јавити телеграмом јадикујући како "у Сплиту и цијелој Далмацији... као да је 90 посто комуниста". Да су четници у то вријеме несметано дивљали, показују бројни брутални покољи, у правилу с језивим мучењима људи по у правилу већинским хрватским, али повремено и српским селима. 29. коловоза 1942. побили су у Забиоковљу 36 људи у селу Рашћане, у селу Козица 63 људи, у Драгљанима још 41. Још раније, 1941., четници који су убрзо склопили уговор о сурадњи с НДХ, побили су мноштво цивила око Босанског Грахова, Дрвара, редовнице код Горажда... Заправо, тамо гдје су се они кретали, остављали су потоке крви цивила и спаљена села. ПУБЛИЦ ДОМАИН У јесен 1942. у Омишу се са својим људима нашао заповједник Мане Роквић, четнички вођа с којим су усташке власти НДХ већ склопиле сву могућу сурадњу. И док су усташе клале Србе, Хрвате, Роме и Жидове у Јасеновцу, а четници узвраћали стилски врло сличним дивљањем по хрватским и српским селима, у Сплиту под талијанском окупацијом без проблема ступају и четници и усташе. Чак, кад је у вељачи 1943. Бирчанин умро, у Книну су на паради њему у почаст судјеловали скупа и четници Момчила Ђујића и усташе. 

Највећи инцидент конкретно у Сплиту догодио се у прољеће 1944. када су усташке власти ухитиле неколицину четничких заповједника након покоља више од тисућу цивила, Хрвата, у правилу дјеце, жена и старијих, у селима под Камешницом. Заправо је била ријеч о забуни усташа; те људе су побили припадници СС дивизије Принз Еуген, одраније неславне по масакрима цивила. Заповједник пука 264. дивизије у Сплиту усташама је одмах објаснио тко је побио те људе, заповједио је усташама да пусте четнике на слободу, што су ови и послушали. СС-овцима усташе нису правиле проблеме због масакра над цивилима. Сплит је, заправо, посљедњи пут видио четнике кад су у њ 1944. продрли партизани и истјерали њих, усташе и, у првом реду, њемачки Wехрмацхт и СС. Загребом су, пак, четници посљедњи пут пролазили кад су 7. и 8. свибња 1945., скупа с Нијемцима, усташама, черкезима и другима, пролазили у колони, бјежећи пред партизанским јединицима. У галерији су приказани црногорски четници у тим тренуцима као пролазе Илицом према западу града.

Преузето са www.еxпресс.хр


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.