Прича о рејву у Сарајеву

Плес великог броја људи уз различите стилове електронске музике, или парти, који траје цијелу ноћ (барем до 7 ујутро или дуже), суштина је субкултуре назване рејв (енг. раве = изузетно одушевљење, занос у вези нечега или некога; ентузијастична похвала, величање; изразити ужитак), која изворно представља још једно масовно одбацивање конвенционалних вриједности и својеврсни вентил за израз слободе унутар репресивне цивилизације.

Semra Kikić / 06. новембар 2017

Израз рејв, осим што представља једно суштински екстатично колективно стање, код нас је и заживио давно прије других израза (као што је клабинг), и плесачи су одмах на почетку препознати као рејвери (или партијаши, технаши, партијанери...). Ради се о “златном периоду” послије рата, којега се “стари рејвери” нимало равнодушни присјећају, и који заслужује да се спомене, можда и као неки контраст у свеопштој репродукцији трауме и конфликта, јер се ту дешавало нешто сасвим другачије. Оно што су у УК назвали “друго љето љубави” (1988 - 1989), надовезујући се на контракултуру шездесетих, у БиХ постиже свој одбљесак десет година касније, у сасвим другачијем свјетлу. Године 1998. и 1999. се често спомињу као најбоље, а 2003. као неки незваничан крај тог периода, када се учинило да ће цијели свијет отићи у неком другом правцу којег је плесна еуфорија тек наговјештај, да ће Сарајево постати прогресиван, отворенији град, а БиХ друштво, учествујући у глобалној плесној револуцији, изаћи на пут незаустављиве транзиције у неслутиве научнофантастичне утопије. Иако је рејв сцена у свијету већ била омасовљена и комерцијализована - тај специфични послијератни момент амплификује карактер “тецхно грознице” која се овдје десила. У колективном доживљају музике, повезивању кроз музику и плес, пронађена је “линија бијега” (Делеузе и Гуаттари), идентитет нов и сасвим другачији од наметнутих народњаштава и свих других леталних архаизама са попратним дешавањима. У сивилу које је завладало настајале су привремене оазе заједништва, шаренило и масовна прослава живота.

Модерни ритуал

На тадашњим партијима у БиХ најзаступљенији правац је био тецхно (хард, функ, трибал, минимал, тецххоусе, итд.). Тада још увијек нова музика, са централном улогом ритма изграђеног на бескрају нових синтетичких звуковних боја, бржег темпа, репетитивна, апстрактна, инструментална - као да је имала моћ да сапере наслаге емотивног смећа из претходних лоших искустава (рата, избјеглиштва, раздијељености...) и истопи их у машински генерисан амбијент времена у коме живимо. Спрам тецхна који је звучао као са друге планете, стари жанрови су дјеловали превазиђено (многи музичари остављали су инструменте и почели са фетишизацијом ДЈ опреме), као и одлазак на концерт, јер осим саме музике, велика промјена је била у томе да “публика” задобива средишњу улогу, а не онај ко је на бини, и да се међу присутнима на један веома енергичан начин, у екстатичком трансу, актуализују идеали сажети у познати ПЛУР - пеаце, лове, унит, респецт. У том заједничком плесу индивидуалне разлике постају небитне и предетерминирани односи моћи се губе, а отуђујуће друштвене норме и инхибиције нарцисистичких неуроза нестају у дубоком осјећају отварања и јединства са свима осталима, као и са свиме што постоји, и зато су многи ово искуство прогласили за најсретније моменте у животу. У теорији је уочена сличност овог феномена са древним религијским ритуалима, а још од Диркема је у таквим екстатичким, “електричним” скуповима препозната важност у односу на повезивање заједнице, ревитализацију друштва и извор креативности. М.Елиаде је говорио о “искораку из профаног, обнови суштине, регенерацији бића”... Овај масовни повратак ритуално-исцјељујуће улоге плеса и ритма на велика врата, кроз субкултуру младих, као да је пријеко био потребан и цијелој западној култури, с обзиром на неурозе у мускулатури тијела и заборав екстатичких пракси. (У једном документарном филму ДЈ афричког поријекла говори о свом дојму са првог рејва: “Био сам изненађен да бијелци заправо могу да плешу!”).

До те обнове у овом случају дошло се савременим средствима: комбинованим утицајима брзог темпа, гласних бас фреквенција и екстазија на људско тијело. Није ништа ново да је екстази, што је улични назив за разблажену психоактивну супстанцу МДМА (метилендиоксиметамфетамин), која отвара људе и доводи до повећаног осјећаја повјерења и љубави, био агенс цијеле субкултуре. Али можда шира јавност (склона лицемјерном и игнорантском морализовању а уједно разноразним стимулансима и антидепресивима) не зна да је због невјероватног утицаја на нервни систем, чисти МДМА кориштен у сврхе психотерапије све док због популаризације није постао забрањен и стигматизован (а ускоро ће поново постати легалан као најефикаснији лијек за ПТСП). То не значи да су сви посјетиоци нужно били конзументи - јер до синхронизације са гомилом долази већ од првих удара ритма и еуфорија се месмерички снажно преноси кроз простор. Сарајево

Док је рејв вани био на врхунцу експанзије Сарајево је било под опсадом, и са престанком пуцања одмах се прикључује изразу генерације. Према свједочењима, у тај аутентични апокалиптички амбијент дошли су и путујући соунд сстемс Десерт Сторм и Спирал Трибе који су организовали десетине партија гдје су и локални ДЈ-еви дебитовали, послије чега слиједе многи незаборавни догађаји, окруњени са легендарном Футуром - можда јединим великим фестивалом код нас, који није био комерцијално конципиран. Афтер партији у кафићима су били редовна пракса, а ускоро су чак постали неовисни феномен који више није требао парти да би се вишедневно дружење уз грамофоне и озвучење у нечијој кући или стану звало афтер (а ријеч је од миља попримила разне облике попут: афтерхана, афтеруша, афтераши, афтерање, афтеријање...). Ницали су клубови у којима се пуштала електронска музика (Етреме, ДЈ Цлуб, Ма, Сенатор, Акција, Интернет, Будха Бар, Лабиринт...), ДЈ удружења (Ре*публица, И.М.А., Поситиве Соунд…), дигитални лејблови и радио емисије, и ритам се чуо свугдје.

Осим тих првих слободних партија послије рата, појавили су се и организатори орјентисани на профит, доводећи позната имена да привуку шире масе. Они, природно, нису имали никаквих алтруистичких мотива, па нису бринули због неадекватности изнајмљених простора (попут кино сала са столицама гдје се не може плесати), који су били неиздрживо врели, загушљиви и накрцани, некад и уз праксу затварања воде за пиће у тоалетима како би се продавало пиће на шанку. Уз бесмислену демонстрацију моћи обезбјеђења на улазу, ти догађаји су знали наликовати правој тортури и није била ријеткост да је плесна гомила била незадовољна. Иако је било и пуно добрих партија - који су убрзо постали нови тренд - што доводи до великог прилива (већином мушких) “ликова”, посјетилаца који су долазили из неких других сфера музичког и општег укуса (као што је нпр. “турбо фолк” и систем вриједности који уз то иде - или најприје да на музици уопште нису градили идентитет), али су се у доживљају гласног ритма пронашли на физичком нивоу - било је важно да “лупа”. Они су од стране “урбане раје” добили надимак “поткошуљаши”, што долази од бијеле мушке поткошуље која је постала заштитни знак те неодређене скупине, јер су неки плесали у поткошуљама, понекад укочено као да у руци имају чекић, а дегутантни рурално обојени узвици попут „Хопа цупа, боба лупа!“ или познати “Идемо!”, изазивали су згражавање, јер су директно суочавали са околним (не)укусом од којега се настојало побјећи. На примјеру “поткошуљаша” који су донијели непожељне обрасце понашања, показало се како утопија није једноставна, а ове разлике се можда на нивоу површног, конзументског односа спрам новог “тренда” нису ни могле превазићи. Осим тога, није неважно ни то да негдје око 2003. године превласт над екстазијем преузима спид (метамфетамин), адиктивни стимулант који потиче будност и комуникативност, уз то омогућује конзумирање великих количина алкохола. Тада се “тецхно грозница” већ полако почела разводњавати и велики партији су у једном тренутку престали бити кул, а и Футура се угасила због финансијских разлога. Али без обзира што нису били задовољни оним што су за њих организовали други, није се развила значајнија сарадња ни заједништво међу рејверима изван партија (осим излазака од викенда до викеда) да би се могла десити нека спонтана, органска, непрофитна самоорганизација гдје би сви били одговорни за догађај и имали равноправну улогу, и евентуално покушали створити неку опуштену ДИ (до ит оурселф) слободну парти заједницу. Није постојао довољан број преданих поклоника, а ни материјални услови, нити је постојао ундергроунд начин размишљања, дјеловања и културе, да би се развила групна свијест о активном приступу. Неки ентузијастични организатори (ДЈ и пар пријатеља) су успјевали да се елитистички дистанцирају од шире гомиле користећи различите стратегије да окупе “праву рају” (нпр. позивница са прекриженом поткошуљом или једно вријеме популарна фраза “приватни парти”), док су други већ одавно били пронашли своју урбану есенцију у друм’н’басс-у, ацид јазз-у, бреак беат-у, и другим формама електронске музике - неки кажу да “поткошуљаши” нису знали плесати на изломљене ритмове. Свако се жалио да не постоји „права сцена” и сви су “правили сцену” на почетку 2000-тих, са различитим популарним самоодређујућим појмовима попут “ундергроунд”, “трибал”, “урбан” и тако даље - као да ће тиме магијски призвати све оно чега овдје једноставно није било. То стање ствари и закинутост у многочему (економска ситуација и тадашњи визни режим такође), те опсесија прикључивања “свјетским токовима” у општој клими транзиције, можда и доводе до малограђанских патологија, таштине, подијељености, итд. Сви су хтјели бити у нечему “први” (та малограђанска опсесија се задржала и до данас, па се често може прочитати како је неки ресторан први ресторан те и те хране, или нека трговина прва (и једина) трговина тога и тога) тако да до кооперативности и стварања сцене о којој се маштало - није дошло. Иако се партији нису престали дешавати, а постоје и многе новије озбиљне организације. Али данас је општа слика другачија (можда је у вези с тиме и дошло до разводњавања), и ствари су постављене унутар глобално предетерминираних координата музичке индустрије, гдје се говори о професијама, каријери, пословању и слично, а регије се посматрају као тржишта, и нема више никакве мистификације око трансформативног потенцијала ни идеализма. Америка и Енглеска...које управљају музичким тржиштем, из маркетиншких разлога (на шта је указао Симон Ренолдс) задњих година подводе рејв под шири појам - ЕДМ (Елецтрониц Данце Мусиц), која доноси далеко већи профит него други жанрови, а од 2012-те постоје и велике ЕДМ корпорације. Кроз популарне медије који промовишу тржишну идеологију и све могуће производе музичке индустрије, публика ДЈ-еве усваја као “великане”, “фаце” и “ЕДМ суперзвијезде”. Интернатионал Мусиц Суммит (ИМЦ), чији назив већ носи неку извјесну хијерархијску поенту, тродневна је годишња конференција електронске музике која се одржава на Ибизи, гдје се разматрају тржишни потенцијали, одређују нова циљана тржишта и стратегије маркетинга, а компаније представљају своје пословне идеје и производе. Што се тиче производа, у њиховој годишњој студији индустрије електронске музике, “ИМС Буисинесс Репорт 2017”, пише да су фестивали и клубови највећи извор прихода, а потом слиједе стреаминг, софтаре, хардаре, зарада ДЈ-ева и платформе као што је Соундцлоуд. Према том извјештају, глобална индустрија електронске музике је у 2017. години постигла вриједност од 7,4 милијарде долара (пораст од 3% у односу на прошлу годину, јер се “позитивни тренд” наставља). Некадашња сцена која је настајала спонтано и органски, удруженим дјеловањем пријатеља повезаних заједничким интересима, одлично се уклапа у “рат раце”, преобличена у исполиране, ушминкане спектакле иза којих стоје велике евент менаџмент компаније, чији називи експлоатишу некадашње контракултурне појмове, а посјетиоцима се пружа кичаста антхинг гоес симулација. Нема алтернативне интерпретације система вриједности - креативна енергија упрегнута је у стварање профита и екстаза је колонизована категоријама тржишне логике, која на специфичан начин мијења садржај и суштину естетског доживљаја, стваралаштва и међуљудског повезивања. Иако се недавно десио повратак тајних партија, тешко је у заданим констелацијама видјети идеју слободе.

 

 

Ауторка текста: Семра Кикић:

Семра је дипломирала филозофију и социологију у Сарајеву, те магистрирала индијску филозофију и религију у Варанасију, Индија. Од 2001. године дјелује  као пс транце ДЈ, те као перкусионисткиња и гитаристкиња наступа на многим музичким и театарским фестивалима, радио-емисијама и клубовима, а била је и ауторка радио емисије о пс транце-у. Сарађује са Културном асоцијацијом Амбросиа на перформансима и музичким пројектима, те у организацији партија и других музичких догађаја, а била је и једна од иницијаторки женског фестивала Питцхисе.

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.