Прије точно годину дана убио се ратни злочинац Праљак. Јесмо ли ишта научили?

ПРИЈЕ точно годину дана, 29. студенога 2017. године, у хашкој је судници Слободан Праљак починио самоубојство испијањем отрова у телевизијском пријеносу уживо јер је и другоступањски потврђена пресуда по којој је он ратни злочинац.

Gordan Duhaček / 29. новембар 2018

 

Праљак је био један од осуђеника у процесу тзв. херцеговачкој шесторци, важним цивилним и војним функционерима тзв. Херцег-Босне која је у том процесу де фацто проглашена за удружени злочиначки потхват проведен у сурадњи с првим хрватским предсједником Фрањом Туђманом.

Праљак, који је себе видио као великог хероја за хрватску ствар, није могао поднијети да буде осуђен за ратне злочине који су се починили под његовом командом ХВО-а, а које није негирао, па је усред суднице струсио отров у уста уз повик: “Слободан Праљак није ратни злочинац!” Био је то непријепорно шокантан и невјеројатан тренутак, тим трауматичнији јер се догодио у телевизијском пријеносу који су тисуће људи пратиле уживо.

Дипломирани режисер Праљак који није баш имао неку запажену режисерску каријеру на филму и у казалишту, иако је као син удбаша за то барем имао политичке референце у социјалистичкој Југославији, успио је маестрално режирати своје посљедње тренутке на овом свијету те изазвати жељени ефект код оних које је сматрао вјерном публиком.

Хрватски националисти су Праљка прогласили херојем

И доиста, хрватски националисти из Хрватске и БиХ Праљка су одмах прогласили неупитним херојем и величином, људином и узором, иако баш нитко од њих није одлучио кренути његовим стопама и унаточ томе што се у БиХ показао посве некомпетентним војним лидером којему је криминалац Младен Налетилић Тута гурнуо цијев пиштоља у уста и понизио га пред свима, док се Праљак претходно данима шепурио као начелник главног стожера ХВО-а.

Зато су се подивљали хрватски националисти окомили у застрашујућем изљеву бијеса на све оне који су Праљка захваљујући његовим дјелима и ријечима и правомоћној пресуди Хашког суда сматрали ратним злочинцем те почели масовно пријетити смрћу.

Праљкови поклоници масовно пријетили новинарима смрћу

Хрватска и западна Херцеговина тих дана живјеле су у стању националистичке психозе. Свакога тко није пристајао уз канонизацију Праљка сматрало се и проглашавало велеиздајником и пријетњом хрватском народу, на који се истовремено покушавала пребацити Праљкова ратно-злочиначка кривица. Идеја је била, уз стандардну реторику о томе како смо “сви ми Праљак”, све Хрвате претворити у ратне злочинце, чему су се многи на срећу опирали, укључујући и редакцију Индеxа којој се у данима након Праљкова суицида стално пријетило на све могуће начине.



На крају та подла работа није успјела што се тиче Хрвата из Хрватске, али је нажалост успјела у случају Хрвата из западне Херцеговине који су и због кратковидности лидера из ХДЗ БиХ и локалних портала пристали бити баштиници Праљка и УЗП-а, умјесто да се једном заувијек ослободе тог ратно-злочиначког наслијеђа и покопају га с Праљком.

Минута шутње у сабору за злочинца Праљка

Владајући политичари из ХДЗ су реагирали очекивано: Праљка су мање или више егзалтирано оправдавали, судјелујући у подгријавању најнижих националистичких страсти, али су убрзо и промијенили плочу, након што је постало јасно да се остатак свијета пита каква је то чланица ЕУ-а у којој влада и предсједница славе осуђеног ратног злочинца.

Било је довољно да Гуардиан напише како Хрватска има премијера Андреја Пленковића који оправдава ратног злочинца, да овај посве промијени реторику и заврши цијелу причу око Праљка. Ипак, имали смо у Загребу у Лисинском комеморацију у Праљкову част, својеврсни ХДЗ-ов бал вампира, на којем се дегутантно оплакивало једног ратног злочинца, у чему су судјеловали и неки Пленковићеви министри. Чак је и сабор у режији предсједника Њоње одржао минуту шутње за суицидалног злочинца, на своју вјечну срамоту.

Сличну је трансформацију у вези хашке пресуде херцеговачкој шесторци прошла и предсједница Колинда Грабар-Китаровић - од прве помало набријане реакције до млаког говора у УН-у којег се данас више нитко не сјећа јер је био испразно наклапање и испуњавање бесмислене форме.

Праљак је у Хаагу изгубио јер је својевољно бранио Туђманову политику према БиХ

Убрзо након пресуде, хрватске власти најављивале су да ће повући разне далекосежне потезе у вези пресуде Праљку и спомињања Туђмана у контексту УЗП-а. Иако су правни стручњаци одмах упозорили да од тога нема ништа, с временом је све то заборављено. Република Хрватска и данас признаје пресуду херцеговачкој шесторци и у њој квалифицирани УЗП. 

Стога је и помало дирљиво присјетити се да је након Праљкова самоубојства у Загребу био и организиран просвјед младих хрватских националиста, већином из БиХ, који су марширали с транспарентима на којој су влади РХ поручивали да не прихваћају њезино подаништво, а у међувремену су га очито прихватили. Појео вук магаре, рекло би се у народу. Исто тако је прошла споменута комеморација у Лисинском - најављивало се догађање народа, а у Загребу се појавило пар покислих тисућа који су изгледали патетично, са шкргутањем зубима као врхунцем протеста.

Како је у једној изјави за медије истакнула Праљкова одвјетница Ника Пинтер, он је своју обрану у Хаагу конципирао тако да она буде обрана хрватске, односно Туђманове политике према БиХ из прве половице деведесетих година прошлог стољећа. У тој констатацији садржано је и објашњење зашто је Праљак скончао као осуђени ратни злочинац - та политика је необрањива.

Вриједи примијетити и да је Праљак својим самоубојством достигао апотеозу токсичне мушкости и мачистичког етоса који му је импонирао, неспособан суочити се с реалношћу и прихвати је, него је покушавао пресуду за ратне злочине претворити у племенито-трагични крај једног херојског живота који то није био.

Импровизирани храм ратном злочинцу

Иза Праљка су најдуже остале двије ствари. Прва је импровизирани храм том осуђеном ратном злочинцу на Тргу бана Јелачића који је склоњен тек након неколико тједана и синоћ опет подигнут на истој локацији. Друга је Праљково немало богатство које је као типичан Туђманов генерал стекао деведесетих година.

Нема сумње да ће се и у поводу годишњице Праљкова шокантног самоубојства опет нарицати пар дана о том “хрватском хероју”, у чију част су већ испјеване и ганге. Све то је разина националистичког фолклора која постоји као један од много примјера болести национализма који разара хрватско друштво, али истовремено и неважан детаљ у сагледавању веће слике хрватских проблема. Злочинац Праљак је већ данас сведен на своју праву људску мјеру, он је тривијални куриозитет за питање на пуб квизовима диљем свијета које може примјерице гласити: “Како се зове хрватски генерал који се попут Хермана Гöринга убио након што је осуђен за ратне злочине?”

Не заборавимо на Праљкове жртве и њихове обитељи

Најгора ствар коју је ратни злочинац Праљак барем донекле постигао својим реалитy схоw самоубојством је та што је успио у други план гурнути све оне злочине за које је осуђен с осталима из врха тзв. Херцег-Босне, односно све оне људске животе које је дословно и у пренесеном значењу уништила националистичка ратна политика којој је Праљак одушевљено служио. Њему је рат био авантура, њима је био страшна трагедија. 

Стога текст о годишњици самоубојства ратног злочинца треба завршити жртвама тог осуђеног удруженог злочиначког потхвата, напомињући да је пресудом херцеговачкој шесторци како-тако и на типично неспретан хашки начин ипак донекле задовољена правда коју су ти људи десетљећима чекали. 

Извор Индеx.хр


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.