Приједорски ратни логор биће претворен у центар за мир

Пројекат “Мост мира” планира изградити трајни центар за мир у близини локације злогласног ратног логора у склопу својих активности да помогне младим Босанцима да схвате како да превазиђу разлике створене сукобом

Oslobođenje / 16. август 2019

birn

“Видите ону зграду на углу? То је градска школа. Тамошњи учитељ ме је познавао од кад сам био дијете. Касније је постао један од мојих чувара у Омарској.”

Кемал Перванић прича своју причу док вози по Омарској, насељу са око 3.200 становника у близини Приједора на сјеверу Босне и Херцеговине, пише БИРН.

Док вози, показује гдје живе локални доктори, месари, поштари и грађевинци, а сви су они водили ратни логор Омарска док су служили у Војсци Републике Српске (ВРС), скупљајући и затварајући своје комшије само зато што су били Муслимани.

Перванић је био један од заробљеника својих комшија током 73 дана.

“Психички, сваки се дан чинио као цијела вјечност – јер никад нисам знао да ли ће ме убити у сљедећих неколико минута”, присјећа се он.

Перванић је прошао дуг и мукотрпан пут опоравка, али сада, у 2019. години, он је оснивач и главна покретачка снага иза “Моста мира“, међународне организације која се тренутно фокусира на изградњу мира у Босни и Херцеговини, посебно међу младим људима.

Прошле седмице је “Мост мира” одржао један од својих водећих догађаја, “Пројекат изградње мира”, који је довео групу младих особа доби између 18 и 30 година у Перванићево родно село Кевљани у близини Омарске.

Годишњем догађају који траје једну седмицу присуствују људи из Босне и Херцеговине и иностранства, који разговарају о широком спектру изазовних и сложених тема. Главни је циљ да они оду са дубљим разумијевањем историје тог мјеста, али и визијом како да се превазиђе раскол који је сукоб оставио иза себе.

Кључан је амбијент: овогодишњи “Пројекат за изградњу мира”, углавном се одвијао у друштвеном центру у Кевљанима. Зграда се налази тачно поред фудбалског стадиона гдје су Срби из сусједног села скупили све локалне мушкарце Бошњаке током рата.

Перванић се присјећа како је мања група била одведена у основну школу одмах поред стадиона, гдје су мучени.

“Прозори су били широм отворени јер мислим да су они хтјели да ми чујемо ударце и ломљаву и вриску људи”, каже Перванић.

Потом је та група људи одведена из школе и никада се није вратила. Перванић се окреће и показује на кућу на другом крају цесте, гдје стадо оваца лијено лежи у сјени огромног оближњег дрвета.

“Видите ону бијелу кућу?”, пита.

“Тај човјек [који ту станује] је преживио. Нико други.”

“Није било дијалога”

Након рата, Перванић, аутор књиге под насловом “Дани убијања: Мој пут кроз босански рат”, и продуцент документарног филма “Лијепо село”, настанио се у Великој Британији, гдје је стекао звање магистра у области рјешавања конфликта на Брадфорском универзитету.

Требале су му године прије него што се вратио у Кевљане.

“Први пут сам дошао 2002. године. Била је то велика траума. Дошао сам да разговарам са учитељем који ме мучио и да покушам схватити како је могуће да један прави интелектуалац попут њега постане дио свега тога”, присјећа се он.

Његова друга посјета кући је планирана три године послије, али овог пута Перванић је имао план да са собом доведе групу од десет британских студената на студијско путовање.

“Тада сам схватио да су највеће жртве рата биле генерације рођене током и након њега, јер су изложене свим тим причама, тим митовима.

То може довести до новог сукоба, али, такође, дјеца то не заслужују”, каже он.

Он је заједницу затекао подијељену и неспремну да се бави посљедицама ратних злочина почињених тамо.

“Није било дијалога, разговора. Можда кући, али нигдје друго. Тако да сам помислио, требали бисмо пронаћи начин да приближимо чланове заједнице”, објашњава он.

image

КЕМАЛ ПЕРВАНИЋ/ БИРН /

Перванић и његови сарадници одлучили су да припреме програм намијењен школској дјеци који би користио умјетност као средство за повезивање људи. Умјетнички фестивал са позоришним представама, креативним радионицама и путујућом циркуском трупом из Румуније био је иницијални догађај “Моста мира” организованог 2009.

Али организатори су се сусрели са проблемима: “Дочекани смо са озбиљним отпором. На састанцима, директори школа су бацали књиге на под и говорили ствари као ‘Само преко мене мртвог’”, присјећа се Перванић.

“Првог дана фестивала схватили смо да је и саму дјецу требало убиједити да сједну на аутобус који ће их одвести до локације, а током првих 45 минута нису се хтјели мијешати једни с другима. Али након 45 минута, већ су трчали около и играли се скупа.

“Другог дана дјеца су плакала кад им је речено да више нема мјеста у аутобусу. Претпостављам да су им пријатељи испричали како су се добро провели.”

Изградња “центра за мир”

Један од кључних судионика пројекта је Ницк Мицински, Американац са докторатом политичких наука, чији је ангажман у “Мосту мира” почео када је водио фотографску радионицу. Сада је пројектни координатор организације и суоснивач “Пројекта за изградњу мира”.

Мицински вјерује да му чиненица што је странац омогућава искреније разговоре са Босанцима и Херцеговцима и чини да они говоре о најосјетљивијим темама у друштву које је још увијек расцијепљено националним подјелама.

“То даје одмак и дозволу Босанцима да о томе говоре на друкчији начин. То је нешто као, ‘Објасни ми – објасни ми зашто не идеш у школу са том другом особом’”, каже он.

“Није да им странци говоре како да ријеше проблем. Ради се о додавању једног критичког погледа јер ниси запео у кругу политике”, додаје он.

Један важан аспект пројекта је посјета обиљежавањима ратних инцидената, укључујући и сјећање на Трнопоље, највећи заточенички камп који су водили босански Срби на подручју Приједора.

Неких 30.000 мушкараца, жена и дјеце прошло је кроз логор Трнопоље док је био отворен, у периоду од маја до новембра 1992. године, а затвореници су били мучени, злостављани и убијани.

Локалитет Трнопоља, који се састоји од школе, индустријског комплекса и огромног поља које је било окружено бодљикавом жицом, сада је мјесто годишње комеморације на којој се људи окупе како би чули презентације, гледали филмове и учествовали у дебатама, а ту и преноће.

То је мучно искуство, али учесници “Пројекта за изградњу мира” желе разумјети, без осуђивања.

Према ријечима Мицинског, не ради се само о посјети локалитету и упирању прста у кривце након тога, него више о разумијевању како се та мјеста уклапају у много шири наратив.

“Оно што ми покушавамо додати је да је ово један у историји других чинова насиља широм свијета. Не ради се о хијерархији патњи; не ради се о [томе ко је] највећа жртва”, каже он.

“Мост мира” сада планира успоставити Центар за мир у Кевљанима, који ће дизајнирати локалне архитекте из Приједора и Сарајева уз помоћ страних консултаната.

Центар за мир ће замијенити порушену зграду преко пута злогласног фудбалског терена – бившу кућу локалног доктора и прву кућу у селу која је срушена 1992. – савременим мјестом за учење, које ће такође служити као локално састајалиште.

Чак ће и грађевиснки материјали имати своју причу јер ће доћи са неких од локација ратних злочина, као што је Омарска.

“Такође, желимо се проширити и укључити студенте који студирају у иностранству, који долазе у Босну, како би додали Приједор на списак мјеста која посјећују, јер су то сада Сарајево, Сребреница и Мостар. Поента је довести људе на ово мјесто, па их чак и укључити у сеоску заједницу”, каже Мицински.

Он наглашава да у Босни и Херцеговини још постоји “страх” од суочавања с оним што се десило у прошлости.

Међутим, Перванић каже да је оптимистичан у погледу будућности – “али само ако помогнемо новим генерацијама да не понове исте грешке”.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.