Приликом уписа у основну школу није му препозната дислексија. Имао је минималан успјех. Сада је професор филозофије и социологије

Андреј Јовандић кроз свој рад бори се за рано препознавање дислексије која је дар и доноси човјеку посебан начин размишљања. Случај из Витеза је опомена свима који су укључени у образовни процес, јер је важно што раније препознати дислексију.

Maja Isović Dobrijević / 19. август 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Четрнаестогодишњи Д. З из Витеза је шест година је у образовним институцијама вођен као „ретардиран“. Дјечак на почетку школовања није давао задовољавајуће резултате и због тога је отишао на стручну процјену према којој је одлучено да дјечак спада у категорију лица лаке менталне ретардације и препоручен је наставак школовања по прилагођеном плану и програму уз појачан педагошко - психолошки надзор.

Дјечак је са том дијагнозом растао и школовао се, али мајка познајући своје дијете сумњала је у ту дијагнозу и да би се након толико година установило да дијете није ментално ретардирано, већ да има дислексију.

О овом случају разговарамо да Андрејем Јовандић, дипломираним професором филозофије и социологије предсједником Удружења дислексичара „ЈА“ који се током свог школовања због дислексије сусретао са проблемима управо због дислексије.

Андреј, у свјетлу овог догађаја и погрешне дијагнозе једном дјечаку из Витеза занима ме које је твоје мишљење о овом случају?

Сматрам догађај индикативним који говори о стању, које је незавидно у нашем школству и здравству. Међутим и интерсекторска сарадња и кординација у пракси је минимална, прецизније рећи непостојећа, што директно и континуирано угрожава ментално здравље дјеце и породица!

Дјечак је био у образовном систему и нико није схватио шта је са њим. Како је то уопште могуће? Ко је у свему томе заказао?!

Могуће је! Кроз десетљеће рада у удружењу, сурађујемо с родитељима дјеце која су низ година у образовном систему код којих није препозната и дијагностификована дислексија и сродне тешкоће. Заказале су стручне службе школа, што је посљедица непримјерене едукације и некопетенције стручњака, непостојања организоване ране реакције стручних служби и непостојања стандардизованих процедура дијагностике у паракси! Заказале су све мјеродавне институције које конституишу образовни и здравствени систем!

Да ствар буде још гора дјечак је био на стручној процјени која је утврдила да дјечак спада у категорију „лица лаке менталне ретардације“, па и сам дјечак је усљед стигматизације прихватио такво стање. На крају му је уставовљена дислексија. Колико је ова прича опомена свима нама?

Тај догађај је инидикатор стања дјеловања надлежних  институција које имају аномију или анемију, у којим се налазе некопетентни стручњаци због минималног и неадекватног знања о феномену дислексије и сродних тешкоћа. У институцијама нема стручњака који су едуковани и обучени да дијагностикују и третирају тешкоће које произлазе из неприлагођеног начина поучавања основношколских вјештина невербалном когнитивном стилу који је примаран ученицима које имају дислексију, што проузрокује развој манифестација дислексије, дисграфије... С обзиром, на велики број ученика са недијагностикованом дислексијом, треба бити  ОПОМЕНА, да сви ученици са дислексијом имају исти начин размишљања (ДАР ДИСЛЕКСИЈЕ) као Алберт Еинстеин!

Могуће је да је још дјеце са погрешним дијагнозама.  Како се носити са том чињеницом?

Наше искуство у удружењу говори нам да је нажалост скоро и правило да се ученици са дислексијом и сродним тешкоћама не дијагностикују као такви. Због недостатка примјерених дијагностичких материјала и некопетенције стручњака ученке са дислексијом и сродним тешкоћама скоро по правилу погрешно дијагностикују, често као лака ментална ретардација, успорен развој вјештина и остале погрешне дијагнозе... Посљедица је што се таквим ученицима у потпуности одузима људско право на прилагођени програм образовања (НЕ- смањен програм ). То је програм прилагођеном невербалном когнитивном стилу. Из тога произлазе психолошке и психосоматске посљедице: асоцијална понашања, узнемиреност због константне фрустрације и конфузије у школи, низак степен смопоштовања, поремећаји у понашању агресије и аутоагресије, гавобоља, вртоглавица, болови у стомаку, страхови од школе и неуспјеха, депресије, анксиозност, љутња.... Из свега наведеног, посљедице могу бити асоцијална понашања, деликвенција и слично.

Какво је било твоје искуство у школовању, на почету у основној школи?

Приликом уписа у основну школу није ми  препозната  дислексија! Наставници нису имали разумијевања, очекивали су да примјењујем неадекватне методе учења, због тога и њиховог неадекватног приступа и незнања о дислексији и сродним тешкоћама  имао сам минималан успјех током школовања. Био сам стигматизиран, занемариван, етикетиран, злостављан од наставног кадра што се ученицима са недијагностикованом и „случајно“ диагностикованом дислексијом и данас догађа.

И на факултету си се носио и са потешкоћама, али си их све превладао и постао си професор филозофије и социологије, нетипично за дисклексичаре? Реци нам нешто о том искуству?

Циљ ми је промијенити парадигму да је прво потребно бити неуспјешан у стицању школских вјештина да бих био препознат као особа са дислексијом и сродним тешкоћама. Мој процес студирања био је једини сегмент школовања у ком сам имао прилику показати своје капацитете, предиспозиције и потенцијале, јер су професори и остало наставно особље инсистирали да се студенати усмено изражавају и да интернализујемо знање и развијамо реторичке вјештине. Приликом уписа и прве године студија нисам информисао факултет да сам особа са дислексијом, знајући своје капацитете и потенцијале који произлазе из перцептивног дара овладавања, дара дислексије који је дошао до изражаја током цијелог студирања. У то вријеме наставно особље, али и сад  није примјерено и довољно едуковано о  феномену дислексије. У току студирања наставни процес ми није био прилагођен.

Имајући у виду да се познајемо моглу слободо рећи да ти је мајка била велики ослонац. Колико ти је такав вид подршке био важан у образовању и животу?

Током основношколског и средњошколског образовања родитељи су ми били једина константна подршка, неформално су се едуковали, имали су циљ да схвате феномен дислексије у његовој цјеловитости, што и јесу! Родитељи нису именовали своје стечено знање о дислексији и мојим потребама и правима, знајући да постоји велика могућност стигматизације, етикетирања, занемаривања... које би произашле из великог незнања наставног особља и социјалне средине. Родитељи нису дозволили да прођем кроз процес процјене (категоризације, разврставања) због свјесности о незнању стручног кадра у свим надлежним институцијама. Због посвећености родитеља помогли су ми да спознам како учим и стварам. Иако су резултати у школи били минимални у осталим аспектима живота развијао сам бројне дарове, што ми је очувало самопоуздање.

Да појаснимо, још једном, за оне који не знају, шта је то дислексија?

Ријеч дислексија настала је из грчке ријечи ``дyс`` (што значи слаб, лош, непримјерен ). Дислексија је према дефиницији Ортон Дyслрxиа Социјати Ресеартцх Цомитте (1992) језично утемљена тешкоћа конституциског поријекла. Карактеризирају је тешкоће у декодирању (исчитавању и разумијевању) прочитане ријечи и писања. Ове су тешкоће у декодирању појединих ријечи често неочекиване с обзиром на доб, спознајни ниво, нису резутат опште развојне неспособности или оштећења вида или слуха. Назив дислексија новијег је датума, спада у називе који су настали према критеријима описа понашања особе и функција које су мањкаве. Пријашњи називи садржавали су оно што се тада сматрало узроком сметњи читања. Такви су били медицински називи попут ``минимална церебрална дисфункција``, ``органски поремећаји``или ``психонеуролошки поремећаји``. Осим ових назива према узроку постојао је и низ назива створених такођер према опису понашања као што су сметње читања и писања,  те тешкоче учења. Подразумјевало се да су тешкоће читања  блаже од поремећаја читања.

Дислексија се често назива развојном (енглески- девелопмент дyслекси), а неки аутори попут британског неуролога Цритцхлеyа (1978) за развојну дислексију кажу- То је поремећај учења који започиње тешкоћама учења, а касније мањкавим правописом и одсуством лаког баратања писаним језиком за разлику од говорног језика. Когнитивне је нарави и често генетски условљена. Није узрокована интелектуалним дефицитом, мањком социо-културних прилика начином поучавања нити икаквим неуролошким оштећењем.                                                                                 

Према најновијим научним подјелама сродних поремећаја дислексију данас сматрамо поремећајем читања и писања, она је синдром, скуп различитих тешкоћа у усвајању и кориштењу вјештина читања и писања које се могу појавити у многим степенима и облицима.

Која је твоја порука свима, који раде са дјецом и чији је посао стручна процјена дјечијих стања?

Потребна је  перманентна формална и неформална едукација и константна свјесност улоге едукатора и педагога... у развоју компетентне и смаосталне  кеативне личности, што налаже одговорност и  да се сви ми едукатори константно питамо шта још не знам и шта данас могу научити да бих остварио циљ, да сваки ученик оствари своје пуне потенцијале.

Марију Монтессори и један од њених постулата: „НАУЧИ МЕ КАКО ДА ТЕ НАУЧИМ“

И на крају, какав је живот са дислексијом?

Важно је нагласити да живот особа са дислексијом негативно обиљежи школовање, али не би смјело бити препрека да ученици са дислекијом остваре своје пуне потенцијале у свим подручјима живота.  Живот дислексичара је креативнији, продуктивнији у многим поручјима живота, ако их необогаљи систем породица... Дислексичари, унапређују, обогаћују човјечанство, мијењају свијет. Нисам побједио дислексију! Дислексија није тешкоћа, дислексија је перцептивни дар који омогућава стварање, открића у многим подручјима научних дисциплина, и многим подручјима умјетности... Управо, а не упркос дислексије, сам са лакоћом завршио факултет „гдје нема пуно читања и писања“!

 

Више информација о дислексији или контакт са нашим саговорником можете остварити преко ФБ странице: Удружење Дислексичара- “ЈА” РС Бањалука

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.