Примо Леви: „Зар је то човјек“

Роман „Зар је то човјек“ Примо Леви написао је непосредно по изласку из логора, довршен је 1947. године, када је по први пута и објављен. У предговору, аутор записује како књига жели понудити „вјеродостојан податак за спокојно проучавање неких облика људскога духа“

Tatjana Gromača Vadanjel / 01. фебруар 2018

Прошле је године, у пријеводу Твртка Кларића с талијанског, у издању „Фрактуре“ из Запрешића, објављен најпознатији роман Прима Левија, талијанског писца и преводитеља (Торино 1919–1987), - „Зар је то човјек“, паралелно са књигом есејистичких промишљања „Утопљеници и спашени“. Примо Леви, по темељној изобразби кемичар, као Жидов и припадник талијанског антифашистичког покрета депортиран је у Аусцхитз године 1944. Игром сретних околности (кемичар по струци, други је дио „боравка“ у Аусцхитзу провео у раду у логорском лабораторију), Леви је преживио страхотно искуство, које је обликовало и преусмјерило његов живот у правцу књижевности. Данас су позната његова, аутобиографијом обиљежена дјела: „Смирај“, 1963., гдје тематизира повратак из логора кроз нетом ослобођену Еуропу; кратке прозе „Периодни сустав“, 1975., „Природописне приче“, 1965. и „Ишчашеност облика“, 1971.; књиге знанствено технолошких парабола, романи „Звјездасти кључ“, 1978., и „Ако не сада, када“, 1982.; књиге есеја „Туђе подручје“, 1985., и „Утопљеници и спашени“; особна антологија „Трагање за коријенима“. Примо Леви, некадашњи логораш број 174517, интелектуални знатижељник енциклопедијских интереса, дјеловао је и као преводитељ – преводио је многа знанствена, књижевна и филозофска дјела.

Роман „Зар је то човјек“ Примо Леви написао је непосредно по изласку из логора, довршен је 1947. године, када је по први пута и објављен. У предговору, аутор записује како књига жели понудити „вјеродостојан податак за спокојно проучавање неких облика људскога духа“. Од простодушне предрасуде према којој је „сваки странац непријатељ“, упозорава Леви, све почиње – ланац ксенофобнога низа наставља се све до свога краја на којему стоји „лагер“. Примо Леви у роману „Зар је то човјек“ описује искуство лагера, искуство за које каже да се судионицима чинило, проживљавајући га, „као да гледају неку луду драму, у којој се на позорници појављују вјештице, Дух Свети и враг“. Он потанко описује догађаје, тако да читалац истовремено с приповједачем проживљава цијелу причу. Свједочећи ономе што се је збило, читалац добива потребан капацитет и оруђе којим би присуствовао ауторовим анализама, уз помоћ којих дух апстрахира ствари, лица и догађаје, подижући се изнад цијеле нехумане ситуације, покушавајући тако да је здравим, још увијек логичким расуђивањем опремљеним умом, особама не лишенима савјести, протумачи унутар разуму прихватљивих домена, које се тичу и социолошких, и антрополошких, филозофских, литерарних, повијесних, опће хуманистичких знања и вриједности, а чији смисао и значај описане догађајности у коријену мрве и поништавају.

„Лагер је био оријашко биолошко и друштвено искуство“, закључује на једном мјесту аутор, да би касније додао: „Ми не вјерујемо најобичнијој и најлакшој дедукцији: да је човјек, у сржи, суров, себичан и глуп, како се иначе понаша када се уклони свака друштвена надградња, те да затвореник концентрационог логора није друго до човјек без предрасуда… Есесовско заповједништво показало је „сотонско познавање људи“ при одабиру чувара у логорима...“

Одабир Прима Левија као човјека и аутора био је писати о окрутности и нехуманости фашистичких концентрационих логора, и о патњама којима су људи у њима били подвргнути, али тако да заобилази фокусирати се на властите патње. Текст његова романа, врсноћа његова израза је не толико у умјетничкој обради материјала, колико у интелектуално–аналитичкој. Примо Леви је суров и немилосрдан у тону, прецизности анализа и описа, у детаљима, управо како је суров био сустав којега описује. Приповиједа изравно, у презенту износећи догађаје, утиске, размишљања, тако да читалац, заједно с приповједачем, све изнова проживљава. Нјегов је стил знанствено охлађен, он употребљава посвојну замјеницу „ми“ како би се особно дистанцирао, што више доличи знанственим текстовима, којима је циљ издизање изнад зоне субјективности, у накани да се огледани проблем постави што рационалније („овдје неће бити образлагано“, или „хтјели бисмо додати још нешто“…). Такав строг, хладан стил, у себи иманентно садржи константну ноту моралнога просуђивања и прозивања, у којему згроженост над ониме што се је доживјело и о чему се свједочи, избија из свакога ретка. Левијева горчина нема опозиције, протутеже која би ту горчину ублажила, учинила је барем привидно лакшом (како то имају нека друга, литерарно високо вриједна дјела, која свједоче о истоме искуству, попут оних насталих из пера Пољака Тадеуса Бороског, књиге прича „Код нас у Аусцхитзу“, или Мађара Имре Кертесза, романа „Човјек без судбине“). Велики литерарни узор Прима Левија био је Данте, којега радо и често цитира – „Ту моћи Светог лица трну“, закључује он, цитатом стиха из „Пакла“. У логору Леви среће Јеана, студента Алзашанина, који говори француски и њемачки, а он му објашњава Дантеову „Божанску комедију“, рецитира стихове из „Пакла“, покушава их превести на француски…

Пишући о привикавању на логорска правила и увјете живота, о сналажењу унутар њих, Леви истовремено промишља о сложености феномена лагера, о истини о лагерима која излази на свјетло дана другим путем и на уска врата, док истовремено многи видови лагера још нису били истражени. Након описа почетног „прилагођавања“, у роману „Зар је то човјек“ слиједе описи других „јунака“, који су сви, како каже приповједач, „или непријатељи, или супарници“. Он описује логорску болницу, гдје, лијечећи се, разговара с другим болесницима – испитују једни друге „је ли истина то што се чује о селекцијама, о плину, о крематорију“? У то вријеме Леви још увијек не жели повјеровати, не жели разумјети чињеницу постојања крематорија… Једно поглавље романа описује рад на радилишту, истоваривање жељезних цијеви, неки су дијелови посвећени пријатељству, радосним данима тијеком којих има сунца и свјетлости, и лонца пунога хране.

Према искуству што га у роману описује Примо Леви, о човјеку се у тако екстремним увјетима не може закључити ништа друго него да су „пред исцрпљујућом потребом и тјелесном муком, многе наваде и друштвени нагони сведени на шутњу“. Он повлачи паралелу са тезама из „Воље за моћи“ Фриедрицха Ниетзсцхеа, констатирајући како, „ако нетко посрне и отпочне падати, неће наћи никога тко би му пружио руку, али ће бити оних који ће га гурнути још дубље“.

Слиједе описи дана проведених у логорском лабораторију, гдје су радиле дјевојке које нису биле затворенице, које су за вријеме рада пјевале, разговарале о скорим празницима, одласку кућама. Десет посљедњих дана уочи ослобађања логора Аусцхитз, што их је Леви, заједно с другим преживјелима провео у логорској болници, описани су потанко, дневничким биљешкама.

Уз ово потресно и велико дјело, које, како је изразила америчка списатељица Тони Моррисон, представља „тријумф људских вреднота над патологијом људске деструктивности“, објављена је и књига изванредних есеја Прима Левија, „Утопљеници и спашени“. Књига је у оригиналу први пута објављена године 1986., представља јединствен, прецизан осврт и анализу теме нацистичких логора за уништење, с обзиром на њена разматрања и елаборације у свјетској јавности, четрдесетак година након страшних догађаја. Леви се овдје посебно бави истином о концентрационим логорима, могућностима и начинима њених искривљавања, лажних или недовољно поузданих свједочења и интерпретација, и, особито, негирања, поништавања поразне истине која би требала бити недвојбена.

Он подсјећа на то да су се прве вијести о нацистичким логорима за уништење почеле ширити још тијеком 1942. године, међутим, обзиром да су оне описивале „помор тако широких размјера, тако наглашене окрутности, тако закучастих разлога, јавност је била склона одбацити их због њихове претјераности“.

По истину о концентрационим логорима посебно је болна чињеница перфидне нацистичке манипулације, свјесности о томе како су ствари које чине у тој мјери незамисливе да свијет неће, уколико по завршетку рата и буде преживјелих који ће свједочити, вјеровати њиховим монструозним причама, већ есесовцима који ће све порицати, и који ће тако, према њиховом тадашњем виђењу, које се срећом, ипак није обистинило, диктирати повијест лагера.

У „Утопљеницима и спашенима“ Примо Леви исписује неке важне реченице, које често нису само глас усправне људске савјести, већ пуно говоре и о људској психологији, особито психологији маса, о забрињавајућем утјецају којега на појединца врши колективна свијест: „Извјесно је да то што се истина о лагерима није ширила даље представља једну од највећих колективних кривњи њемачкога народа, те најочитији доказ кукавичлука на који их је срозала хитлеровска страховлада“. Након што изнесе неколико куриозитета, попут чињенице да је њемачка твртка која је, према наруџби заповједништва СС-а, пројектирала, саградила, поставила и издала упорабну дозволу за пећи за кремирање, радила све до 1975. године, чак нити не мијењајући свој службени назив, Леви ће закључити како је „сва подозрења угушио страх, жеља за зарадом, добровољна заслијепљеност и глупост, а у неким случајевима и фанатични нацистички послух“.

Примо Леви брилијантном снагом и јасноћом улази у просторе „иза завјесе“ нацистичких логора, у само тадашње њемачко друштво, у свијест, размишљања, мотивације грађана на кукавичлук, шутњу, непротивљење. Есејима „Утопљеници и спашени“ показује колико је важна културолошка позадина преживјелих логораша, јер им тек она омогућује озбиљну интерпретацију догађаја чији су судионици били – тек су политички затвореници, далеко испред Жидова и криминалаца, што су биле три главне категорије затвореника, могли имати позадину која би им омогућила интерпретацију каква је потребна, обзиром на то да су концентрациони логори били политички феномен.

На једноме мјесту Примо Леви записује реченицу која је важна и за овдашња постратна трауматска искуства, за сваку индивидуалну свијест која је свједок ратног злочина: „Свједочење је ратни чин против фашизма“.

С друге стране, он упозорава на многа изобличавања сјећања на почињени злочин, на тихе пријелазе с лажи на самообману, када људи, обмањујући себе, боље играју своје улоге, утјечући на то да им повјерују сви – и судац, и повјесничар, и читатељ, и супруга и дјеца.Како од онога који се сјећа постати онај који се не сјећа? Једноставно, каже Примо Леви – упорним порицањем чињеница сјећање се одбацује од себе. Он подсјећа на то колико је помнога рада уложено у то да би се спријечило да јавно мнијење дозна што се догађа на територијима окупиранима од стране Трећега Реицха, закључујући како се „цијела повијест Реицха може читати у кључу борбе против памћења, кривотворења, порицања стварности, све до коначног бијега из те стварности“. Коначна је слика такве искривљене, лажне а фанатичне стварности, живота у свијету кулиса који окончава бијегом и крахом, сам Хитлеров крај.

Примо Леви у својим есејима показује крајње суверено владање дискурсом и погледом који се креће од друштвено политичких аспеката проблема лагера, чији је микрокозмос, како замјећује на једноме мјесту, „преслика макрокозмоса тоталитарнога друштва“, преко социолошких и антрополошких, до психолошко филозофских компоненти. Он је тему којом се бави апсолвирао из многих углова, читалац са том свијести свједочи интерпретацији некога тко је ауторитет за подручје о којему говори, а тај ауторитет не одаје само прецизност и темељитост, знанственост приступа, већ и етичност – савјесност којом се огледа сваки од појединих проблема. Из његових реченица и промишљања не просијава само богата културолошка позадина некога коме су цивилизацијске и људске вредноте, вредноте духа усмјереног обликовању оног највишег у човјеку, на првоме мјесту, већ и свјесност да од таквих премиса није одустао, нити у њих изгубио вјеру, нити тијеком најтежих тортура проживљених у концентрационим логору.

Изузетно детаљно Примо Леви анализира односе, хијерархије, утјецаје и ефекте које доносе моћ и повластице, у спрези са насиљем и угњетавањем. Подсјећа на то да су и заточеници гета били тако заслијепљени моћи и угледом, да заборављају своју суштинску крхкост, и да су они са којима се „споразумијевају“, а који су са друге стране жице, уствари „господари смрти“. Неразликовање жртви од убојица назива „моралном болешћу, злокобним знаком саучеништва“.

Хитлерову владавину сагледава као карактеристичну по своме „бескорисном насиљу, које је само себи било сврхом, усмјерено једино стварању боли“. Напомиње како се никада толики број људских жртава није угасио у тако кратком времену, и у тако „луцидном споју технологије, фанатизма и окрутности“.

Посебну позорност Примо Леви даје осјећањима, стањима људи који су се након заточеништва у логорима нашли на слободи – готово сви они осјећају кривњу, јер нису помогли онима који нису преживјели. Та је кривња мучила и самога аутора ових изванредних књига, у чијем рукопису појам „интелектуално поштење“ поприма пуну подударност са својим унутарњим значењем. Уза то, анализа концентрационих логора какву даје Примо Леви не допушта стереотипима, црно-бијелим пројекцијама, искривљеним или недовољно досљедним или недовољно потпуним интерпретацијама да доминирају над овом сложеном темом, која нипошто не може бити апсолвирана једноставним анализама.

 

Ауторица: Татјана Громача Вадањел, Прометеј.ба

 

 


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.