Проф. Миодраг Живановић позива на револуцију: Можемо промијенити ово стање, успоставити нови поредак, једино на улици!

Са професором Миодрагом Живановићем разговарамо на обали ријеке Врбас. Проф. Живановић броји своје прве пензионерске дане, али сматра да то није период живота кад човјек треба да се преда.

BUKA portal / 18. новембар 2019

Foto: Buka

Професор Живановић и Бука другују од самог оснивања нашег магазине прије много година, а у првом штампаном издању Буке објављен је интервју са професором Живановићем насловљен “Како су нам опљачкали памет”. 

Ако нам је нешто опљачкано, претпоставка је да смо имали шта за опљачкати. Има ли се данас шта још опљачкати?

Донедавно је било шта да се опљачка, уназад десетак година, међутим, они који су били носиоци те памети, који су могли користећи ту памет нешто да промијене овдје, да живот коначно добије људске обрисе,  су отишли и онда се прије десетак година појавио тај проблем - ко заправо овдје живи? Има ли овдје мислећих људи, људи који посједују визију? Визија је највиши вид спознаје и онај ко посједује визију могао би правити искораке изван свакодневнице, изван онога што нас окружује паланачки, махалски. Нажалост, ствари су се одвијале у једном правцу суноврата, поништавања свих вриједности. 

Као професор филозофије и социологије на Универзитету у Бањалуци, професор Живановић је највећи дио свог радног вијека провео преносећи своје знање и свој широки поглед на свијет студентима. Један је од ријетких припадника академске заједнице који се никада није устезао да јавно изнесе своје мишљење. Међутим, иако је и властитим примјером указивао на важност активног учешћа у јавном животу, тај друштвени ангажман је изостао међу студентима.

Зашто?

Мислим да је ријеч о једном тихом разарању, нечему што личи на ерозију цијелог сектора образовања. Ти деформитети образовања, од вртића преко основног и средњег образовања, па све до универзитета, блокирају све оно што би требало бити мисаоно, што би требало бити критички усмјерено према стварности, што би требало водити према искорацима у будућност. Нажалост, наша дјеца су већ деценијама ископчана, ишчупана из тих коријена које би образовање требало носити са собом и у себи.  Различити су узроци за такво стање, а посљедице су несагледиве.
Дјеца, млади људи, па и ми старији, нисмо ми постали стерилни, ушкопљени, како би се народски рекло, такав систем образовања, стицања знања, произвео је то да се ми дијелимо по неким другим критеријима, не по томе ко и колико трчи за знањем, колико се оспособљава да изгради сопствену визију, јер без сопствене визије нема будућности. Чини ми се, а волио бих да нисам у праву, да смо прекасно почели разговоре о тим темама да је доста људи отишло одавде, прије свега младих, а отишли су и старији. Шта ћемо онда чинити? Треба почети прво отворено разговарати о томе. Ми нисмо дошли до тога ни да отворено разговарамо о томе, а камоли да те проблеме рјешавамо. Ми још нисмо ни загребали, да барем угледамо оно што нас кочи, што је проблем, што представља морбидне посљедице уплитања дневне политике у области образовања, али и цијелог живота. Ходамо овим нашим Балканом као зомбији, не знамо ни гдје се налазимо, ни зашто смо уопште дошли ту, нити гдје идемо.  Како ћемо почети нешто да мијењамо кад не знамо ни шта треба да мијењамо, ни на који начин?

Зар не мислите да је то једна грчевита борба да све остане исто? Недавно смо са Зијахом Соколовићем разговарали о духовној тромости, о човјеку који се не креће цијели живот и неминовно запада у тромост, и тијела, и духа. Остати исти у свијету који се мијења, да ли је то заиста успјех? Да ли је успјех не мијењати се, задржати своје најгоре особине и сматрати то својом врлином. Јесмо ли ми таоци тог стајања у мјесту? 

То стајање у мјесто је давно од нас направило таоце. То је мисао паланке и, наравно, све особине које паланка носи са собом.  Код нас у БиХ постоји још једна слична средина, сличан стил живљења, то је махала. С тим да је махала нешто топлије него паланка. Паланка је хладна и брутална, поништава и понижава све што је људско, то је све што је антиљудско. И шта нам се онда дешава? Зијах Соколовић је то сјајно примијетио, да морамо бити отворени за сусрете, било да су то метафорични сусрети или су то сусрети кроз путовања, кроз сусрете са другачијим људима.
Тај однос Ја и Други је темељно питање 20. и 21. вијека. Тај се феномен није обликовао раније, то је 20. вијек, у два велика свјетска рата, и 21. вијек. Ко је онај други, ми се ријетко питамо. Ко је тај што са мном разговара?

Дехуманизација Другога и дан данас је присутна, срећом немамо рат у овом тренутку када је та дехуманизација доживјела кулминацију, када се олако убијало и губили животи. Али и данас се дешава дехуманизација другога, да смо сами ми важни, само наше је важно, чак ни то Ја није важно у односу на то Ми.

Ја уназад двадесет година говорим и пишем о томе, тај проблем Другог се појављује прво са идејом великих повијести, великих свјетских догађања и са нашом позицијом у томе, позицијом обичног човјека у томе. Посматрамо та дешавања као на филмском плату, а никад се не питамо ко је тај Други који са нама заједно из публике гледа тај филм. Фали нам то питање ко је тај други.

Имамо константно погрешно усмјерен бијес ка Другоме. То што се лоше живи у Бањалуци, увијек умјесто да пројектујете тај бијес према оном које узрочник таквог стања, бијесни сте на једнако несрећног као што сте ви, само зато што се другачије зове, што је другачије вјероисповијести, живи на другом подручју. Мрзите неког кога никад нисте ни видјели. Како је тако вјешто направљена манипулација да мрзимо неког кога нисмо ни упознали, ко нам ничим није наудио, умјесто да бијес усмјеримо према ономе ко нас пљачка, ко нам је отео прошлост, ко ће нам отети и будућност?

То је наглавачке обрнут проблем. Што је апсолутно нељудски. Код нас тај Други и Другачији не постоји. Постоји само као непријатељ, ни у једној другој варијанти не постоји. Од свих политичких или историјских идеја у развоју човјечанства само двије идеје су реализоване до краја. Прва је стаљинизам, а друга је нацизам. Те двије идеје су до краја остварене. Зашто ове друге нису остварене, то је велика тема. Али нам шаље битну поруку.  Да ли свака идеја, ако хоће да се реализује, да се оствари до краја, у будућој повијести, да ли она води нацизму, стаљинизму и фашизму? То су тешке слутње и тешке теме, али морам рећи, постоје виђења да су овакве деформације, поништавање другог, убијање стотина милиона људи на разним меридијанима, у разним временима, то је све једна игра која не води ничему што би било добро, људски, продуктивно. Ради се о болести,  то су игре болесних умова. Можемо их именовати колико хоћете, цијела повијест је препуна болесних умова и болесних идеја.

Прије 15-ак година био сам гост у Њемачкој, на обиљежавању Дана побједе над фашизмом. Дакле, Нијемци су обиљежавали Дан побједе над фашизмом. Свако од нас је добио прилику да се обрати Бундестагу, да им честита. За њих је било запрепашћујуће да је половина бивше Југославије укинула обиљежавање Дана побједе над фашизмом, без обзира што смо ми имали и морално и политичко право да то обиљежавамо више него сви други у нашем окружењу. То потпуно поништавање људских историјски вриједности и брисање из  нашег видокруга. Шта се нама догодило? Ми који смо прошли и Први свјетски рат и Други свјетски рат, ослободилачке ратове, како смо их звали, да смо укинули Дан побједе над фашизмом. Никакве воде Врбаса не могу спрати с нас ту бруку и срамоту. То је проблем што се односимо тако према прошлости, а још горе што се односимо тако према будућности.

Ту се намеће питање зашто изостаје побуна против таквог стања. Имамо све разлоге за побуну, али она потпуно изостаје? Сједимо на обалама ријеке гдје су се прошле године у ово вријеме свакодневно окупљали грађани тажећи одговор на питање ко је убио њиховог суграђанина, Давида Драгичевића. Имамо само ограничене побуне ту и тамо, али генерално, колико је разлога за побуну, побуне готово да и нема.

Поново упозоравам на то да је потребно да човјек има визију. Човјек, и кад му је најгоре, и кад види да ће можда умријети од глади, или у некој несрећи изгубити живот, ако има визију, он ће се спасити. Али без визије, није могућа побуна. Визија је вид наде. Како ћемо дизати побуну, како ћемо показати да имамо још нешто мало наде, или мало више наде него што се мисли, ако имамо овдје, не неко нормално друштво, већ једну збирку, једно мноштво апсолутно резигнираних, разочараних људи, који немају ни шта да једу, који су понижени у сваком дјелићу свог живота. Не могу они дизати побуну, не могу дизати револуцију, зато што из такве позиције то припада научној фантастици.

 

 

Када погледамо актуелну власт, коју персонификује Милорад Додик, он лично је на власт дошао побуном против тадашњег система, тадашње партије СДС, која је имала све под потпуном контролом у РС. Милорад Додик је био један од оних који су се побунили против таквог стања, због потпуне контроле над медијима, над економијом, због корупције. Људима је дјеловао искрено у тој побуни, на власт је дошао са само два посланика у парламенту. Скупљали су се људи на трговима, побуна је била на улици... Он данас потпуно забрањује побуну. Закони које су усвојили чланови његове парије, која има потпуну власт, онемогућавају протесте сличне о нима на таласу каквих је он дошао на власт. Данас је троје људи скуп који мора бити пријављен. Тада нас је могло бити хиљаде на улицама, без бојазни да ћемо бити кажњени. Како они који су дошли побуном на власт тако брзо забораве да је једино побуном могуће нешто промијенити, да је требају дозволити? 

Проблем је у томе што се то понављање повијести јавља периодично. Свако мало се појави. У овом случају, Додик је дошао на власт побуном, али историја се понавља на два начина, једном као трагедија, други пут као комедија. Нама се увијек понавља као трагедија. Ми овдје немамо политичара. Цијели Балкан нема ни једног јединог политичара. Александар Вучић је демагог, он није политичар. Милорад Додик такође није политичар, он је технолог власти. У Републици Хрватској, руководство није оптерећено проблемима које треба рјешавати, него како ће да покажу Европи да су они антифашисти, како да преболе НДХ. Говорим поједностављено, да ми неко не замјери. Да не говорим о Црној Гори, Македонији или другим дијеловима Балкана. Пошто нема политичара, онда је све дозвољено. Нема правих политичара, а прави политичар би требао да се бави како да што боље организује живот у свом малом полису, јер политика је брига за полис, права политика а не ове калкулације које слушамо и гледамо и о којима дискутујемо сваки дан.

Успјешне државе су државе јаких институција, а релативно слабих политичара. Слабе државе и слабе ентитете карактеришу јаки политичари. Недостатак институција, скршене институције, ако живимо у демократском друштву, можемо мијењати само изборима. Међутим, у ситуацији у којој један човјек или једна странка на власти има апсолутну моћ, свако ко би покушао учествовати на изборима унапријед је осуђен на пропаст, јер не располаже ресурсима којима располаже владајућа странка. Професор Живановић годинама говори да не види сврху у изборима.

На који начин онда да се изборимо да нам буде боље, да почнемо живјети као сав нормалан свијет? 

Ми можемо промијенити ово стање, успоставити нови поредак, једино на улици, дакле изван институција власти, јер оне су показале да раде против људи, против грађана, свих нас који живимо, и младих, и старих. Ангажман институција не може дати ништа, то је једина могућност која може дати ефекта. Институције нашег система не радие ништа, чак се бахато понашају. Знам понешто о томе шта ће нам се догађати. Како каналисати када смо констатовали да нема визије, колико наде нам остаје за визију. Људи требају узети ствари у своје руке, имамо право да се боримо за њу против потпуне пропасти у коју идемо. Не доводе економски проблеми примарно до таквих посљедица, већ одсуство наде. Људи без наде не могу промијенити ништа, а сви житељи ових простора су изгубили наду. 

 

Цијели разговор можете погледати овдје:
 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.