Професор Драшко Маринковић: Република Српска је за 15 година изгубила 55.368 становника, 80 школа, 900 одјељења… без исељавања

Професор др. Драшко Маринковић у интервјуу за БУКУ коментарише суморну демографску ситуацију, да ли смо пред нестајањем, зашто немамо тачне податке о исељавању, те каква нас будућност очекује...

Tatjana Čalić / 06. мај 2019

foto BUKA

Све нас је мање на овим просторима - мање нас се рађа, све више нас одлази, постајемо све старија нација. Они који још увијек нису отишли, само чекају да им се пружи прилика јер овдје не виде перспективу ни за себе, ни за своју дјецу.
Шта је узрок овако суморне слике - економска ситуација, миграције, незаинтересованост државе или све заједно. Постоји ли адекватна демографска стратегија, зашто немамо тачне податке о исељавању, те каква нас будућност очекује, само су нека од питања којих смо се дотакли у разговору са професором др. Драшком Маринковићем, редовним професором на катедри за друштвену географију и демографију Природно-математичког факултета Универзитета у Бањој Луци.

Стално се говори да је стање алармантно, да смо пред нестајањем, те ријечи користе ваше колеге како из БиХ, тако и из региона, слажете ли се са њима?

Демографски нестати је дугорочан процес, тако да ћемо веома тешко доживјети судбину Хазара или неких других народа који су нестали, ишчезли, али колеге упозорења дају са пуним правом. Зашто? Смањује се обим популације, дакле квантитет, са смањењем квантитета сваким даном долази у питање и квалитет, а ту су у демографском смислу они који носе репродукцију, односно млади. Додата отежавајућа околност је интензивиран одлазак младих са ових простора. Примјерице, пројекције које базирамо само на виталној статистици, односно на смањењу броја рођених, указују да до 2050. године у Републици Српској неће бити више од 800 000 људи. Међутим, када узмемо у обзир и миграције, онда ћемо вјероватно и пуно раније доћи до популације од само 800 000.
Уз то, ми смо све старији, имамо све већи број корисника фонда ПИО, а младих је све мање. Сада је наш највећи проблем незапосленост и недостатак радне снаге у одређеним гранама, а који ће тек бити изражен у будућности. Уз овај проблем треба везати и емиграцију, у коју више не одлази само појединац, него он сада са собом води и комплетну породицу. То је заиста тренутно један велики проблем и емиграција ће уз депопулацију сигурно постати најзначајнији фактор одрживости становништва на простору Републике Српске.

 


Које су све појаве довеле до тога да данас имамо овакву демографску ситуацију?  

Ако анализирамо статистичке показатеље у последњих 20 година у Републици Српској, ти процеси су: природна депопулација - све већи број умрлих и све мањи број рођених; све присутније старење становништва, јер смо са просјечном старости од 42 године међу најстаријима у Европи; потом демографско пражњење и феминизација села; све већа концентрација становништва у градовима и, наравно, растући негативни миграциони салдо, који је присутан на овим просторима задњих 50-ак година, а у коме нам посебно одлази репродуктивни и контингент радно способног становништва.


Колико годишње губимо становништва због негативног природног прираштаја?

Негативан природни прираштај је овдје присутан од 2002. године. За прошлу годину подаци још нису доступни, али ако узмемо податке од 2002. па до 2017. године, дакле за 15 година смо само по основу природног прираштаја остали без  55.368 становника, што је 4,8 посто укупне популације.  Ако анализирамо податак за 2017. годину, онда је разлика броја умрлих већа у односу на број рођених за 5.324, па нам је стопа природног прираштаја -4,6 промила. Наталитет нам је посљедњих седам година прилично константан, тако да се годишње у просјеку рађа око 9.400 дјеце, а 2017. године је укупно рођено 9.339 беба, па је стопа наталитета била 8,1 промил. Сада се на овај проблем надовезује проблем исељавања, па је велико питање је да ли ће се у будуће због исељавања жена у репродуктивном периоду осјетно смањити и број рођене дјеце.
Некако је најочигледније када пресликамо све ово што нам се дешава у смислу демографске рецесије на број дјеце која се сваке године уписују у основне школе. Ако узмемо податак да смо у основним школама у Републици Српској у школској 1996/1997. години укупно имали 127.426 ученика, а да школске 2018/2019.  године имамо свега 89.645 ученика, значи да се број ученика апсолутно смањио за 37.781 ученика или за око 30 посто, односно да смо сваке године губили по у просјеку око 1.700 ученика. То се између осталог одразило на мањи број уписаних средњошколаца и студената, али и на суфицит наставног кадра, на затварање школа, гашење одјељења, односно можемо рећи да смо само у последњих 15 година затворили више од 80 школа, да имамо 900 одјељења мање, итд.


Какви су показатељи везано за морталитет?

Морталитет је код нас у благом порасту, па ако у анлизу узмемо последњих 7 година, можемо рећи да нам просјечно годишње умире око 14.000 људи. Значи у просјеку се рађа око 9.400, а умире око 14.000, па је за овако малу популацију та разлика доста велика. Тако је 2017. године укупно умрло 14.663 лица, па стопа морталитета била 12,7 промила. С обзиром да је исте године процијењено да је млађих од 14 година било свега 13,5 посто, а старијих од 65 година чак 18,9 посто, требамо се запитати до чега ће све то у будућности довести? Довешће сигурно до великих промјена у биолошкој и социо-економској структури, а касније и у фондовима који треба да функционишу на бази броја радника који треба да зараде пензију и за вас и за мене, што са оваквим трендовима сада изгледа немогуће.

 

 


Шта је са миграцијама ван земље, одласку обрзованог кадра, комплетних породица? Стиче се дојам да се њима нико овдје озбиљно није бавио, да се игноришу?

Тачно, у праћењу миграција имамо један велики проблем, јер нам недостају поуздани статистички подаци о броју исељених, али и усељених. Ми тренутно статистички не пратимо вањске миграције, а од свог настанка то не прати ни статистика у Републици Српској, а ни на нивоу Босне и Херцеговине.


Зашто?

Вањске миграције у прошлости нису праћене ни у бившој Југославији, јер то није било популарно за државу, поготову због социјалистичког уређења. Тада су сматрали да ако подаци указују да је одсељавање веће, онда то аутоматски значи да је овдје лош квалитет живота. Тако је то било у бившој Југославији.


Ни данас није ништа другачије.

И данас то ни за кога није популарно, јер живимо на једној балканској “вјетрометини”, у којој се још увијек само гледа ко је чији, а мање гледамо ко је гдје. То би сада требали озбиљније гледати јер нам се држава убрзано празни. 
Требали би нам бити веома важни тачни подаци о укупном броју и структурама становништва, а посебно о миграцијама, јер ако желите озбиљне пројекције, планове и стратегије онда морате укључити све компоненте демографског развоја једног простора.
Предлагао сам да се и код нас уведе јединствени регистар становништва, који би обухватио и податке о мигрантима, тј. број одсељених и досељених и који би нам олакшао да брже дођемо до тачних података колико нас заправо има. У том случају би попис становништва код нас могао постати споредно питање и послужити само за провјеру регистра и то на неком узорку, како се то ради у развијеним државама у свијету. Регистар становништва би садржавао све основне податке из база које већ имамо, као што је ИДДЕЕА, регистар здравствених картона, регистар пореских обвезника, регистар пензионера, школске популације, студената и податке виталне статистике (рођени, умрли, склопљени бракови)  итд., чиме би створили јединствену базу података на коју би се још додале информације када се неко одсељава или усељава у нашу земљу. Али то није прихваћено, зашто не знам, али ваљда многима одговара да тапкамо у мраку, да говоримо о бројкама како коме одговара.
Још један проблем који је посебно важан је просторни размјештај нашег становништва. Дакле, ми се просторно празнимо, а то овдје у граду Бањој Луци можда на први поглед ни не осјетимо, али када одете у околину, до мањих мјеста, поготово руралних средина, па видите затворене капије, ноћу угашена свјетла у кућама, онда се запитате колико нас заправо има. 


Како тај размјештај изгледа?

Нама се становништво све више концентрише у већим градовима као што су Бањалука, Бијељина, Приједор, Добој, Источно Сарајево и Требиње, и то је то. Када то пратимо са аспекта природног прираштаја онда можемо истаћи да је крајем 90-тих година прошлог вијека половина наших општина и градова имала позитиван природни прираштај, а да је 2017. године таква ситуација забиљежена само у Бањој Луци и Лакташима.
Бања Лука је 2017. године имала свега 43 више рођених од умрлих, а Лакташи 38, док су остале градске средине у минусу, Бијељина има више умрлих за 453 него рођених; Приједор за 339; Источно Сарајево за 271; Добој за 268; Градишка за 268. С обзиром да ови градови имају позитиван салдо унутрашњих миграција, онда је њихова судбина још тежа, јер поред тога што им се досељава становништво они и даље имају негативан природни прираштај. Велико питање је заправо и колико ће у нашим општинама, поготово малим по броју становника, у будуће бити становништва, а ми градимо инфраструктуру, правимо путеве и радимо многе ствари за тренутни број људи. Дакле, сваким даном број становника у мањим општинама се смањује. Прогнозе указују да се сваке године у просјеку смањи број становника за око 5.000 због негативног природног прираштаја и за још око 10.000 због исељавања, то је за око 15.000 људи мање. Поставља се најозбиљније питање ко ће у будућности одржавати постојећу инфраструктуру, ко ће пунити фондове, од чега ће се исплаћивати пензије. 

 

Бањалука


Шта је са мјерама, имамо ли их уопште?

Имамо поједине мјере које су расуте у систему. Разна министарства и институције проводе одређене мјере популационе политике, али се показало да су недовољне. Зашто? Јер нису прије свега као такве нису довољно препознате и већина људи сматра да су те мјере углавном социјалног карактера. Ја сам један од оних који је последњих 10 година заговарао да се те мјере раздвоје на социјалне и пронаталитетне и да се као такве требају проводити и на државном и на нивоу локалне самоуправе.


Какве нам пронаталитетне мјере требају?

Пронаталитетне мјере требате усмјерити према циљној групи становништва. Ако су то млади људи старости од 25 до 35 година требате рећи са којим мјерама конкретно ви њих подстичете на рађање  дјеце и које ће субвенције имати. С друге стране их на неки начин треба и мотивисати и на неки начин обавезати да овдје остану да живе и раде. Имате разне моделе како многи рјешавају овај проблем, а најновији је мађарски примјер. О овим моделима треба озбиљније размислити. Наиме, треба, такође, знати да популациона политика није универзална, и да се не може само преписати неки модел, односно да сваки простор је прича за себе. По мом мишљењу ми требамо и просторно диференцирати популациону политику зато јер смо у неким дјеловима Републике Српске већ изгубили демографску битку, па немамо потребе за провођењем пронаталитетних мјера у мјестима гдје живе само стари људи, односно требамо видјети гдје за то постоји репродуктивни потенцијал.  Такође, требамо видјети гдје постоји могућност за тзв. руралну ревитализацију јер има и породица које желе остати на селу и бавити се различитим дјелатностима у руралној средини. 
Мјере пронаталитене популационе политике треба да буду усмјерене према женама које има једно дјете, а жели да роде друго, онима које имају друго, да се лакше одлуче за треће, итд. Некако нам је проходност од рожења првог до другог дјетета најбоља. Међутим, сада је највећи проблем мотивисати жене да роде прво дјете, јер се млади људи све теже одлучују на прво дјете, тако да нам је за замјену генерација сада у више од 50 посто слућаја недостају прворођена дјеца. Према моделу оптимум за укупну замјену генерација нама тренутно недостаје сваке године око 7.200 дјеце, јер роди нам се годишње око 9.400, а требало би да се роди око 16.600 дјеце. У нашим породицама се у последњих 15 година врло мало рађа трећерођене дјеце, око 1 200, а као четврторођених испод 300. 


Које мјере би, по Вама, овдје могле функционисти?

За мене је дјечији додатак универзална и најефикаснија мјера. У свијету су препознате и друге мјере као што је лијечење стерилитета, а свакако једна од веома ефикасних је и мјера која није тако скупа а то је популациона едукација, којом се дугорочно мијења популациона клима у друштву.
Код нас је у градовима велики проблем обухвата дјеце вртићима, као и велики број незапослених, па зашто онда не покушати дио незапослених преквалификовати и запослити и отворити нове вртиће. По мом мишљену рад вртића би требао да буде прилагођен радним активностима родитеља дјеце. Тренутно проводимо мјере које се односе на додатак за незапослене мајке, што је добро, али требамо нешто урадити и за мајке које раде, јер велики је проблем ускладити рад и родитељство. Док ми овдје разговарамо многим запосленим женама је дијете прехлађено, треба изаћи са посла, треба се организовати, зашто онда као мјеру не понудити мајкама мале дјеце флексибилно радно вријеме, па ако сте нпр.мајка дјетета до 2 године да радите пола радног времена. Суштина је у томе да друштво треба да препозна гдје треба дјеловати, а онда да појединци схвате да друштво  на тај начин брине о њиховој дјеци и да ће са рађањем сваког новог дјетета бити и њима бити лакше, а не теже.

 

 

А када је ријеч о исељавању?

Требају нам и специфичне мјере које би смањиле интезитет исељавања. Оне требају бити усмјерене према групи становништва која нам је најинтересантнија, а то су млади који када заврше образовање, требају добити одговарајући посао, а који је и адекватно плаћен. Али да би до тога дошли требамо велике промјене у образовању, јер дјеца нам морају стицати компетенције неопходне за посао којим ће се бавити сутра, образовање треба бити усклађено са будућим потребама, пракса мора бити заступљенија у образовању, да би кроз ту праксу послодавци препознали радну снагу. Не можемо очекивати да ћемо вратити назад један Чајевец или Инцел или неке велике погоне који су постојали раније и да ћемо све те младе људе из средње школе запослити у фабрикама да праве нешто што више није конкурентно. Ученике и студенте  треба усмјерити на стицање оних вјештина и способности који су потребне у будућим занимањима за које су И добро плаћени.


Све те мјере које сте поменули ми немамо. Да ли смо закаснили?

Стимулација рађања код нас је увијек дежурна тема, али правих одговора још увијек нема. Међутим, показатељи да задњих 7 година имамо константан ниво рађања у Републици Српској указује да људи код нас ипак желе да рађају дјецу. Ако сада уведете неке пронаталитетне мјере резултате не можете очекивати преко ноћи, јер то се може очекивати тек за 20-так година. Мислим да су досадашње структуре власти код нас размишљале краткорочно, за вријеме док су они на власти, а нама требају дугорочно одрживе системске мјере популацине политике за будућност. Имамо формиран и Савјет за демографску политику од 2004. године. У прва два мандата у његовом раду је и било неких помака, у каснијим мандатима урађенини су бројни документи и анализе, који су више или мање биле препознате од стране политичара, али већина предложених мјера никада нису реализоване. У овај нови сазив Савјета укључени су и министра, као што сигурно знате активно се укључила и предсједница Републике Српске Жељка Цвијановић, што је веома добро, јер значи да су институције свјесне проблема и да желе његово рјешење. Треба искористити све досадашње анализе, али треба свима бити јасно да су демографски проблеми са којима се суочавамо јако озбиљни и комплексни и да нам сада највише треба ријеч струке. Требали би проводити одрживе мјере популацине политике, јер ако нису одрживе не треба их ни уводити. Мишљења сам да се могу предложити ефикасне мјере како би се ублажили неповољни демографски фактори. Дакле, поред добре воље потребна нам је и добра пропаганда породичних вриједности. Крајње је вријеме да се ухватимо у коштац са овим проблемима на прави начин. Никако не смијемо постати друштво стараца, односно не смијемо више да игноришемо овај проблем јер тако можемо директно изазвати нашу националну трагедију. На уму нам треба стално бити да заједнице које се не могу демографски одржати, не могу очувати ни свој простор, а ни свој идентитет.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.