Против Шимића, али за Главаша

<п>Као и десетине тисућа Сарајлија рођених у посљедњих педесетак година, и мене је на свијет ишчупао доктор Срећко, Срећо, Шимић. Најпознатији гинеколог и породничар у повијести Босне, аутентични ратни херој - порађао је без струје и воде, у свакодневном ритму мина и граната - и у деветом десетљећу живота долази на посао када га хитно зову због каквог комплицираног случаја.</п>

Miljenko Jergović / 17. фебруар 2010

Син доктора Среће, Огнјен, даровит и моћан кардиокирург, направио је животну грешку већ када је, на позив локалне заједнице, из Нјемачке стигао у Ријеку. Судећи по судској пресуди, заиграо се, повјеровао да је већи од живота, па је узимао плаве коверте. Нјегов је отац лијечник из времена идеализма, вјере и наде, али ово је вријеме друкчије. Данас, у свакој државној клиници постоје доктори који узимају мито и доктори који не узимају мито. Имена једних и других пацијенти добро знају, али се о томе не говори јер је људима здравље, у начелу, прече од новца.

Огњену Шимићу полиција је намјестила ступицу. Колеге се с њиме нису солидаризирале. Пуно прије пресуде на њега су се окомили локални медији, а затим сви у Хрватској. Осуђен је на драконску казну, коју је ублажио Врховни суд. Никада се то није догодило: колеге се солидаризирају и кад лијечник из нехата убије пацијента, полиција не поставља засједе лијечницима (поготово не, ако се ради о једином најбољем кардиокирургу у граду и једном од најбољих у држави), нити су медији и у једном сличном случају били тако препарирани информацијама као у процесу против доктора Огњена Шимића. Тешко је повјеровати да би разлог томе могла бити чињеница да више нитко, ниједан славни хрватски кирург, интернист или, рецимо, онколог, није узимао плаве коверте.

Огњен Шимић у Ријеци је био дошљак, био је странац и Босанац. Истина, био је и кардиокирург каквога тај град више нема, нити ће га вјеројатно имати, али од њега се очекивало да буде умјеренији и понизнији од домаћих људи. Није се држао тог правила, па је над њим проведен социјални, медијски и правосудни преседан. Судило му се за све друге којима се никада неће судити, јер су наши, домаћи.

Када је потписан уговор између двојице правосудних министара, босанскохерцеговачког Чолака и хрватског Шимоновића, о робијању правомоћно осуђених двојних држављана, свима је први на ум пао Огњен Шимић. Баш као да се само због њега уговор и потписивао. За разлику од Шимића, Бранимир Главаш у Хрватској није дошљак, нити је кардиокирург. Он је, каже Мислав Тогонал у Отвореном, господин. Па се “господину” Главашу телефонира у Херцеговину да изволи дати изјаву о споразуму. Он споразум похвали и дода да се на њега споразум не односи. Вјеројатно је у праву.

Огњен Шимић је, неправомоћно, за узимање мита осуђен на девет година затвора. Бранимир Главаш је, неправомоћно, за ратни злочин - који подразумијева ликвидације грађана непоћудне националности - осуђен на десет година.

Из перспективе хрватски схваћене правде, разлика између њих двојице је у години дана. Врховни ће суд ту разлику повећати на пет. Дакле, ако се на ствари гледа кроз коначне посљедице два друштвено неприхватљива чина, из-међу непоштено стечених стотињак тисућа куна (колико се Шимићу доказало) и етнички поприлично чистог Осијека, судац би се требао премишљати. Уосталом, Срби су отишли сами, а не уплашени тиме што су претходно неки запловили Дравом или се причестили киселином из акумулатора. Зар није тако?

А можда Бранимир Главаш данас више и није крив? Док је предсједник Владе био Иво Санадер, политичка је атмосфера била таква да је његова кривња била изван сваке сумње, као што се и злочин над осјечким Србима доиста сматрао злочином. Данас је атмосфера битно друкчија. Сваки судски процес за ратне злочине увијек је политички, цивилизацијски, свјетоназорски задан и одређен чин. Је ли добро што у Осијеку више скоро да и не живе Срби? Ако није добро, тада је Главаш крив, бит ће правомоћно осуђен и одслужит ће барем дио од десет досуђених година. Ако је добро што Срба више нема, Главаш ће, можда, и бити правомоћно осуђен (а можда и неће), али у затвор неће ићи. Поготово не у онај прави, у који ће доктор Огњен Шимић.

А када једном све то прође, јер живима мора проћи, сватко ће се вратити своме послу. Али док ће Главаш сигурно доћи у свој чисти Осијек, као генерал, с несумњивим угледом међу моћним и утјецајним истомишљеницима, није вјеројатно да би се Огњен Шимић, остане ли при чистој памети, враћао у Ријеку. Иако их у западнохерцеговачкој постојбини њихових очева дијели једва који километар, иако се њихова кривња пред Жупанијским судом разликовала у само дванаест мјесеци, Огњен Шимић и Бранимир Главаш антрополошки су различити случајеви. Први је једном посрнуо, други се никад није уздигао.

 

Текст преузет са .јутарњи.хр


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.