Противотров: Колумнист Тхе Гуардиана указује на погубан утицај књига за самопомоћ

Оливер Буркеман, колумнист Тхе Гуардиана, указује на погубан утјецај књига за самопомоћ

Kim Cuculić Novi List / 13. децембар 2017

 Сама стварам спокојни ум. Вјерујем својој унутарњој мудрости. Сваки мост који пријеђем доноси ми вишу разину задовољства. Слобода и промјена су у зраку. Одбацујем све старе замисли. Ја сам довољно добра. Живот је лаган и радостан. Сваки се дан лијепо одијевам јер ми то поправља расположење. Моје мисли о напретку граде мој свијет испуњен напретком.

Осјећам се сигурно препуштена тијеку живота који је у сталној мијени - овакве и сличне реченице налазе се у књижици »Снага мисли - 365 афирмација за сваки дан« Лоуисе Л. Ха – предавачице и учитељице метафизике и ауторице бројних свјетских бестселера, попут »И ви можете имати изванредан живот«, »Исцијелите дух и тијело« или »Моћ жене«.

О моћи позитивног мишљења пише и Норман Винцент Пеале, који је осмислио календар с позитивним мислима за сваки дан. Споменимо неке: »Сваког дана одбацујте мисли о несташици и испуните ум динамичним мислима о обиљу. Будите пуни наде. Ако вам то пријеђе у навику, можете постићи да вам дух буде трајно сретан«.

Као одговор на књиге за самопомоћ налик овима, Оливер Буркеман – колумнист угледног британског листа Тхе Гуардиан за који пише популарну тједну колумну »Ова ће вам колумна промијенити живот«- написао је књигу »Протуотров - Срећа за људе који не могу позитивно размишљати«. У овом осврту на књиге о самопомоћи Буркеман указује да је индустрија наведених књига, иако вриједна милијарде, ријетко коме уистину успјела помоћи. Наиме, мало је предности модерног живота довело до опћег благостања, иметак не води нужно до среће, док љубав, обитељ и посао чешће од радости доносе стрес. Оливер Буркеман тако сматра да ставови »можеш све што хоћеш« и »кроз живот требаш корачати с великим смијешком на лицу« на нашу сувремену културу заправо имају погубан утјецај; агресивно позитиван став некима можда и помаже да побиједе овисност, трему, изграде пословно царство, освоје изборе или побиједе у рату. Но, према мишљењу Буркемана ова нас немирна и неуморна потрага за срећом и успјехом може учинити дубоко – несретнима.

 

Бујање »индустрије среће«

Књига »Протуотров«, објављена у издању загребачког Алгоритма, серија је путовања особа које дијеле изненађујући начин на који размишљају о животу. Заједничко им је увјерење о људској психологији: управо је наш трајни напор у елиминирању негативног главни кривац за то што се осјећамо тако несигурнима, несретнима и тјескобнима. У својој књизи Буркеман указује на алтернативни, негативни пут до среће и успјеха који укључује пригрлити управо оне ствари које смо цијели живот настојали избјегавати. То је субверзивна порука која своје коријење вуче још од римских стоика, па све до будиста.

У првом поглављу под насловом »О превеликим настојањима да се постане сретан«, аутор описује своје судјеловање на скупу »Мотивирај се!« - најпопуларнијем подузетничком мотивацијском семинару у Америци. Овај скуп Буркеман је доживио као »еванђеље оптимизма«, којим др. Роберт Х. Сцхуллер - ветеран међу гуруима самопомоћи - поручује бројним окупљеним судионицима: »Сами сте господари своје судбине! Размишљајте о великим стварима, маштајте о још већим! Оживите изгубљену наду!«

У књизи »Смијеши се или умри: Како је позитивно размишљање обмануло Америку и свијет« друштвена критичарка Барбара Ехренреицх пише о томе како је позитивно размишљање само по себи постало бусинесс, док је у истој мјери бусинесс постао главни клијент те индустрије и пуним жаром гутао добре вијести како је уз напор ума све могуће. У сљедећем поглављу насловљеном »Што би учинио Сенека?« Буркеман пише о умијећу стоика да се суоче са сценаријем најгорег могућег исхода, притом цитирајући Арнолда Беннетта: »Песимизам, кад се навикнете на њега, једнако је прихватљив као и оптимизам«. Подсјећајући да се у темељу бројних популарних приступа срећи крије једноставна филозофија усредоточености на то да све иде како ваља, Буркеман се пита каквог смисла има надати се и увјерити себе како ће све на крају испасти како ваља, кад је толико доказа који говоре како то можда и неће бити случај?

Парадокс је у томе да срећа до које се долази позитивним мишљењем може бити неухватљива и крхка, док негативна визуализација изазива далеко поузданији осјећај спокоја. У наставку књиге Оливер Буркеман доноси будистички водич за неразмишљање у позитивним категоријама. Примјер је Буддха, који постаје просвијетљен суочавајући се с негативним, а не трудећи се то избјећи. Сукладно легенди, повијесни је Буддха рођен као Сиддхарта Гаутама, краљевски син, у палачи у подножју Хималаје. Тек кад је навршио 29 година успио се пробити у вањски свијет. Тамо је угледао нешто што је у темеље будистичког наука урасло као »Четири призора«: старац, болесник, трупло и лутајући редовник-аскет. Прва три симболизирају неизбјежност пролазности и нетрајност, као и три судбине намијењене свима. Сиддхарта је био толико потресен да је напустио кућу и живот у обиљу, одрекао се обитељи и постао редовник-луталица. Тако је пут будизма до мира и спокоја започео суочавањем с негативним.

У поглављу под насловом »Помама за циљем« Буркеман наводи како се у бројним књигама посвећеним самопомоћи амбициозни и јасно одређени циљеви заговарају као универзални кључ који води до успјешног живота пуна бројних задовољстава у стилу: »Догодине у ово вријеме бит ћу у браку са женом из својих снова/сједити на балкону куће уз плажу/зарађивати мјесечно 10.000 фунта«. Супротно томе, једно истраживање показало је да је управо тежња за остварењем одређених циљева људе довела у још већи стрес. Из тога би се могао извести закључак да живот без постављања циљева од нас ствара сретнија људска бића.

 

Пригрлити властите грешке

Поглавље »Тко то тамо куца?« посвећено је Ецкхарту Толлеу, још једном гуруу самопомоћи и аутору бестселера »Моћ садашњег тренутка«. Књиге којима су затрпане полице одређене за ум/тијело/дух тематику, а гдје се и Толлеове могу пронаћи, често су оличење оног најгорег у »култу оптимизма«. Оливер Буркеман уводи и појам »култ оптимизма«, за који је карактеристично да искључиво живи на надању у сретну или успјешну будућност и тиме поновно даје још чвршћу основу поруци како срећа спада у неко друго, а не садашње вријеме. У сљедећем поглављу своје књиге аутор указује на скривене користи несигурности, притом наводећи како данас живимо у изнимно несигурним временима, а да ће се стање само погоршавати. Везано уз то, Буркеман долази до саме сржи »негативистичког« приступа срећи: ако је посриједи сигурност као циљ, ту се у самом коријену крије нешто проблематично. Срећа, наиме, може овисити о спремности да се суочимо, односно толерирамо несигурност и рањивост. Несигурност је битна значајка стварности, а све немире у човјеку узрокују покушаји да се докопамо чврстог тла којег, заправо, нема. Према будистичком стајалишту, ствари нису сталне и нису трајне.

У поглављу под насловом »Музеј неуспјеха« Буркеман покушава одговорити на питање зашто пригрлити властите грешке. Као примјер послужила му је Ј. К. Ролинг, у планетарним размјерима успјешна ауторица романа из серијала »Харр Поттер«, која је 2008. пред дипломцима Свеучилишта Харвард одржала знаменити говор на тему неуспјеха. За њу је неуспјех значио одбацивање и ослобађање од небитног. У својем говору она је истакнула: »Ослободила сам се јер се остварило моје највеће страховање, а остала сам жива. Неуспјех ми је пружио неку нутарњу сигурност коју ми никад није успјело стећи полажући испите... Таква је спознаја истинска благодат, јер је постигнуто у боли и јер је вредније од било какве квалификације што сам је икад стекла«.

 

Због »позитивног мишљења« осјећали се горе

Анализирајући тренд књига за самопомоћ, Оливер Буркеман истиче као занимљивост да »најсретније« земље никад нису оне у којима се највише продају књиге о самопомоћи, нити оне у којима грађани уистину најчешће траже савјет психотерапеута. Бујање те »индустрије среће« очито није достатно да би се продубио осјећај среће на разини неког друштва, а то чак може и погоршати опће стање. Једно истраживање тако је показало да су се људи због »позитивног мишљења« осјећали још горе. А говорници на мотивацијским скуповима и писци књига о самопомоћи себи тако прибављају сигурне приходе, јер кад би оно што нуде доводило до трајне промјене - не би им се толики људи увијек враћали. Срећа је такођер субјективан осјећај, што потврђују и међународна истраживања феномена среће. Тако се показало да су неке од најсиромашнијих земаља на свијету уједно и међу најсретнијима (Нигерија, у којој 92 посто становништва живи на мање од два долара дневно, избила је на прво мјесто). 

Мементо мори 

Посљедње поглавље књиге знаковито је насловљено »Мементо мори«, с поднасловом »Смрт као начин живота«. Буркеман подсјећа да је смрт посвуда, неизбјежна је и застрашујућа. Па ипак, ако се тог трена не сударамо са смрћу, многи од нас успијевају мјесецима, па чак и годинама, и не помишљати на властиту смртност. Како би схватио улогу свијести о смртности у свакодневном животу, Оливер Буркман отпутовао је у Мексико, који има јединствен однос према смрти. Најпознатији примјер тога је годишња светковина позната као Дан мртвих кад Мексиканци наздрављају преминулима - и самој смрти као таквој - обилним количинама текиле и круха испеченог у облику човјекових остатака. Лјуди у својим домовима граде мале олтаре, окупљају се на градским трговима и одржавају цјелоноћна бдијења на гробовима преминулих рођака. Према Оцтавију Пазу, ријеч »смрт« се не изговара у Не орку, Паризу, Лондону... зато што спаљује усне, док је Мексиканцу смрт нешто познато и блиско, шали се на њезин рачун.

Преузето са Нови Лист


Бука препорука

Рецензије

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.