Прве бајке садржале су феминистичку критику патријархата

Већина револуција започиње тихо. На примјер, бајке. Популарно је схваћање да су бајке настале искључиво усменом предајом – од необразоване дадиље, “мајке гуске”, приче су се стољећима преносиле уз огњиште.

BUKA portal / 14. новембар 2019

Ilustracija: Warwick Goble (Wikimedia Commons)

 

Али то је мит. Бајке су у 17. стољећу измислиле француске списатељице (цонтеусес – приповједачице) плаве крви окружене облаком зноја помијешаног с помадама.

Ауторица израза “бајка”, баруница Марие Цатхерине д’Аулноy, није требала још једног јунака када је објавила прву бајку 1690. Њезина сналажљива вилинска краљица Фелиците била је права хероина, владала је величанственим краљевством и обасипала свога љубавника, принца Адолпха, пажњом и поклонима, само да би је он напустио у потрази за славом.

У посљедњим годинама владавине Луја XИВ., Француско је друштво постало врло религиозно и конзервативно. Истакнути припадници клера залагали су се за забрану казалишних представа у Версаиллесу, а умјетничке форме попут романа које су писале ове списатељице биле су изложене критикама.

Живот жена у том периоду био је врло ограничен. Удаване су с петнаестак година – често за много старије мушкарце – како би се очувала обитељска имовина. Нису се могле развести, радити нити контролирати своје насљедство. У покрајинама гдје су мушкарци смјели имати љубавнице, жене су због ширења гласина о мужевима могле бити кажњене слањем у самостан.

Бајке су се као жанр обликовале у репресивној клими посљедњег десетљећа 17. стољећа у Француској. Прије тога тек рецитиране у књижевним салонима, од 1697. бајке ауторица Мадаме Д’Аулноy, Цомтессе Хенриетте-Јулие де Мурат, Мадемоиселле Л’Хéритиер и Мадаме Цхарлотте-Росе де ла Форце прикупљене су у збирке и објављене.

У Ла Мерцуре Галант, најпопуларнијем књижевном часопису у Паризу, ове нове приче и њихове ауторице слављене су као најновија мода. Субверзивни жанр укључивао је мотиве и тропе из класичног мита, елементе средњовјековног витештва, басне Ла Фонтаинеа и романе раних феминистичких списатељица Маделеине де Сцудéрy и Мадаме ла Фаyетте.

Д’Аулноy и њезине колегице користиле су претјеривање, пародију и референце на друге приче како би преиспитале конвенције које су ограничавале слободу и способност дјеловања жена. Тијеком своје списатељске каријере, средишња Д’Аулноyјина тема била је критика договореног брака, а њезине су јунакиње биле ковачице властитих судбина. Иако је и даље главни мотив била љубав, било је то под увјетима читатељица. Родне улоге биле су обрнуте; принцезе су се удварале принчевима, обасипљући их екстравагантним знаковима пажње и величанственим даровима, попут у орах затакнутог сићушног пса који плеше и клепеће кастањетама.

Д’Аулноyин принц из приче “Плава птица” и данас привлачи модерне читатеље_ице, особито због његове издржљивости, дуготрајне пажње и преданости удварања принцези. Но она такођер суптилно пропитује витешки кодекс љубави. У “Финетте Цендрон”, иначици Пепељуге, принц трпи љубавну бол:

“Од тога дана одбијао је јести, а његов је изглед доживио велику промјену; постао је жут попут дуње, мршав, меланколичан и потиштен. […] Проматрајући га непрекидно три дана и три ноћи, закључили су да је заљубљен и да ће умријети ако не нађу једини лијек за њега.”

Д’Аулноy није имала конкуренције у сјајном стварању минијатурних фантастичних свјетова – претеча спектакла и фантазије. У своја сићушна краљевства уметнула је критику патријархата – њезини краљеви, очеви и владари били су неспособни, пасивни, неразумни.

Племкиње су створиле архетипове класичних јунакиња: Пепељугу, Успавану љепотицу и Матовилку. Оне су своједобно биле најпродаваније списатељице, а њихова се популарност наставила до 18. стољећа, раширивши се по свим разинама друштва кроз јефтино тискана и лако доступна издања Библиотхèqуе Блеуе.

Али њихове су приче биле сложене, а поуке двосмислене. Њихова циљана публика нису била дјеца, већ образовани одрасли. Њихове су приче биле дуге попут романа, укључивале су развој ликова, дијалог и комплициране заплете. Шириле су се у екстравагантну таписерију минијатурних, зачудних детаља. А то им је, можда, био и недостатак.

У 19. стољећу, када су браћа Гримм започела свој пројект прикупљања и објављивања народне предаје, одбацили су списатељице као неаутентичне и нерепрезентативне за пук. Али њхова теорија да бајке имају линеарни однос према народој предаји знанствено је проказана као националистичка – и маскулинистичка, будући да је казивачица обично неписмена жена – лаж.

Морамо исправити то лажно увјерење јер нас оно спрјечава да видимо допринос који су поједине ауторице дале причама које и данас – у стално мијењајућим формама, попут стрипа, филма, романа, телевизијских серија – имају вриједност у нашој култури.

Повијест француских списатељица заборављена је прича коју је потребно изнова приповиједати. Приче у којој ауторице позвају своје читатељице да замисле слободнији живот, да креирају најосновнију од свих људских тежњи – да одаберу своју љубав.

Извор: Либела.хр, Воxфаминае.нет

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.