Први антиваксери у Енглеској у 19. вијеку

Данашње контроверзе одјек су масовног покрета против присилног вакцинисања против великих богиња који се раширио у Британији у другој половини 19. века. Британци и Американци се вакцинишу

Susan Pedersen / 15. јануар 2021

 

Приказ књиге Надје Дурбацх „Бодилy Маттерс: Тхе Анти-Ваццинатион Мовемент ин Енгланд, 1853-1907“ / „Телесна питања: антивакцинацијски покрет у Енглеској, 1853-1907“, Дуке, 2005.

Ако сте, као ја, довољно млади да сте имунизовани против дифтерије и дечје парализе у масовним кампањама здравствене заштите у поратном периоду, али довољно стари да сте познавали жртве тих тешких дечјих болести, може вам бити тешко да о вакцинацији размишљате друкчије до у оквиру наратива о напретку. Безмало паралисани страхом од игле која нас чека, моја сестра и ја смо ипак схватале да имамо среће јер су нас храбри лекари и добронамерна држава спасли од немилосрдних, невидљивих демона који су насумице обогаљили или убили многе вршњаке из генерације наших родитеља.

Данас је тешко наћи такав поуздан савез лекара, родитеља и службеника здравственог система. Застрашујуће, мада недоказане тврдње о вези између вакцинације деце и цревних поремећаја и аутизма подстакле су масовне покрете родитеља који се противе вакцинацији у Сједињеним Државама и Великој Британији. У Британији опада број деце која су примила вакцину ММР (против малих богиња, заушака и рубеоле), па научници, лекари и здравствени службеници непрекидно уверавају родитеље не само у безбедност вакцина већ, што је још теже, у потребу за њима у западном свету, где су неконтролисани случајеви малих богиња и рубеоле сада ретки. Медији, склони да медицинским питањима приступају или кроз топле људске приче („Да ли је Лео Блаир добио вакцину против малих богиња, заушака и рубеоле?“) или у облику „дебате“ између два једнако уверљива става, показали су се недораслима за задатак извештавања о научним чињеницама, док на мрежама нико не проверава стручност оних који о томе говоре. У сајберспејсу организације врше притисак на родитеље, као рационална људска бића, да се информишу о опасностима од вакцинације пре него што допусте да у њихову децу забоду иглу, а све је праћено мучним фотографијама деце које је упропастила вакцина и баљезгањем антисемита и теоретичара завере. (Погледајте сајт Цхристиан партy, где се сјајни рад Јонаса Салка на развијању вакцине против дечје парализе напада као јеврејска завера чији је циљ да се „хришћанска деца“ заразе болестима које преносе мајмуни.)

Надји Дурбацх је све то познато, јер су данашње контроверзе одјек масовног покрета против присилног вакцинисања против великих богиња који се раширио у Британији у другој половини 19. века и који је тема њене правовремене и занимљиве књиге. Британци и Американци се вакцинишу против великих богиња од раног 18. века, али у почетку се прибегавало вариолацији: методи (наученој од отоманских Турака или од афричких робова) која се састојала у уношењу мале количине вируса вариоле с циљем да се произведе благ облик болести и да се тако изгради имунитет појединца. Тек после Јеннеровог чувеног открића, 90-их година 18. века, да излагање крављим богињама такође имунизује појединце против вариоле, почела је да се шири права вакцинација – то јест, намерно инфицирање вирусом крављих богиња. Та два поступка су примењивана упоредо све до 40-их година 19. века, кад је Парламент, под притиском лекара, криминализовао вариолацију и увео бесплатну вакцинацију Законом о сиротињи. Године 1853. отишло се корак даље: Епидемиолошко друштво је обезбедило доношење закона о обавезној вакцинацији деце. „Да ли ће нам сад пуштати крв, правити нам пликове, туширати нас, смрзавати и кљукати пилулама, тровати нас, мазати и балавити… по налогу Парламента?“ загрмео је Јохн Гиббс, хидропата и трезвењак, у свом памфлету против тог закона. Тако је рођен антивакцинацијски покрет.

У почетку је то било друштванце разјарених шкрабала: закон из 1853. године лако се изврдавао. Локална управа задужена за сиротињу била је затрпана проблемима, па није имала ни средстава ни воље да се бави његовим спровођењем. Али 1967. изгласан је нови закон који је захтевао од управе да води евиденцију о вакцинацији и да кажњава – затвором кад не може новчано – родитеље који су се оглушили о закон. За неколико година намножиле су се антивакцинацијске лиге: Дурбацх процењује да их је током три деценије било две стотине. Оне су цветале у многим деловима земље и уживале подршку припадника свих класа, а највећу, што није необично, у радикалном Лондону и на индустријском северу, међу власницима радњи из ниже средње класе, занатлијама и радницима који су били јуришници умерености, натуропатије, антививисекције, спиритуализма и многих других монотематских покрета. Лиге су разглашавале случајеве деце коју је закон „убио“, организовале демонстрације против њега (с цртежима обешеног Јеннера), сакупљале новац за казне оних који су се опирали вакцинацији, узнемиравале аукционаре кад су ови продавали имовину преступника који нису платили казну, водиле организовану кампању против провакцинацијских кандидата на изборима и три деценије уништавале живот јадницима задуженим за спровођење закона о обавезној вакцинацији. После 1889. многи локални одбори су једва дочекали формирање Краљевске комисије за спровођење закона о вакцинацији и престали да се баве наметањем вакцинације.

Због свог неодмереног језика и – често – хетеродоксних уверења, антивакцинисти су постали мета поруга. Њихове организације биле су, као што је 1883. рекао новинар Бланцхард Јерролд, у истој врећи са „Удружењем за потпуну забрану белих шешира! Лигом против ношења цвета у запучку! Друштвом за забрану пијења зеленог чаја! Савезом за закопчавање рукавица само једним дугметом! Локалном конфедерацијом за бурмутицу!“ – и Дурбацх признаје да су „те оптужбе за особењаштво биле прилично оправдане“. Али Дурбацх припада оној врсти историчара које бисмо могли назвати непокорним: великој поворци истраживача који су, инспирисани Е. П. Тхомпсоном, наумили да спасу не само сиромашног чарапара или лудиту већ и хомеопату и спиритуалисту, реформатора одеће, а сада и антивакцинацијски покрет од често помињане „огромне надмености потоњих нараштаја“. Она је наумила да скрене пажњу на тај често занемариван и, по њеном признању, прилично чудноват покрет и да га учини разумљивим. Колико је у томе успела?

Једноставно изношење на видело одбојних детаља вакцинације средином 19. века у много чему оправдава критичаре тог поступка. Кључно питање није била „чиста игла“: у то време за вакцинацију се нису користиле игле. Уместо тога, ланцетом би зарезали кожу детета на неколико места и онда у рану утрљавали заразни материјал. Осам дана касније родитељи су морали поново да доведу дете: од деце код којих би се појавили пликови узимана је лимфа да би била директно примењена на друго дете. Тај метод „раме уз раме“ био је јефтинији од вакцинисања телећом лимфом, али су га, разумљиво, мрзели сиромашни, који нису могли да спрече коришћење своје деце као петријевих посуда за гајење вакцинацијског материјала нити да изаберу извор материјала који ће се утрљати у ране њихове деце. (Деца имућнијих родитеља су вакцинисана приватно, телећом лимфом или лимфом узетом од детета чији педигре им је био познат.) У најбољем случају нехигијенска, а у најгорем опасна, вакцинација „с рамена на раме“ носила је ризик излагања деце болестима које се преносе крвљу и нека деца су се заиста тако заразила сифилисом. Зато нас не чуди то што су мајке покушавале да исисају вирус из мишице свог детета онако као што би исисавале змијски отров, што су се очеви одлучивали на селидбу да би децу заштитили од ножа и што су лиге ревносно фотографисале дечје гнојне или септичке ране с намером да документују ђаволске поступке лекара и здравствене администрације.

Вакцинацију нису осуђивали само зато што је била опасна или нехигијенска већ и зато што је била у супротности с дубоком вером у интегритет тела и његових флуида. „Чиста крв“, инсистирали су антивакцинисти, кључна је за здравље: кварење крви, као и кварење хране, заправо је један вид тровања. Страховало се да ће деца изгубити нешто од своје људскости, да ће од контакта с телећом лимфом постати краволика, као и да би дете вакцинисано лимфом сиромаха могло постати изопачено и неморално. У свом најзанимљивијем поглављу Дурбацх показује како се лик вакцинатора у народној машти лако претапао у лик вампира: странац и предатор који сиса крв својих жртава и оставља их унакажене или мртве. Здравствени службеници су видели да је тешко борити се против тих страхова, што нас не изненађује кад знамо да до 20. века аргументи у прилог вакцинацији нису почивали на бактериолошком напретку, већ на посматрању и статистичкој анализи агрегатних података – које забринути родитељи нису могли лако да разумеју. Вакцинација, намерно увођење нечистоће у тело, директно се супротстављала и ранијим настојањима здравствених установа да сузбију колеру и друге болести „прљавих руку“ хигијеном и бољим водоводом и канализацијом; мада су се епидемиолози средином века удаљили од објашњавања болести искључиво факторима средине, очигледно је да у то нису убедили већи део становништва. Неки антивакцинисти сматрали су да је теорија клица стратешка прича коју је измислила држава зато што није хтела да се ухвати у коштац са суштинским питањима бедног водовода и канализације, као и пренасељености. На пример, Марy Хуме-Ротхерy, оснивачица Женског националног друштва, „није веровала у бациле“ – што не подупире тврдње Надје Дурбацх да се на антивакцинисте гледало као на будале из политичких, а не научних разлога.

Дурбацх тврди да привлачност антивакцинацијског покрета почива на класној политици. Тачно је да су многи припадници средње класе приговарали обавезној вакцинацији из истих либертаријанских разлога из којих су приговарали државном регулисању проституције, али највећи део подршке – и то прилично друкчије, агресивније врсте подршке – долазио је с дна друштвене лествице. Наиме, обавезна вакцинација је посебно погађала сиромашне: сиромашни су морали бити вакцинисани у презреним болницама Закона о сиротињи, деци сиромашних је утрљавана лимфа непознатог порекла, сиромашнима је било тешко да плате казну за неодазивање и сиромашни су одлазили у затвор кад не би успели да сакупе новац. Зато није необично што су противници вакцинисања из радничких редова видели законе као резултат „класног законодавства“ – као облик тираније којој су изложени поштени и брижни родитељи само зато што су сиромашни. Новији историчари су склони да нагласе ниво унакрсне подршке и легитимитета гледстоновске државе, али прича Надје Дурбацх нуди користан коректив тог закључка. Антивакцинисти су државу доживљавали као угњетачки, класни монолит.

Ипак, треба ли да верујемо на реч антивакцинацијској реторици? Дурбацх је склона томе. Ревносна у одбрани субјеката којима се бави, она нам не каже много о становиштима парламентараца, здравствених службеника и спроводилаца Закона о сиротињи, који су најпре радили на доношењу закона, а затим на њиховом наметању. Логика државе се заправо нигде не појављује; њени актери никад нису појединачно приказани нити су објашњени њихови интереси. То је штета, јер историја вакцинисања против великих богиња у Великој Британији не показује државну репресију, већ пре попустљивост или чак слабост државе – суочен с непрестаним отпором и непоступањем по закону, Парламент је поклекнуо. Године 1896. се коначно појавио извештај краљевске комисије основане 1889. У њему је стајало да је вакцинација, додуше, обавезна, али да родитеље који се „искрено противе“ не треба гонити; године 1898. сваки родитељ који је могао да увери двојицу судија или полицијског иследника да „искрено верује“ да би вакцинација нашкодила његовом детету био је изузет из закона. За неколико месеци издато је више од 200.000 потврда о „приговору савести“. То није задовољило антивакцинисте који су сматрали да судије одлучују арбитрарно и тражили да вакцинација буде у потпуности добровољна; никад то нису постигли, али је нови закон из 1907. године омогућавао родитељима да буду изузети простим давањем изјаве. Током неколико година 25 одсто новорођенчади је тако избегло вакцинацију. Доба принудне вакцинације је било готово.

Такав исход је необичан и завређује истраживање. Држава је на крају заправо прихватила то да појединац може, на основу „приговора савести“, бити изузет од обавезе која подразумева прихватање минималног личног ризика у замену за колективну друштвену заштиту, што је темељни друштвени уговор модерне демократске државе. Тај уговор – отеловљен у социјалној сигурности, ограничењу брзина, законима о исправности хране, обавезној вакцинацији и многим другим институцијама и регулативама – обично претпоставља опште учешће; допустити изузетке значи подстаћи „слободне стрелце“ и ризиковати распад система. Дурбацх признаје огроман утицај закона из 1907. на равнотежу принуде и права између државе и грађана, али завршавамо читање књиге а да нисмо сасвим разумели зашто је донета одлука да се у тој мери привилегује индивидуална савест. Противници вакцинације нису победили својом аргументацијом у медицинској расправи: напротив, Дурбацх јасно показује да приговор није морао бити „добро заснован“ ако је био „искрен“. Можда је смањивање вирулентности великих богиња учинило изузетке мање ризичним за остатак становништва; можда је све већи либерализам политичког система отежао принуду у домену медицине; можда су антивакцинисти постали сувише моћна изборна снага која се није смела занемаривати. Дурбацх се дотиче свих тих могућих објашњења, али без реда и без вредновања. (Онима које та питања занимају саветујем да узму мање обухватну, али аналитички поузданију књигу Петера Балдwина Заразна болест и држава у Европи 1830-1930; Балдwин настоји да објасни различита решења сличних проблема које су постављали колера, велике богиње и сифилис у Великој Британији, Француској, Немачкој и Шведској.)

Чињеница да су антивакцинисти победили кад је британска држава ставила индивидуалну слободу изнад принуде (или, грубље речено, индивидуализам изнад солидарности) не осветљава само карактер државе почетком 20. века. По мом мишљењу, она такође поставља питање да ли је неприхватање одлука државе данас најбољи оквир за проучавање таквих покрета. Наиме, то би подразумевало да је покоравање постало норма или, другим речима, да је просветитељство извојевало победу, да су вера и народна мудрост одбачене као празноверје и заблуда, те да одношење према губитницима историје с више поштовања или барем антрополошки не би угрозило храм разума. Противницима наметања нису се свиђали снобовштина и самозадовољство који су пратили тријумф модерности, али они заправо нису покушавали да врате сат уназад: Тхомпсон је желео да разуме и донекле оправда чак и „заблуделе следбенике Јоанне Соутхцотт“, али – као што показује његов језик – није желео да врати њена открића у наш модерни свет.

Неприхватање принуде било је један елемент прекора превише самопоузданој и репресивној модерности 60-их година 20. века, али – као што показује садашња повика на вакцину – ми више не живимо у том самопоузданом модерном свету. У закључку који је обојен приличном забринутошћу, Дурбацх то признаје, али примећује следеће: поратна држава благостања донела је одлуку против обавезне вакцинације, али је то учинила верујући да ће у социјалдемократској политичкој заједници људи добровољно прихватити извесну меру личног ризика како би заштитили друштво као целину. Солидарност је, међутим, у дроњцима, а у Америци Георга W. Бусха ауторитет секуларизма и науке је такође на ниским гранама. Зато човек може почети да осећа нестрпљење кад се суочи са истрајавањем тог духовног склопа, како међу историчарима тако и другде. Наиме, барем у Сједињеним Државама, либерали могу бити против наметања и брижљиво поштовати све облике савести и вере, али велики део хришћана не узвраћа ту толеранцију, већ непоколебљиво прати једноумну стратегију радикалне културне промене све до гласачке кутије.

Истраживачи друштва увек се радују кад нађу доказе о бескрајној способности људских бића да гаје фантастична уверења, али сигурно нисам усамљена у нади да та веровања неће постати темељ јавног здравственог система. Наравно, после ејджент оранджа, Лав Канала, Селафилда, студије сифилиса у Таскигију и мноштва других злочина или лоших одлука које су власти и научници наметнули заробљеницима или простодушној јавности, скептицизам је разумљив. У сваком случају, велике богиње су искорењене не само зато што је у 18. веку почео процес имунизације, не само зато што су сојеви вируса постали мање заразни, већ и зато што су лекари и државни службеници у многим земљама а онда и у Светској здравственој организацији упорно тврдили – упркос родитељским приговорима и свакако на штету неке појединачне деце – да ће здравље човечанства бити најбоље заштићено обавезном вакцинацијом. Последњи случај великих богиња, болести која је била с људима 2.000 година, појавио се 1977.

Сусан Педерсен, Лондон Ревиеw оф Боокс, 01.09.2005.

Превела Славица Милетић

Пешчаник.нет, 15.01.2021.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.