Психолошка савјетница Тијана Ћуп за БУКУ: Прије уласка у брак обавезно упознајте себе

Свако од нас би требао прво добро упознати себе, своје жеље, потребе, преференције и вриједности. Када добро познајемо себе, биће нам много лакше да одаберемо партнера чије вриједности, особине и понашање ће одговарати сопственима.

Ernest Bučinski / 17. фебруар 2020

 

Тијана Ћуп је психолошка савјетница и већ дуги низ година ради са појединцима и групама у пружању психолошке подршке у различитим областима као што су самопоуздање, самопоштовање, партнерски односи, анксиозност, управљање емоцијама, превазилажење стреса, као и лакше ношење са животним кризама и важним животним промјенама. Тијана је рођена у Зеници, али већ пар година живи и ради у Новом Саду. Од 2017. године је предузетница и власница Центра за остало образовање Либерта цо. Нови Сад, у оквиру којег ради различите врсте софт скиллс тренинга намијењених појединцима и бизнисима. Од 2018. је чланица психолошког тима СОС женског центра у Новом Саду, гдје пружа психолошку подршку женама жртвама насиља. Суоснивач је Центра за љубав и породицу „Радост” из Новог Сада, који пружа психолошку подршку појединцима, паровима и породицама да превазиђу савремене изазове породице, родитељства и партнерских односа. Центар "Радост" се бави и савјетовањем парова и пружају подршку родитељству, како већ оствареним родитељима да превазиђу савремене изазове истог, тако и паровима који су у процесу вантјелесне оплодње и желе се остварити као родитељи у будућности. У њиховом фокусу су и самци, као и ЛГБТQ особе које се желе остварити у љубави. Са Тијаном смо за БУКА магазин водили занимљив разговор о проблемима љубави, брака и породице у савременом друштву. 

Који су најчешћи љубавни проблеми са којима вам се људи обраћају?

У раду са клијентима виђам многе изазове када су партнерски односи у питању. На првом мјесту ту је питање проналаска адекватног партнера, затим питање како очувати партнерски однос када заљубљеност прође, како поставити личне границе у односу, а да не повриједимо партнера, како се носити са разликама и конфликтима, када је право вријеме да неки однос напустимо, како партнеру комуницирати своје важне жеље и потребе, како задовољити и своје сексуалне жеље у односу, како поново пробудити страст у односу који је већ дуго стабилан, али се та страст изгубила и многе друге. 

Како пронаћи партнера за цијели живот?

Заправо, нико од нас не може да зна унапријед хоћемо ли или не остати са неким партнером до краја живота. Партнерство се гради. Но важно је знати да можемо урадити много на том питању да се ангажујемо у љубави, потражимо и одаберемо партнера чије особине, начин на који нас третира, понашање и вриједности говоре о томе да је са том особом могуће започети градити квалитетан партнерски однос. Да бисмо то уопште могли, већина нас је морала направити неколико и не баш пожељних избора. Али то је океј. Из њих смо учили шта је то што нам прија, а са каквим партнерима не можемо добро функсионисати.

Да ли је погрешно када неко стално мијења партнере током живота?

За мене постоји само једна универзална дефиниција „погрешног”, а то је намјерно и свјесно другоме чинити штету. Сва друга понашања се морају посматрати у одређеном контексту, па се поставља питање: погрешно за кога? За појединца? За друштво? Погрешна по мишљењу примарне породице или околине? Или погрешно за секундарну породицу, брачног партнера или дјецу? У зависности од ситуације и одговор би варирао.

Да ли је у модерно вријеме уопште и могуће да се пронађе неко ко ће вам бити партнер на дуже стазе?

Апсолутно да! Право питање је само да ли тражите на погрешном мјесту. У пракси често радим са клијентима који имају ригидне и понекад искривљене представе о томе како то „права” љубав треба да изгледа. Чак, када и сакупе довољан број доказа који говоре противно тим претпоставкама, они и даље теже да пронађу партнера који ће се уклопити у ту слику „идеалног партнера”. Волим да кажем да ми сви у главама имамо различите ладице у које по одређеним критеријима категоришемо све људе са којима долазимо у контакт. Па тако имамо ладице: „Пријатељи”, „Сарадници”, „Родбина”, „Принц на бијелом коњу”. Ако је исувише тих „принчева и принцеза” завршило у ладици „рецyцле бин”, вријеме је да преиспитамо те наше представе о "савршеном господину", то јест "савршеној госпођи". Психолошко савјетовање вам јако пуно може помоћи да откријете узроке због којих још увијек нисте задовољни љубавним животом и да се интерно и екстерно ангажујете ка томе да бирате боље.

Шта би свако требао да зна прије него се одлучи за брак?

Себе. Свако од нас би требао прво добро упознати себе, своје жеље, потребе, преференције и вриједности. Када добро познајемо себе, биће нам много лакше да одаберемо партнера чије вриједности, особине и понашање ће одговарати сопственима. А ако су нам заједничке вриједности, биће нам лакше да се договоримо и око стила родитељства, одлучимо ли се имати дјецу. Важно је да се и ми и партнер усуђујемо директно, јасно и асертивно изражавати шта је то што желимо, а са чиме нисмо сагласни, како бисмо могли око тога правити договор. Отворена комуникација и представљање себе тачно таквима какви јесмо, без цензуре, кључна је за блискост.

Са каквим се проблемима најчешће сусрећу брачни парови?

Кад сам већ поменула родитељство, често питање јесу несугласице око начина на који ће пар васпитавати дјецу. Различите вриједности партнера и неадекватна комуникација међу њима могу учинити да се партнери „надмећу” око „исправнијег” приступа васпитања, чиме шаљу збуњујуће сигнале својим малишанима.  То даље води нарушавању породичних односа и динамике. Други чест проблем јесте тај да неко од партнера „сједи на својим потребама”. Другим ријечима, не комуницира партнеру своје жеље и потребе, а затим или потајно пати, или незадовољство изражава на пасивно-агресиван начин или задовољење потреба тражи на другом мјесту. Зато на психолошком савјетовању парови прво уче комуницирати своје потребе отворено и од партнера тражити оно што им уистину треба.

Колико је за очување брака битан економски моменат?

Зависи шта подразумијевамо под „очувати” и како дефинишемо брак. Ако је брак слово на папиру у служби матичара, заједничка имовина и буджет, онда ће га стабилна економска ситуација држати на окупу, док би губитак те економске стабилности могао значити многе свађе, превирања, окривљавање оног другог за неадекватно управљање новцем, а у крајњој инстанци и крај брака. С друге стране, понекад је лоша економска ситуација та која породицу држи под истим кровом чак и кад је брак одавно завршен. Међутим, ако брак дефинишемо као обострану подршку, разумијевање, вољу да заједнички радимо на томе да живимо боље, онда економска ситуација, чак и да доведе до спорадичних конфликата, неће нарушити стабилан однос.

Данас се велики број бракова распада, готово да већина њих не успијева. Шта је узрок томе?

Да, статистике показују да су шансе да један брак преживи 50:50. Разлога за то је много. Понекад људи улазе у брак из погрешних разлога – на примјер због рођења дјетета. Но, када остваре тај заједнички циљ, онда се поново сретну и са својим партнерским односом, који нису првобитно изградили на здравим темељима. Понекад је разлог и то што партнери нису научили адекватно комуницирати, па су умјесто здраве комуникације користили стратегије гунђања и пребацивања кривице, све док једноме од њих или обома то није досадило. Разлог може бити и тај да су парови у брак ушли док су још били заљубљени. Док су узбуђење и страст још прштали. Партнера су идеализовали, сањали су о срећном животу, а занемаривали су значајне разлике, које су тек касније дошле на видјело. Важно је напоменути да развод брака није нужно лоша ствар. Уколико пар, сам или уз стручну подршку брачног савјетника, процијени да су њихове разлике непремостиве, развод је у том случају најбоље рјешење за све укључене.

Када говоримо о љубави и заљубљености, која је разлика између та два појма?

Заљубљеност је осјећање засновано на психолошком механизму који се зове пројекција. Свако од нас има своју представу о томе како то љубав изгледа. Када се заљубимо, ми ту своју представу пројектујемо на партнера и настојимо у њему, или њој, видјети управо оне особине које би потврдиле ту нашу представу. Заљубљеност траје кратко и након те првобитне очараности долази моменат суочавања са оним ко тај партнер стварно јесте, а не ко бисмо ми жељели да буде. Љубав, с друге стране, јесте једно релативно стабилно осјећање које ми развијемо према личности друге особе. Када код некога волимо већину његових особина, не нужно и све, онда кажемо да ту особу волимо. Љубав је заснована на механизму који се назива афективна везаност. То је управо онај механизам који утиче на повезаност мајке и дјетета, који нас подстиче да се потом повезујемо са оцем, са родбином, са племеном, али и партнером, и као такав обезбјеђује опстанак врсте. Љубав служи томе да уреди наш интимни свијет, тако да у наш најужи круг примимо оне људе који ће том нашем свијету дати омиљену боју.

Постоје ли људи који једноставно не могу ни да се заљубе, нити да икога заволе?

Ако се поново присјетимо дефиниције заљубљености, по којој она подразумијева идеализацију партнера, онда можемо рећи да многи људи са психичким сазријевањем престају да се заљубљују. Напросто, с временом схватимо да то и није баш корисна стратегија, јер послије очарања долази разочарење, па с временом бирамо да радије већ од самог почетка настојимо особу преко пута нас гледати таквом каква она стварно јесте. Љубав је већ нешто друго. Постоје људи који не могу да воле, који нису способни за емпатију, нити праву блискост, али је ту ријеч о психопатским цртама личности.

Да ли је невјерство и промискуитет дио патологије или карактера личности?

Многи су разлози зашто би неко био невјеран и често мијењао партнере. На примјер, млађе особе су склоније истраживању и експериментисању, па је честа промјена партнера карактеристична за младе, којима то понекад, чак представља и питање престижа у приватним друштвеним круговима. Како сазријевамо, и жеља за експериментисањем јењава, па је некако логичније да особе у одраслом и зрелијем добу теже стабилнијим односима. Међутим, особе које у каснијим годинама још увијек експериментишу и нису у стању да се вежу готово сигурно имају оно што ми у психолошким куговима називамо „забрана на блискост”. Другим ријечима, вјероватно је да им, још као малима, неке важне емоционалне потребе нису биле задовољене, а блискост у њиховој примарној породици је вјероватно била прилична непознаница. Разлог за невјерство може бити и тај да особа осјећа да у примарном односу неке своје важне потребе, емоционалне и сексуалне, не може задовољити, па то, умјесто да о томе јасно и отворено комуницира партнеру, задовољство тражи у другим односима.


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.