Радници плаћају за робу коју су други украли

Није ријеткост да упосленици трговина послодавцу плаћају накнаду за украдену робу и ону којој је истекао рок.

Snježana Mulić-Softić / 29. фебруар 2016

Добила сам плату - 600 КМ (300 еура). Од тога сам одмах, шефици продавнице дала 50 марака (25 еура) за робу којој је истекао рок и 50 марака за робу која је украдена“, каже  М.Т. (идентитет познат редакцији), упосленица једне продавнице трговачког ланца Амко Комерц (АК) у Сарајеву. Тврди да је за два мјесеца по наведеним основама, послодавцу дала укупно 150 КМ. „Да ли си ти нешто украла у продавници?“, питамо је. „Наравно да нисам, нити сам то икад и помислила, али јесте неко други и онда то плаћамо ми - радници“, каже. „А зашто послодавац крађу не пријави полицији, што не тражи надокнаду од оног ко је украо?“ „Па, овако лакше и брже наплате штету, а која може бити направљена или измишљења“,  каже, истичући како упосленици никад не знају колико ће им бити одузето од плате, али да се нико не усуђује то пријавити у страху од отказа. Из Управе Амко Комерца негирају ове наводе. Кажу да упосленици уопће нису дужни компанији платити робу којој је истекао рок трајања „јер се она враћа добављачима у прописаном року“, али и то да упосленици не плаћају за украдену робу, истичући како се то „ради само на основу судске одлуке и да се утврђивање нестанка робе ради путем годишње и дневне инвентуре, уколико је то потребно. Иако суговорница Ал Јазеере тврди да се начињена „штета“  збраја сваког мјесеца, приликом дијељења плате,  “код шефице, која то провјери у компјутеру“, Управа тврди да таква пракса не постоји и да се "све учињене и уочене крађе у малопродајним објектима обавезно пријављују МУП-у Кантона Сарајево“. Награђивање лопова Међутим, Мерсиху Ферхатовић-Бешировић, предсједницу Синдиката трговине и услужних дјелатности БиХ изјава упосленице АК-а, каже, нимало не чуди, нити сумња у његову истинитост. “То је уобичајена пракса код нас. Имали смо такав случај са Конзумом прије неколико година, па су радницима надокнадили узети износ плус камате. Али, таквих и сличних случајева је пуно, не само у Сарајеву, већ у цијелој БиХ. Послодавци раде све да намире свој дуг и онда се покривају интерним актима. Проблем је што радници приликом запошљавања потпишу да ће намирити евентуално отуђену робу, све у жељи да добију посао, а тек послије схвате шта су урадили”, прича Ферхатовић-Бешировић. Не чуди је, каже, ни то што се ово десило баш у Амко Комерцу. “Да, то се дешава углавном у фирмама које немају синдикат. Иако смо неколико пута покушавали основати синдикат у Амку, то нисмо успјели. Нјихови менаџери се никад с тим нису сложили, јер како су нам рекли, нема проблема између њих и упосленика, а сами упосленици нису смјели формирати синдикат без зеленог свијетла послодавца.” Резигнирано каже како је велики проблем страх радника да пријаве неправилности у раду. “Дођу нам само кад су пред отказом или су већ га већ добили. Неки не дођу ни тада, јер се надају да ће опет некад добити посао у компанији за коју су радили, или они или чланови њихових породица”, каже предсједница струковног синдиката, што потврђује и упосленица АК-а, која додаје да „само ријетки, и то млађи упосленици се усуђују рећи нешто наглас, док старији радници углавном шуте и трпе, јер се плаше да их нико у тим годинама неће хтјети примити на посао“. Предсједница државног струковног синдиката сматра да је у овом послу веома пуно простора за манипулације и да оне, углавном успијевају. “Иако се компаније покривају интерним актима и потписима упосленика да ће намирити неку штету,  оне углавном крше закон, јер мало која од њих поштује одредбу о томе да се, прије него се неко прогласи одговорним за штету, мора извршити инвентура, да мора постојати комисија, записник... и на крају да радник којем се то приписује мора имати право на жалбу. А оно што је такођер велики проблем је то што нико не тражи правог кривца, лопова… Он је недодирљив, а казну плаћају они који то нису урадили. Тиме се прави крадљивци охрабрују да то и даље раде. Толико је ту простора за манипулацију. Јер ко може доказати да је нека роба украдена и у којој количини, ако нема полицијског записника, ако нема истраге, судског процесуирања и исхода?“. Шутња и страх Ни Асиф и Елмин Плећан, адвокати који се баве споровима из области радног права, нису изненађени причом упосленице Амко Комерца. “Имали смо сличне случајеве радника Мерцатора и Класа, гдје се од њих тражило да плате украдену робу. Има тога скоро у сваком трговачком ланцу, само се радници плаше то пријавити. Тако, по Закону о раду, раднику се не може умањити плата без писане сагласности и без извршене пресуде, нити се сагласност може потписати унапријед, али то се често дешава и радници о томе углавном јавно не говоре“, кажу у Адвокатској канцеларији 'Плећан'. Али, истичу, још нису чули за случај да упосленици плаћају за робу којој је истекао рок. “Принцип је да се таква роба врати добављачу. Овако, испада да су трговци дужни борити се са кварљивом робом, да су дужни на полице гурати робу са старијим роком, а како би је продали, што опет представља опасност по купце, њихово здравље”. Сматрају да би се сви ови случајеви могли подвести под кривична дјела из разних области, али да до тужбе и судског процеса не долази јер су упосленици уцијењени отказима, а “и кад би дошло до подношења тужбе, судови тако споро раде, отежу, да се многима на крају то и не исплати”. На питање зашто компаније не осигурају робу тако да продавац нема ништа с тим, адвокати Плећан кажу да неки трговачки ланци имају заштитаре, али да је многима, поготово онима који имају мале гранапе, то додатни трошак, па раднике задужују да чувају робу. Мерсиха Ферхатовић-Бешировић додаје како није ријетка пракса да послодавци од упосленика тражи да “трче за лоповима”: “Дакле, послодавци да би сачували робу, доводе животе радника у питање. Ма, толико је ту апсурдних, трагикомичних ситуација, заправо. Ево једне: пошто се у самопослугама најчешће краду „Нуттелла“  и маслиново уље, јер су међу скупљим производима, онда их раднице и не излажу на полице, него, кад неко затражи, трче у магацин и доносе. Други, опет, те производе стављају на највише полице и онда се људи протежу да их дохвате, па они често падну, разбију се… А све то, на крају, опет плати тај трговац који је задужен за ту полицу у радњи.” Иако је упосленица АК-а за Ал Јазееру изјавила да у продавници у којој она ради нема заштитара, већ да су радници дужни чувати робу у “свом рејону”, Управа и то демантира, наводећи да за то нема потребе јер је “роба осигурана по свим основама код Осигуравајућег друштва Триглав осигурање д.д. Сарајево, закључујући да у компанији “нема нити једне одредбе везане за обавезу плаћања украдене робе и робе истеклог рока, нити се такав документ издвојено саставља и потписује". Невидљиви рачуни У Адвокатској канцеларији 'Плећан' кажу да је све наведено јако тешко доказати, иако су сигурни да је пуно случајева гдје се радницима “без икаквих доказа на терет ставља плаћање одштете за робу која 'недостаје'”. “У пуно таквих компанија радницима се путем платног система даје само један дио плате, јер послодавац жели избјећи велике издатке за доприносе, па један дио углавном добијају директно – на руке. Управо из тог дијела се намирују оваква потраживања о којима говорите, и онда је тешко доказати да је неком узета нека свота новца “, кажу адвокати Плећан. И они, и предсједница Синдиката слажу се у томе да је једини начин да се упосленици заштите од сумњивих издатака – њихово непристајање на потписивање уговора и интерних аката под притиском, инсистирање на провођењу комплетене процедуре коју налаже закон приликом утврђивања штете и пријављивање неправилности надлежним органима. Али се слажу и у томе да до тога неће скоро доћи. Јер, страх од губитка радног мјеста већи је од било којег износа којег неки радник уплаћује послодавцу на име “украдене” или “покварене” робе. Робовласнички однос Сваки дан се у БиХ прекрши 27 облика радног права,  почевши од тога да радници у трговинама раде прековремено, а да им тај рад није плаћен, да раде све празнике, да им није дозвољен дневни одмор, да им се не уплаћују доприноси... да се над њима врше разне врсте мобинга, тако што нпр. шефица Интереа у Бањој Луци, сваки пут кад пада киша, изведе раднике вани да чупају траву или што се упосленици без њиховог знања и питања пребацују из једне продавнице у другу. Тако имамо раднике који живе у Фочи, а премјештени су у продавницу у Лукавици, а при том им није плаћен превоз, па они, не само да троше додатна средства из својих ионако малих личних доходака, већ им треба и пуно више времена за одлазак на посао и повратак. Јављају нам се и радници којима послодавци не дозвољавају да сједну у току радног времена, па ни кад су најуморнији или најболеснији. То је робовласнички однос, наводи Мерсиха Ферхатовић-Бешировић.

Извор: Ал Јазеера

 

 

 


Бука препорука

Економија

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.