Расим Ибрахимагић - Нисмо се ми свађали па да се миримо. Помирење је потребно генерацији наших родитеља, ратним ветеранима, политичарима

О рату се углавном прича као да се то тиче само политичара, ратних ветерана, људи који сада имају 40, 50 и више година. А шта је са генерацијом која се тада није можда ни родила? Генерацијом која је тада учила да хода, учила прве ријечи. Немојте ми става ”ма, шта ће мени дјеца причат’ о рату”. Јер, знате шта? Нису то више ни дјеца, него људи који су стасали. Прави момци и дјевојке. Завршавају факултете, раде, стварају своје породице. Генерација која каже “Имали сте 20 година форе, нисте достигли помирење, ми преузимамо”. Моја генерација.

Nikola Lero / 28. децембар 2017

 “Премлади да се сјећамо, одлучни да никада не заборавимо”  је оштар слоган. Слоган са ставом. Баш као и рад Иницијативе младих за људска права у БИХ која преко деценију даје одговоре шта се десило деведесетих својим колегама, пријатељима. 

Милић Вукашиновић каже ”Вала теже су ми од граната посљедице рате”.  Национализам, пропаганда, избјегавање суочавања са прошлошћу.  (И лоша музика)

Баш о тим посљедицама 22  године након Дејтона сам попричао са Расимом Ибрахимагићем, програмским директором Иницијативе БИХ.  Активистом. Ма, мојим вршњаком. Кога интересује шта причају Бакир, Додик и екипа. Чујмо шта кажу људи у својим двадесетим.  Нјима вала живјети овдје.

 

Расиме, хајдемо одмах у срж. Има ли национализма међу младима и колико, какав је утицај политичке пропаганде на нашу генерацију?

Наравно да има национализма. Он је дубоко укоријењен најприје у образовним системима у Босни и Херцеговини. На младе људе не утиче толико пропаганда етнички или национално оријентисаних политичара у БиХ и регији колико на њих утиче образовни систем у којем се едукују, јер такви образовни системи заправо стварају погодно тло пропаганди. Дакле, прво мјесто гдје требамо пресјећи је образовање. Дјеца код нас прво што науче у свом формалном образовању је да треба бити послушан, не противријечити наставнику, учити што пише у књигама, без „паметовања“ у виду давања свог мишљења, па све до те мјере да морамо подићи руку и тражити допуштење да одемо у Ц. А тек сегрегација у образовању, то нам је посебна тема. И, како након што изађете из такве школе да ви будете одлучни да одбаците пропаганду?

Ваш слоган је Премлади да се сјећамо, одлучни да никада не заборавимо. Недавно чујем једну  дјевојку – Морамо више да заборавимо на тај рат и да кренемо даље. Схватам и један и други став, али гдје су млади ту? Какав је однос младих према рату и је ли то табу тема?

 

Дио те неке прогресивне групе младих људи, који заиста желе да оставе свађе по страни и иду напријед често упадне у замку звану „окренимо се будућности“. Међутим, као што и сам кажеш да схваташ тај став, он је заиста и оправдан ониме што ти млади људи имају прилику да чују или читају у медијима када се помене та тема прошлости. Они су препознали да људи у цијелој регији који су на одговорним позицијама користе ту тему за потпиривање мржње, покушавајући се одржати на власти по старом принципу „завади, па владај“. И сасвим је логично да млади прогресивни људи жели да се то заборави и да се ти људи баве темама од којих живимо. 

Али зашто ми у Иницијативи сматрамо да заборавити и само тек тако “окренути се будућности“ није добар по нашу генерацију у дугорочном смислу? Довољно је вратити се 70 година уназад, у исти овај простор у којем данас живимо. Без да улазимо у идеолошка разматрања, идеологија братска и јединства имала је једну погрешну премису, а то је да се злочини требају и хоће заборавити, али људи унутар својих заједница нису заборавили, само ето нису имали прилику да то подијеле са другима. 45 година касније, они који су на позицијама власти и који знају за те злочине изнијели су их у јавност, махом преувеличавали, будили мржњу према другима, застрашивали и отворили терен за нове сукобе. Због тога треба причати док још има преживјелих, треба судити за злочине док још има злочинаца, треба нам меморијализација да памтимо шта је било, треба нам репарација жртвама као показатељ да држава сноси одговорност према својим грађанима. И када све ово као генерација савладамо, онда не можемо бити изманипулисани, као што ће се десити са генерацијом која ће заборавити И “окренути се будућности”. Будућности се можемо само окренути када се суочимо с прошлошћу.

 

На који конкретан начин Иницијатива младих доприноси овом процесу?  Каква је сарадња са владиним и невладиним сектором те кооперација Сарајево-Бањалука у тим пројектима? 

Иницијатива младих примарно ради на неформалном образовању,у  локалним заједницама ал и са младим политичарима, јер су баш ти они који могу за 10-15 година да затворе ову тему на прави начин, истиче Расим. Додаје и  да је са институцијама скоро па немогуће радити. Чак им се десио случај да нису добили сагласност да изведу приредбу о животу Анне Франк у неким школама. Хеј, Анна Франк!

Образложења су на нивоу “дјеца су још премлада за тако осјетљиве теме”. Оно што је заправо осјетљиво је да ће се неко дијете можда запитати шта је то овдје било током рата, јесмо ли имали логоре, јесмо ли убијали једни друге због другачије вјере, имена, поријекла, истиче Ибрахимагић.

 

Од организација са којима остварује сарадњу и  мисију издваја  Оштру Нулу из Бањалуке И Кварт из Приједора.

У Сарајево идем често, но готово увијек ме неко из Бијељине, Бањалуке од пријатеља пита – И, како је стање тамо? Као да је у питању друга планета и неко предратно стање. Чињеница је да већина младих из РС не иде у Сарајево, Мостар и обратно. Зашто је то тако?

Не путују млади ни 2 километра од свог мјеста становања, а тек негдје даље. Истина је да многи осјећају неку нелагоду, не знају шта је тамо, јер немају од кога да чују, а оно што И чују је тако страшно да ни сам под утицајем такве пропаганде не бих путовао даље од мјеста у којем живим. Али има оних који желе, а не могу. При томе није новац увијек ограничавајући фактор. Ево вам примјер релације Сарајево-Лукавица, фактички је то једна урбана цјелина, али без праве инфраструктурне повезаности. Задњи тролејбуси на релацији Центар-Добриња (одакле се ето може И пјешке до Лукавице) возе у 23х. Основна потреба просјечног тинејџера је да изађе из куће, дружи се са вршњацима, излази у кафиће. Ево нека организују Град Сарајево и Источно Сарајево аутобус који би викендом у 2х иза поноћи возио из града за Лукавицу и обрнуто, па да видимо колико младих (не)излази на ову или ону страну. Сумњам да ће један аутобус бити довољан.

Водили сте кампању „Нису наши хероји“, Опет, свугдје по Босни ћемо наићи на  клинце, тинејџере које носе мајице осуђених злочинаца. Има ли преноса колективног идентитета и колективне кривице са генерације наших родитеља на нас? Какве могу бити посљедице овога проблема?

Стварање амбијента у којем се осуда ратног злочинца жели приказати као осуда народа или државе или ето код нас И ентитета, је заправо најопаснија, јер преноси кривицу са индивидуалне у колективну раван. Када осуђујете народ колективно, ви заправо осуђујете сваког појединца који себе идентифицира са тим народом, међу којима је заправо мноштво невиних људи. Од тих људи затим очекујете неко покајање, рехабилитацију, а како то очекивати од недужне особе? Тада цјелокупно друштво заправо запада у трауму која за посљедицу рецимо може имати оно што се десило са Нјемачком 30-их година прошлог вијека. Од стране једне такве индивидуе из народа пониженог по завршетку Првог свјетског рата израсла је идеологија која је довела новог, још разорнијег рата. 

Званичних података о организацијама које ради са клинцима, тинејџерима и младим људима и њиховој улози у помирењу нема. 

Заправо, ми нисмо генерација која се свађала, па да се миримо. Помирење је потребно генерацији наших родитељима, ратним ветеранима, политичарима.

Расиме, ево, прошло је преко 20 година од рата. Наша генерација постају зрели људи, раде, моји пријатељи и дјецу већ имају. До када ће бити прича о национализму и рату централна у БИХ? Требају ли се и наша дјеца бавити тиме и трпити посљедице након толико година? Хоће ли прича етнонационализма и „гдје си био 91“ бити замијењена неким бољим, љепшим проспективнијим или не?

Док год на позиције одлучивања не успијемо довести људе који ће показати отклон према злочинима И злочинцима, који неће тражити оправдања у “нека они први”, све до тада, то ће бити централна тема политичких збивања. Нажалост, то су теме које код људи буде ниске страсти, то је оно што “пали”, а они који владају су тога свјесни И желећи се одржати на власти наставит ће се бавити том темом на овај начин. Лако је рећи “окренимо се будућности”, а тешко, али исправно је рећи “да, био је злочин, осуђујемо га И његове налогодавце И починиоце не желимо у јавном простору”. Када дође генерација политичара која је то спремна да уради, тада ћемо се бавити другим темама. У Нјемачкој се та нека коначна катарза десила 80-их година од стране оних који су рођени у годинама рата. Ми смо та генерација.

 

 

*Аутор текста је награђена на конкурсу за младе новинаре у оквиру пројекта “Борба против стигматизације кроз оснаживање и промјену ставова”. Пројекат је финансијски подржала Европска комисија кроз Ерасмус+ програм. Садржај је искључива одговорност аутора и ни на који начин не одражава ставове донатора.

 

 


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.